Izvor: Objava, 25.Okt.2019, 13:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПАБЛО ПИКАСО

Шпански сликар Пабло Пикасо рођен је 25. октобра 1881. године у Малаги. Син учитеља цртања Хозеа Руиза Бласка, показивао је још веома рано таленат за уметност. Са четрнаест година владао је до те мере развијеном вештином да је без муке успео да буде примљен на Високу уметничку школу Ла Лоња у Барселони, где је за један дан завршио план за чије су довршење кандидати иначе добијали рок од месец дана. Године 1897. прешао је на Академију св. Фернанда у Мадриду. Пикасо, који се од 1901. године потписивао девојачким презименом своје мајке, сликао је у тој раној фази стваралаштва још увек предметно, реалистички и академски, али ипак није остао равнодушан према позном импресионизму, jугендстилу и симболизму.

Од 1901. године предузео је више путовања у Париз, где су га импресионирала дела Оноре Домијеа, Ежена Делакроа и Анри Тулуз-Лотрека. Између 1901. и 1904. године развио је свој први сопствени стил, тзв. "плаву" епоху. У то време настале су меланхоличне изражајне слике са монохромним плавим сенчењима, усамљених, измршавелих људи, који представљају тамну страну људског постојања ("Материнство", "Целестина").

Године 1904. Пикасо се трајно настанио у Паризу, где се уселио у атеље Бато-Лавоар на Монмартру. Ускоро је постао део и средиште заједнице уметника, којима је то био завичај. Састајао се са колегама као што су Хуан Миро, Анри Матис и Жорж Брак и био је у пријатељским односима са критичарима уметности Гијомом Аполинером и Максом Јакобом, као и са списатељицом Гертрудом Штајн, која је постала његова прва колекционарка и мецена. У то време пада и прелазак на "ружичасту" епоху, коју још увек карактерише меланхолично основно расположење, али који ипак показује живахнији колорит са ружичастим и окер тоновима. Свет циркуса - акробати, комичари, арлекини - били су сад омиљени Пикасови сижеи ("Породица арлекина" и др.).

Око 1907. године упознао је дела Пола Сезана, кога је касније називао "мајком свих нас". Под његовим утицајем и по узору на црначку уметност развио је Пикасо сасвим нови језик облика. Заједно са Браком постао је проналазач кубизма, у коме су предмети разложени као лепезе у стереометрично-кубистичке облике. Овим стварањем ефекта зачудности око свега што је предметно најављени су већ први наговештаји апстрактног сликарства. Пикасово дело "Госпођице из Авињона" (1907) било је кључна слика овог новог стила. Омиљени сижеи били су сада мртве природе и портрети у монохромном колориту. У периоду 1912/13. настао је као последица Пикасовог експериментисања са колажима и асамблажима синтетички кубизам, који је већ антиципирао поп арт. У техници "pаpiеrs cоllés" лепио је између осталог исечке из новина и ноте као позадину на носиоца слике, тако да су предмети сликани у већ преобликованом оквиру. Уметници као Хуан Грис били су веома импресионирани овим начином стварања.

Око 1915. године Пикасо се вратио реалистичкијим правилима, израдивши неке натуралистичке портрете, а у периоду који је дошао после тога отишао је у Рим да прави нацрте за костиме за балет "Парада" који је приказивао Сергеј Дјагиљев. Године 1918. оженио се балерином Олгом Кокловом.

Негде око 1930. године Пикасо је започео свој тзв. неокласични стил, са херојским актовима и главама у натприродној величини. Али он се непрестано враћа и неким видовима свог кубистичког стила, а у другим приликама показује да истражује свет снова надреалиста. Године 1930. илустровао је Овидијеве "Метаморфозе" и израдио серију псеудомитолошких слика које понекад називају његовим "чудовиштима". Човек не може а да те слике не повеже са познатим уводом Франсиска Гоје за низ бакрописа познатих под именом "Lоs Cаprichоs" а који гласи: "Сан разума производи чудовишта". У ствари, и неки од Пикасових графичких радова тога времена јасно показују његово дивљење према том Шпанцу.

Пикасо је наравно био дубоко узбуђен избијањем Шпанског грађанског рата, и ставио се на страну оних који су се борили против фашизма, односно исказивао је начелно став против рата и насиља. Врхунац је његова упечатљива слика великог формата "Герника" (1937) у којој је протестовао против ужасног бомбардовања овог баскијског града од стране немачке авијације, још једном држећи се традиција Гојиних да би графички приказао страхоте рата. Ово дело било је изложено 1937. године на Светској изложби у Паризу. После тога настале су и бројне скулптуре, као и један позоришни комад.

После Другог светског рата Пикасо је боравио све више на југу Француске, експериментисао је са графичким техникама, као и са литографијом, и посветио се од 1947. године обликовању керамике. Следећих деценија постајала је његова палета све колоритнија. Вратио се једној врсти озареног класицизма старих мајстора, као што је класицизам Дијега Веласкеза, да би их изнова интерпретирао самосвојним метаморфозама (нпр. 58 варијација "Lаs Меninаs", 1957). На весело-ироничан начин осветлио је у једном циклусу бакрописа пре свега еротски однос сликара и модела (до 1968).

Пикасо је био уметнички активан до дубоке старости. Умро је у Мужинсу код Кана 8. априла 1973. године.

Пикасо је имао одлучујућег удела на развој свих великих стилских праваца у првој половини 20. века; његово дело пружа сведочанство интензивног бављења укупним каноном облика и представа Модерне. Међутим, Пикасо никада није остао веран само једном стилу. Још за живота био је интернационално чувен, а његова дела била су на цени. Томе су допринеле ретроспективне изложбе, као што је она у Музеју модерне уметности у Њујорку (1939/46) и у Музеју примењених уметности у Паризу (1955). Године 1963. отворен је први Пикасов музеј у Барселони. Као први сликар био је за живота почаствован изложбом у Великој галерији у Лувру (1971).