Izvor: Objava, 21.Okt.2019, 13:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СЕМЈУЕЛ КОЛРИЏ

Енглески песник и есејист Семјуел Колриџ рођен је 21. октобра 1772. године у малом месту Отери Сент Мери у покрајини Девоншир, као тринаесто дете сеоског пароха. Импулсивне и несталне природе још од ране младости, пре краја је напустио студије у Кембриџу. Са песником Робертом Саудијем машта да у Америци оснује идеално уређену комуну, заједницу мудраца под називом Пантисократија. У том циљу се и жени Саром Фрикер, и држи низ јавних предавања да би сакупио новац за пут. Али идеја убрзо пропада, а њен најзанесенији и најватренији поборник, Колриџ, био је тај који се најбрже и охладио. Епизода са Пантисократијом готово да постаје образац по коме се зачињу и убрзо гасе многе Колриџове замисли и пројекти: као у књижевности, тако и у животу, њему нису недостајали узлети маште и инспирације, али му је недостајала истрајност.

За песништво се Колриџ коначно опредељује под утицајем Вилијема Вордсворта, песника са којим ће, раме уз раме, ући у историју књижевности као зачетник енглеског романтизма. Године 1798. они објављују заједничку збирку од четири Колриџове и деветнаест Вордствортових песама под насловом "Лирске баладе", које су показале да се поезија може писати и простим, готово конверзационим енглеским језиком; предговор другом издању ове књиге постаје манифест романтичарског покрета. Следећу деценију два песника живе и стварају у Језерској области, у блиској вези и уз сталну измену идеја. Заједно путују у Немачку, где се Колриџ упознаје са филозофијом Фихтеа и Шелинга, под чијим је утицајем заступао више спиритуално и религиозно тумачење живота, насупрот енглеској емпиричкој филозофији.

У то време зависност од опијума, проклетство које Колриџа прати још од студентских дана, почиње знатно да утиче на његов лични живот. Односи са Вордсвортом се погоршавају због Колриџове везе са његовом рођаком; у исто време пише писма пуна чежње својој жени, али се не усуђује да јој се врати, јер се осећа недостојним ње и свога сина. Све усамљенији и несигурнији, повлачи се у себе, у опијумске визије које ређе успевају да га надахну за писање, а чешће му доносе само осећај празнине и стваралачке немоћи. Све мање пише поезију, али још увек држи јавна предавања, међу којима се посебно истичу она о Шекспиру. Пред крај живота пише прозна дела из области филозофије и књижевне теорије. Десет година пре смрти добија велико признање за свој рад: постаје члан Лондонског краљевског друштва. Последњих година свога живота био је тежак болесник и под сталним надзором свога пријатеља лекара у Лондону, где је и умро 25. јула 1834. године.

Колриџ је заиста био писац ретког дара, који је написао хиљаду и четири почетка. Никада у историји енглеске књижевности није постојао толики раскол између блиставог ума, богатства маште и идеја, с једне стране, и слабе воље и неистрајности човека који се повукао у свој унутрашњи свет, са друге. У писмима, аутобиографијама и другим записима савременика он је увек описиван као човек велике умне снаге и изузетно широког образовања, "див међу патуљцима" који је изазивао дивљење својим интелектуалним моћима и духом који је увек врцао новим идејама. Али човек који је поседовао те квалитете као да никада није био присутан духом у спољном свету довољно дуго да своје замисли спроведе у целовита дела. Бројни књижевни, филозофски, политички, критички фрагменти које је за собом оставио сведоче о величанственим делима која је започео, а на жалост није поклонио човечанству. Ипак, оно што је написао довољно је да га уврсти у сам врх енглеске и светске књижевности. Колриџ је славан захваљујући трима чаробним песмама - то су "Балада о старом морнару", "Кублај Кан" и "Кристабел" (од којих је само прва завршена). Велики допринос књижевној мисли дала је његова "Књижевна биографија". Истиче се још неколико краћих песама - "Поноћни мраз", "Ода потиштености" и "Стрепње у самоћи".