Izvor: Objava, 30.Jun.2019, 08:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПЕСНИК МЛАДОСТИ

Породица песника Бранка Радичевића пореклом је из Бољеваца у Срему, где се доселила пре краја XVIII века из околине Крагујевца. Бранков деда Стеван Радичевић, царински службеник, био је претплатник на "Сербски летопис" од његовог покретања, а 1828. налази се међу претплатницима романа "Бој на Косову" Јована Стерије. Веома често се службено селио, тако да му је син Теодор, отац Бранков, рођен у Кленку. Почео је учити школе у Вршцу, а потом трећи и четврти разред 1817-1819. године у Карловцима. Не дочекавши крај четврте школске године, по очевој жељи напушта гимназију без положених завршних испита и запошљава се као практикант на царини. Првих осам година радио је без икакве новчане надокнаде, док није постао, као и отац му, "тридесетник", чија је дужност била да процењује робу при увозу и извозу и узима три десетине у новцу од њене вредности. Касније је напредовао у служби до положаја контролора царине. Превео је две Шилерове драме ("Вилхелма Тела" објављену 1847, и "Дон Карлоса" - остала у рукопису) и био је један од првих сарадника Вука Караџића (помагао му је у пословима прикупљања претплатника и продаји књига). Био је библиофил; огледао се и у књижевности (басне, једна драмска слика). Године 1822. оженио се Ружом Михајловић из Вуковара, кћерком богатог трговца Јанка Михајловића. Бранко Радичевић рођен је 27. марта 1824. године у Броду. Крштен је сутрадан, уочи светог Алексија по којем добија крштено име. Идуће године родио се његов брат Стеван. Предшколски период свога живота провео је по разним местима у која је отац премештан као царински чиновник.

Од 1828. године живи у Земуну са родитељима. Царински чиновници живели су тада у предграђу Земуна, у тзв. "контумацу", који је био затворен зидовима. Ту је сва роба и стока истоваривана, и по пропису неко време и стајала. У том простору провео је Бранко Радичевић пет година живота. У Земуну је учио српску основну школу 1830-1832. године и немачку 1832-35. године. Године 1831. рађа се треће дете у породици, кћерка Амалија, која ће умрети већ следеће године. Мајка, Ружа Радичевић, умире 1833. године.

У јесен 1835. године долази у Карловце да настави школовање у гимназији коју је похађао и његов отац. У Карловцима остаје до 1841, када је завршио тадашњу шестероразредну гимназију. У школи је био оцењиван највишим оценама. Ова школа у то време само је по имену била српска; наставни језици у њој били су немачки и латински. Тако своју прву песму, у облику школског састава, пише на немачком језику - "Аbchiеd vоm Каrlоvitz". Тако ће, касније, гласити радни наслов његове најпознатије песме - "Ђачког растанка". То је место у коме је, у своме кратком животу, у континуитету најдуже боравио. Уз Беч, без кога не би постао оно што јесте, Карловци су његова духовна постојбина. Већ поменути "Ђачки растанак" посветио је овом периоду свог гимназијског живота.

По завршетку гимназије одлази у Земун, а затим у Темишвар, са оцем који је тамо био премештен службено. Ту ће учити тзв. "филозофију", односно, седми и осми разред гимназије. Наставни језик био је латински. Године 1843. прелази из Темишвара у Беч на студије права, по очевом наговору и жељи. Започиње његов кратки, бурни и, по последицама које ће произвести, значајни период живота. Темишвар је место у коме живи његов отац и где је 1845. сахрањен брат Стеван. Ту је настао и део његовог песничког опуса.

У Бечу, послушавши оца, нерадо уписује права што га "баш незадовољним чини". После три године студија напустиће правни факултет. Његова жеља била је, а није га напуштала до краја живота, да студира сликарство у Риму, Бечу или Прагу. Живот који је у Бечу водио био је интензиван и разноврстан. Савременици су га описивали као брз, "до дна", или као да је живео за "два живота". У Бечу је Радичевић постао песник. Тамо је дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што ће одиграти значајну улогу у његовом формирању. Уз Бајрона, кога је читао још у средњој школи, на њега су највише утицали немачки позноромантичари швапске школе, особито Уланд. На Бранково песничко опредељење пресудно је утицао улазак у Вуков бечки књижевни круг. Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство народне поезије, како оне из својих збирки, тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из Срема. У 1847. години Теодор Радичевић објавио је у Бечу свој превод Шилерове драме "Вилхелм Тел", за које му је Бранко сакупљао претплатнике. У истој штампарији, крајем године, излази књига "Песме" Бранка Радичевића.

Збирка је имала снажног одјека и намах га учинила познатим песником.

Своје симпатије према Фебруарској револуцији 1848. године у Француској, Бранко исказује стиховима:

Ој Паризе, ти срце Франције,
Ој Францијо, срце света цела,
Твоја слава сврх неба се вије,
Та срце си младо ми понела.

Бранко је био проматрач мартовских сукоба у Бечу између народа и војске. Када је до њега стигао глас о револуцији у Војводини, одлази из Беча. Преко Загреба, где се сусрео са илирцима и дао песму "Јуриш Србе" за објављивање, стиже у Брод и Вуковар, а потом у Срем, где посећује Карловце, Руму и Митровицу. Два пута прелази у Београд. Крајем 1848. протеран је из Београда због сумње да ради против интереса династије Карађорђевића. Прелази у Земун, где борави шест месеци, до краја јуна. Потом два месеца борави у Вуковару, а потом одлази у Београд, где се сусрео са Јованом Илићем и тада са њим посетио Ресник. Од краја 1849. па до јесени 1850. године борави у Темишвару код оца.

Радичевић је био занети посматрач револуционарних догађања 1848-49, у почетку одушевљен, а потом разочаран исходом. У томе периоду, осим патриотских песама, писао је своје најобимније дело - роман у стиховима који ће остати недовршен.

Добивши стипендију кнеза Михаила Обреновића, који је тада био у емиграцији, Бранко с јесени 1850. године опет долази у Беч, сада већ начет болешћу, и уписује медицину. Наставу похађа редовно. Припрема другу књигу песама и сарађује са Ђуром Даничићем на припреми другог издања Вуковог "Рјечника". Године 1851. излази му у Бечу друга књига песама посвећена Михаилу Обреновићу у којој су две епско-лирске песме: "Гојко" и "Хајдуков гроб". Књига је, ако се изузме оштра критика Људевита Штура у словачким новинама, хладно дочекана. Бранко је припремао одговор, који је остао у концепту. Из тога времена је Бранков портрет који је урадио Анастас Јовановић. У лето, за распуст, 1851. године боравио је у бањском лечилишту Родауну, у околини Беча. Тада је престао да пише поезију.

За распуст, у лето 1852, путује у Темишвар. На путу кући посетио је Карловце. Крајем 1852. године одлази у Општу бечку болницу. Тамо је и умро 30. јуна 1853. године од туберкулозе, на рукама Вукове жене Ане.

Теодор Радичевић се колебао између објављивања и уништавања Бранкових рукописа, страхујући да ће њихово објављивање умањити или поништити његов песнички углед. Ипак, изабрао је 18 песама из заоставштине, написао кратак предговор, биографску белешку, и штампао их у Темишвару 1862. године. Међу објављеним песмама биле су "Туга и опомена", "Кад млидијах умрети" и "Укор", које припадају самом врху Бранкових лирских остварења.

Године 1883. Бранкови посмртни остаци су ексхумирани и пренети из Беча у Карловце, на Стражилово. Две године после сахране подигнут је пирамидални споменик.