Izvor: Objava, 22.Sep.2019, 12:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПРВА СРПСКА СЛИКАРКА КАТАРИНА ИВАНОВИЋ

И пре појаве Катарине Ивановић било је Српкиња на територији Угарске које су, образовања ради, училе цртање. Неке од њих су покушавале и да "малају". Тако је, на пример, Јелисавета, кћер Ивана Продановића, била прва Српкиња која је научила француски језик. Јелисавета Продановић је рођена у Сланкамену 1740. године, а васпитавала се у Бечу. Била је, у исто време, и права виртуоскиња на харфи, а и "малала" је. Али прва српска сликарка била је Катарина Ивановић.

Ауторка "Грожђа" и "Жене у српском" рођена је 15. маја 1811. године у Стоном Београду. Прве поуке из цртања добила је у очевом дому од једног путујућег учитеља. А када њен отац Лазар Ивановић, стонобеоградски трговац, због неуспешних трговачких послова, није више био у могућности да плаћа часове, ту је обавезу преузео на себе Ђорђе Станковић, трговац из истог места. Он своју штићеницу шаље о свом трошку на школовање у Пешту. У атељеу Јозефа Пешкија, тада једног од најбољих мађарских сликара, млада уметница је овладала четкицом и бојама. Била је очарана светом који јој се отварао на платну.

У том првом периоду Катарининог учења настао је њен рани "Аутопортрет", прво њено значајније сликарско остварење.

Под надзором Јозефа Пешкија, Ивановићева вредно слика и брзо напредује. Познати мецена, грофица Чаки, шаље је у Беч на Академију. Пошто у то време девојке нису могле редовно студирати на Академији, Катарина Ивановић је од краја 1835. године учила на посебном одсеку за жене. Непуне две године касније, 1837, насликала је Катарина Ивановић свој изванредни "Аутопортрет", једно од најзначајнијих својих уметничких остварења, којим ће ући у историју српског сликарства.

Том бечком периоду припада још једна значајна слика Катарине Ивановић. То је њена мртва природа, "Грожђе", настала 1840. године.

После бечке Академије Ивановићева је путовала ради студија у Минхен, да би затим посетила Париз.

Ивановићева је отпутовала у Париз захваљујући материјалној помоћи грофице Чаки. У граду на Сени, Катарина подлеже заводљивим искушењима романтизма. Ту настају нека њена значајна платна, рађена додуше према туђим узорима. Ако је њен рани "Аутопортрет" у класицистичком духу рађен према Тицијановој "Лавинији", а "Грожђе" подсећа на слично дело Јана Фита, тако и две њене најбоље слике париског периода имају своје узоре - "Бацање карата" у "Алжирским женама" Делакроа, а "Старица за обедом" неодољиво подсећа на платно холандског сликара Николаса Маеса "Старица се моли", које је Ивановићева видела у Амстердаму.

Учење и уметничко образовање завршила је Катарина Ивановић боравком 1842. године у Италији. У то време она слика "Виноградара", платно настало под утицајем и бечког класицизма и холандског сликарства, које представља у националним границама јединствен спој портрета и мртве природе. Њена уметничка путовања су завршена и сликарка се враћа у Пешту, затим долази 1846. у Београд као гошћа песника Симе Милутиновића Сарајлије, чији је портрет насликала у Бечу још 1840, и његове жене Марије Пунктаторке.

Непуни двогодишњи боравак Катарине Ивановић у Београду, а то је време њеног пуног и зрелог уметничког стварања, биће обележен настанком већег броја радова међу којима су и нека платна која иду у најбоља остварења ове сада већ познате и афирмисане српске сликарке. Доласком у главни град земље својих предака позната сликарка и велики родољуб, која је желела да Српство буде најбољи израз њене уметности и која је млада још раније у Бечу насликала "Српског Омира", тада веома цењену слику, - жели да се на родној груди надахне херојском прошлошћу за своје историјско сликарство. И први рад кога се прихватила била је историјска композиција - "Карађорђе осваја Београд 1806", платно које није испунило жељена очекивања ни самог аутора ни љубитеља сликарства.

Понуда за рад на историјским темама Ивановићева у Београду није имала. Жеље за портретним сликарством, тада у Београду већ познатим и цењеним, приморали су, срећом, уметницу на рад у овом жанру. После портрета кнегиње Персиде настају њена најбоља платна, значајни портрети: "Стеван Книћанин", "Калина Хаџи Рошу", "Млади Динић" и "Жена у српском".

Поред портрета ових година су настале и неколике мртве природе у којима је кичица Катарине Ивановић постигла свој пуни уметнички израз.

Овај иако кратак тако плодан београдски период прекинут је Катарининим одласком у Загреб.

О разлозима Катарининог одласка из Београда писао је њен пријатељ генерал Зах Људевиту Гају: "Једна српска уметница! Доиста реткост! Ја сам уверен да је већ само то довољно да код човека, који има смисла за уметност као Ви, пробуди наклоност према г-ци Ивановић. Могу ли Вам је боље препоручити него ако вам рекнем да је г-ца Ивановић заменила Минхен с Београдом из љубави према домовини. Стога није могла стећи у том друштву заслуженог признања. Због тога се не би нипошто потужила да је могла добити ма какво запослење које би одговарало њеном таленту. Нико се није могао склонити да од ње наручи једну хисторичну слику. Морала се задовољити с наруџбом портрета".

Неразумевање средине и појединаца за уметничко стваралаштво српске жене, понекад чак нетактичан и увредљив став, пратили су и друге српске жене уметнице, па и Катарину Ивановић. Кад Милица Стојадиновић Српкиња у свом дневнику "У Фрушкој гори 1854." говори о часовима безнађа и очаја, не само о несхватању средине за свој књижевни рад, него и о нападима на њу и њено дело, - песникиња има пуно разумевање за сличне невоље сликарке Катарине Ивановић: "А за нашу Катарину Ивановић приповедају, како је једанпут једну велику србску госпођу портретирала, удари киша, ова ју ни своји кола не удостоји, но је по киши и блату до свога стана ићи морала".

Напустивши Загреб Катарина Ивановић се коначно вратила у свој родни Стони Београд. Сликаркина палета, далеко од уметничких центара и Србије, постаје из године у годину све несигурнија. Портрети и историјске композиције, које уметница још упорно ради, не подсећају на њена снажна платна са краја четрдесетих година. Још само понека мртва природа, као што су два "Грожђа", сочна и једра, показују - као њено прекрасно "Грожђе" из младих дана - да су израсла из корена одличног заната и живе инспирације.

Иако је живела далеко, иако раније у Београду није нашла оно што је очекивала, Катарина Ивановић није никада прекидала везу са Србијом. Године 1873. поклонила је сликарка Народном музеју четири своја рада, два већа "Карађорђе осваја Београд 1806" и "Заклетва краља Матије" и две мање слике "Смрт богаташице" и "Љубавно писмо".

Три године касније, 1876, чланови Српског ученог друштва Гаврило Витковић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Кујунџић и Мита Ракић на седници од 22. јануара предлажу "за почасног члана госпођицу Катарину Ивановић, уметницу српску из Стоног Београда.".

Дана 13. јуна 1876, Српско учено друштво је изабрало прву српску сликарку "као једину од свих истакнутих Српкиња" за свог почасног члана.

Године 1879. сликарка је поклонила Народном музеју у Београду још седам својих платна. Свој је поклон стара уметница и увек велика родољупка пропратила једном жељом: "Уздам се да ће Срби пошту одати мојим делима и држаће ме у своме спомену".

Катарина Ивановић је умрла 22. септембра 1882. године у свом родном месту Стоном Београду.