Izvor: Objava, 28.Avg.2019, 09:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ

Немачки књижевник Јохан Волфганг Гете рођен је 28. августа 1749. године у Франкфурту на Мајни. Од оца је, поред наочитости, наследио смисао за ред и озбиљност, а од мајке ведрину духа, бујну, необуздану машту и неисцрпан приповедачки дар. Одрастао у грађанској средини која је била прожета жељом за образовањем, Гете је веома рано почео да учи језике (латински, грчки и јеврејски) и да се интересује за сликарску и драмску, позоришну уметност. Овоме су нарочито допринели сусрети и разговори са једним француским официром који је за време седмогодишњег рата боравио у кући његових родитеља. Под утицајем лектире, углавном домаћих и француских писаца, Гете почиње да пише стихове, махом пригодног и духовног карактера, у којима се ослања на немачке песнике XVIII века.

За време студија у Лајпцигу (права) Гете редовно посећује позориште и сликарске галерије, па и сам почиње да се бави цртањем и прављењем бакрореза. Поводећи се за литерарном модом свога времена, издаје књигу песама у анакреонтичарском духу "Анете" и пише симпатичну пастирску игру "Ћуд заљубљеног", у којој слика свој однос и љубомору према Кетхен Шенкопф, кћерки једног гостионичара из Лајпцига. У тој сладуњавој и китњастој поезији рококо света, заоденутог у нимфе и пастире, Гете пева о вину и пријатељству, велича моћ љубави и слави епикурејски начин живота. Међутим, већ у следећој збирци "Нове песме" и малој рококо комедији "Сукривци", написаној по повратку из Лајпцига у Франкфурт, јављају се први знаци његовог ослобођења од рококоа и преласка на друге теме. Али, права снага његовог песничког дара долази тек за време боравка у Штразбургу (1770/1), где је дошао ради довршавања студија. Ту се Гете упознаје са творцем нових антипросветитељских погледа на живот и уметност Јоханом Готфридом Хердером, који га учи да прави живот тражи у природи и историји, да највећа човекова вредност лежи у његовој индивидуалности и оригиналности, да велика дела ничу из срца и да поезију не чине вештачке творевине духа и разума, већ несвесни и природни изливи песничког генија. Он му буди љубав према Шекспиру, Хомеру, Осијану, и открива чари народне поезије, те Гете и сам почиње да пева у њеном духу. Снага Гетеовог песничког дара почиње да избија свом силином. Гете се развија у великог лиричара захваљујући, у великој мери, и свом љубавном заносу према Фридерики Брион, девојци која га је инспирисала за најполетније песме његове младости. Та љубав га прожима целог, она га нагони да се кроз песму исповеда, да да одушка својим осећањима која га испуњавају радошћу и срећом. У њему се тада први пут буди љубав према природи, која својом блиставом лепотом и бехаром употпуњује атмосферу његове идиле у елзашком селу Зезенхајм ("Мајска песма").

Поникле из личних доживљаја, Гетеове песме овога доба, познатог у немачкој историји књижевности као доба "бујности и врења" (Sturm und Drаng), одишу непосредношћу, природношћу и истинитошћу, и достижу своју кулминацију у сликању страсти и природе. Осећања избијају нагло, еруптивно, и песник настоји да их се кроз песму ослободи. О Гетеовој спонтаности у сликању осећања сведочи песма "Добродошлица и опроштај", која почиње и завршава се снажним изливима песникове необуздане и устрептале страсти. И док песник, понет тренутном жељом за сусретом с драганом, јури на коњу кроз сутоном обавијени предео, дотле природа око њега оживљава. Вече "уљуљкује" земљу у сан, ноћ "виси" на врховима брегова, ветрови лагано "размахују" крилима, а храст, обавијен маглом, изгледа као неки огроман џин међу жбуњем из кога "мрак са стотинама црних очију гледа"... У оваквој атмосфери, где месец "с брежуљка облака неког" кроз измаглицу једва провирује, ноћ ствара хиљадама чудовишта, која ипак нису у стању да умање интензивну песникову жељу за сусретом с драганом. Уопште узевши, целокупна Гетеова лирика из штразбуршког времена је жива, динамична, проживљена, истинита. Од овог доба па надаље Гете ће увек настојати да се путем оваквог "исповедања" ослободи својих осећања.

Поред песама у наивном и једноставном тону попут народних песама ("Ружица на хриди", "Краљ у Тули"), код Гетеа се сада почињу јављати и такозвани слободни ритмови, у којима пише химне, песме о великим људима, њиховом бурном животном току и жељи за доживљавањем бескраја и стапањем с њим. У њима се осећа атмосфера слободе, ширине. Оне не певају само о генију, већ из њих говори он сам, снажно и упечатљиво. Тако је и његов "Прометеј", творац људи, усамљен у борби са Зевсом и титанима, али је свестан своје стваралачке снаге која му даје право да се непокорно супротстави Зевсу. У свечаној и динамичној "Песми о Мухамеду" Гете представља Мухамеда као реку, која слично људским створењима скакуће, кличе, привлачи својом снагом и игра улогу вође, док у песми "Ганимед" слика младића кога је по митологији Зевс у облику орла узнео на Олимп зато што све што је лепо треба да припадне боговима, да би преко њега изразио своју чежњу за спајањем са природом и оним што је божанско у њој. У "Пријану Кроносу" Гете сликањем вожње у дилижанси на симболичан начин приказује свој животни пут, замишљајући постиљона на уздигнутом седишту кола као бога времена Кроноса, коме он свестан своје песничке снаге и генијалности, намеће младалачки ритам и полет. Заједно са песмама посвећеним Фридерики Брион, ове химне представљају најполетније и најлепше стихове из Гетеовог доба "бујности и врења".

После краткотрајног боравка у Вецлару (1772) Гете се враћа у Франкфурт и ту 1773. године објављује своје прво веће дело које му доноси славу и избацује га на чело генерације младих генијалних песника. То је драма "Гец од Берлихингена", кроз коју избијају Гетеов бунтовнички дух и неограничена жеља за слободом. Иако се користио Гецовом биографијом, Гете се у овом делу није држао историјских чињеница те је Геца, некадашњег борца за племићку демократију у доба великог сељачког рата, представио као вођу побуњеника који се боре за слободу сељака и остварење немачког јединства. Сликањем друштвених и историјских прилика XVI века Гете је желео да укаже на савремене трзавице и сталешке сукобе између грађана и феудалаца. Гетеови савременици, међутим, нису схватили суштину овог дела, па су се углавном одушевљавали његовим емоционалним сценама, не хајући за Гетеов позив на борбу против тираније.

Својим епистоларним романом "Патње младога Вертера" (1774), који је окарактерисао као своју "главну исповест", Гете је стекао не само европску него и светску славу. Та исповест му је помогла да преболи своја болешљива осећања и сентименталност. Главна личност овог романа је млад човек, идеалист, који страда не само због својих љубавних јада већ и због несклада између својих идеала и немачке стварности, због претеране осећајности, осетљивости и сталног понирања у своје "ја", као и због сопствене неспособности да премости јаз између себе и осталог света. Кроз Вертерова лирски наглашена и фино нијансирана расположења назире се песниково незадовољство савременим друштвеним приликама које спутавају слободан развитак људске личности.

Из овог периода потичу још и два Гетеова дела: трагедија "Клавихо", која се због вешто вођеног заплета убраја међу најуспелије његове драме, и "Стела". Првом драмом Гете покушава да се ослободи своје гриже савести због разиласка с Фридериком Брион, док у другој даје неку врсту слабог пандана своме роману о Вертеру.

Почетком 1775. године Гете се упознаје с лепом и богатом Елизабет (Лили) Шенеман, због које, гоњен страхом од трајне везе с њом, креће на путовање по Швајцарској. Она га, међутим, инспирише за низ песама ("Нова љубав, нови живот", "На језеру", "При погледу с брега на језеро", и "Јесенско расположење"), у којима се огледа несклад између његовог и њеног света, несклад који на крају доводи до њиховог разлаза. По повратку из Швајцарске, Гете прихвата позив младог вајмарског војводе Карла Аугуста да дође у Вајмар, где га војвода везује за себе, те ту трајно и остаје. Овде, у Вајмару, Гете се у почетку бавио практичним проблемима чији су резултат радови из геолошке, минералошке, ботаничке и анатомске области. Ту се срео и са Шарлотом фон Штајн, једном веома образованом и сталоженом женом, којој полази за руком да овог бунтовног сањалицу укроти и смири ("Шарлоти фон Штајн", "Лиди", "Ноћне мисли", "За увек") и тако унеколико припреми пут ка његовом хуманистичком схватању живота. Место спонтаног стваралаштва из прве младости долази сада промишљенији, медитативнији стваралачки рад који његовој поезији даје шири, симболичнији значај ("Месецу", "Путникова ноћна песма II", "Песма духова над водама", "Границе човечанства", "Божанско"). Мисаони садржај ових песама намеће Гетеовим стиховима један нов ритам, знатно спорији од оног у његовим младићким песмама. У баладама овог периода природа се јавља као извор страха и извор среће. У њој се крију магичне силе које човека привлаче и истовремено одбијају. Тако у узбудљивој и драматичној балади "Вилински краљ" дечак умире на очевим рукама, јер му се чини да у праму магле види вилинског краља који га мами обећањима и најзад насилно одводи у своје царство.

Један од најважнијих и најпресуднијих догађаја у Гетеовом животу био је његов двогодишњи боравак у Италији (1786-1788), куда је отишао желећи да се ослободи свих других обавеза и посвети само песничком позиву. Тамо се Гете упознаје са античком културом, ту му се буди разумевање за античку уметност, за њену "племениту једноставност и мирну величину", како ју је формулисао Винкелман. Бављење у Риму, Напуљу и Сицилији Гете описује у делу "Путовање по Италији", док у "Римским елегијама", објављеним 1788. године по повратку с пута, опева успомене на срећно проведене дане у Риму и снажне утиске које је на њега оставила Италија. У овим елегијама, као и у касније објављеним "Венецијанским епиграмима" (1790), насталим после другог путовања у Италију, дошла су до изражаја Гетеова осећања према Кристијани Вулпиус, његовој будућој жени ("На путу нађено").

По повратку из Италије у Вајмар, Гете објављује класичне драме: "Егмонт", "Ифигенија на Тавриди", и "Торквато Тасо", на чијем је прерађивању и дотеривању радио још у Италији, настојећи да им да што савршенију уметничку форму. "Ифигенију" и "Таса" Гете претаче из дотадашњег прозног облика у петостопне јамбе, док "Егмонта" оставља у прози. Иако прерађена у Италији, драма "Егмонт" показује очите знаке Гетеовог младалачког доба, како по величању смеле личности тако и по композицији. Предмет за ову драму Гете је узео из историје низоземског устанка против шпанске власти, али се и у њој, као и у "Гецу", огледа његово незадовољство савременим друштвеним приликама. Грађу за "Ифигенију" Гете је, међутим, узео из истоимене Еврипидове драме, али јој је дао потпуно нову, хуманистичку концепцију. Тако, док Еврипидова Ифигенија, због своје лукавости, подмуклости и осветољубивости, није могла да врши никакав позитиван утицај на своју средину, дотле Гетеова, захваљујући својој благости, човечности и љубави, успева да измени варварске обичаје Скита и ослободи свога брата од прогона фурија. При писању ове драме Гете се строго придржавао трију класичних јединстава. У својој трећој драми, "Торквато Тасо", Гете је сликањем Тасовог сукоба с Антонијем изнео своју личну ситуацију државника и песника и сталну борбу у својој души између идеализма и реализма.

Догађаји из француске револуције стално су га интересовали те у низу мањих, често недовршених дела покушава да се са њима разрачуна. Далекосежност ових догађаја постала му је, међутим, јасна тек за време војводиног неуспелог похода на Француску, у коме је учествовао као посматрач и који је 1792. године описао у своме делу "Поход у Француску". Да би дао одушка своме незадовољству због све јаче изражених егоистичких тенденција у савременом друштву, Гете препевава стари доњонемачки еп "Лисац Рајнеке" (1793) у хексаметарске стихове и у њима на сатиричан начин разоткрива људске слабости.

Године 1794. долази до Гетеовог зближавања са Шилером и до њихове интензивне књижевне сарадње. Пре Шилеровог доласка у Вајмар 1799. године, ова сарадња се одвија у честом дописивању, а након тога у свакодневним сусретима, размени мишљења, узајамној критици и дискусијама. Гете, сем тога, сарађује у Шилеровим часописима, а касније заједно са Шилером пише и збирку епиграма названу "Ксеније", у којима оба пријатеља жигошу медиокритетство и негативне појаве у савременој књижевности крчећи пут новим схватањима. Њихова плодоносна сарадња достиже врхунац 1797. године кад њих двојица пишу и објављују најлепше класичне баладе. Шилер: "Ронилац", "Рукавица", "Ибикови ждралови", и "Звоно", а Гете: "Коринтска невеста", "Копач блага", "Чаробњаков ученик" и "Бог и бајадера". Годину дана раније (1796) Гете је завршио и објавио роман "Године учења Вилхелма Мајстера", у коме је сликовито приказао живот једног позоришног занесењака и третирао разне васпитне проблеме. Из тог времена потиче и његов идилични еп у хексаметрима "Херман и Доротеја", у коме велича вереничку и супружанску љубав, породични морал и вредноћу као једине снаге које су у стању да одоле "мрачним и хаотичним силама".

Супротно Шилеру, који је у доба смене столећа стварао своје најјаче драме, Гетеу су ове године прошле без неке веће песничке активности. Па и после Шилерове смрти 1805, којом се завршава класични период њиховог стваралаштва, Гете пева релативно врло мало; њега поново привлаче оптички, минералошки, геолошки и остеолошки проблеми ("Учење о бојама", 1810). Прво наредно, веће песничко дело Гете објављује тек 1809. То је роман "Избор по сродности", у коме слика узајамно дејство привлачности и борбу између човекових склоности и етичких принципа. По завршетку овога романа Гете почиње да пише своју широко засновану аутобиографију, од које завршава само први део - "Из мог живота", с поднасловом "Поезија и истина" - који обухвата период од његовог рођења до преласка у Вајмар. Касније фазе свога живота Гете је изнео у делима "Путовање по Италији", "Пут у Швајцарску 1797. године", "Поход у Француску" и још неким ситнијим делима.

За време немачких ратова за ослобођење од Француза, као и за време реакције, Гете бежи од стварности и тражи уточишта у оријенталној поезији. Он проучава персијску лирику, нарочито песника Хафиса и 1819. објављује збирку "Западно-источни диван" ("Зулејка и Хатем") а до краја живота (умро је 22. марта 1832. године у Вајмару) успева да заврши још два дела којима се бавио. Једно од тих дела су "Године путовања Вилхелма Мајстера" (1821), где Гете излаже своје назоре о моралном васпитању човека, које, према његовом мишљењу, треба да потекне од породице. Овај роман, као и други део "Фауста", који је завршио непосредно пред своју смрт, не достиже висину његових ранијих дела.

Рад на "Фаусту" трајао је тридесетак година и у њему се огледају трагови свих фаза Гетеовог песничког стварања. Његова првобитна намера је била да у оквиру старе легенде о Фаусту прикаже свој духовни развој. "Фауст" је, међутим, превазишао тај оквир, јер је Гете свему ономе што је конкретно и индивидуално умео да да шири, општечовечански значај.

Први део Гетеовог "Фауста", који је објавио 1808, састоји се из низа разноликих сцена у којима се љупки и нежни елементи смењују са елементима језе и ужаса. Тежиште му је на приказивању унутрашњих сукоба човека и његове распетости између чулне и духовне природе. Фауст је човек кога мучи неутољива жеђ за сазнањем, па због тога, доследно старој легенди, склапа уговор са ђаволом, лута и греши. У другом делу ове трагедије Фауст, међутим, долази до сазнања да се права срећа човекова састоји у пожртвованом раду за друге. И док у првом делу, чију срж чини Гретина трагедија, пулсира свеж и топао људски живот, дотле је други део испуњен многим алегоријама.

Међу лирским делима из Гетеовог познијег доба издваја се по лепоти "Елегија" (1823). Она представља сведочанство Гетеовог самопрегорног одрицања од личне среће, његов последњи опроштај од љубави. Остале песме из овог периода обилују рефлексијама и загонеткама, те су и отуда тешке за разумевање. Симболиком и параболичним значењем одликују се нарочито Гетеове "Максиме и рефлексије", формулисане десет година пред смрт.

Поред рада на "Фаусту" и "Вилхелму Мајстеру", Гете се током последње деценије живота бавио и српском народном поезијом. Своје интересовање за њу испољио је врло рано, још у доба "бујности и врења", када је дао изврсни превод "Хасанагинице" за Хердерову збирку народних песама. Захваљујући Гриму, Копитару и Вуку Караџићу, ово интересовање се још више продубило и дошло до изражаја у разним чланцима, рецензијама и белешкама о српској народној поезији, у којима нарочито истиче лепоту српских народних песама, као и у свестраном указивању помоћи немачким преводиоцима српских народних песама. Тиме је, заједно са Гримом, знатно допринео пријему српских народних песама у Немачкој и Европи.