Izvor: Objava, 24.Jan.2019, 11:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БОМАРШЕ

Француски књижевник Пјер-Огистен Карон рођен је 24. јануара 1732. у Паризу, у кући часовничара. У младости се бави занатом свога оца, и благодарећи једном успешном проналаску отварају му се путеви до двора. Веома продоран, интелигентан, предузимљива духа, неисцрпне енергије, често не бирајући средства до успеха, Пјер-Огистен Карон стиче иметак, ствара везе у двору, жени се удовицом много старијом од њега, која убрзо умире, добија племство и своме имену додаје титулу де Бомарше, успешно учествује у разним финансијским операцијама. Ипак је на својој кожи осетио да је аристократско порекло јаче од правде, када је после свађе са војводом де Шон доспео за неко време у затвор. По други пут се жени удовицом, али му и друга жена ускоро умире.

Поводом спора око наследства познатог тадашњег богаташа Пари-Диверна, са којим је Бомарше пословао, дошао је у оштар сукоб са његовим наследником грофом де Ла Блаш. Иако је поткупио саветника Гезмана, Бомарше тај процес губи. Али је ова парница ускоро постала средиште пажње француске јавности, јер Бомарше против својих непријатеља објављује чувена четири "Мемоара", у којима је износећи свој случај у ствари напао са пуно страствене сатире основе старог сталешког поретка. Писац "Мемоара" је постао миљеник свију оних који су осећали на себи терете друштвених неправди. Ускоро он доживљује нов тријумф, овога пута са својом комедијом "Севиљски берберин" (1775).

Бомарше је још раније написао два комада, у стилу грађанске драме, "Евгенију" (1767) и "Два пријатеља" (1770); уз "Евгенију" је приложио и свој "Есеј о озбиљном драмском жанру", у коме износи захтев да се драма бави више савременим приликама него обрадом давних грчких и римских сцена. Драме су му, међутим, без неког већег значаја. Пун размах свога литерарног талента и критичарске мисли Бомарше је испољио у "Севиљском берберину" и доцније још оштрије у "Фигаровој женидби", која је први пут играна тек 1784. У личности Фигара, писац је на изванредан начин дао представника трећег сталежа који одлучно изражава своје судове о привилегијама и поступцима аристократских кругова. Фигаро је по доста својих особина сам Бомарше. Иако је овде првенствено дата слика друштвених односа, то су у исти мах и умешно виђени комади интриге, са зналачки оцртаним ликовима и карактерима и неодољивим смислом за комичне заплете. Комедије су нашле дубок одзив у широким слојевима, а поједини Фигарови афоризми су имали снагу крилатица у борби против силника овога света.

И даљи ток животне стазе Бомаршеове био је испуњен контрастима; налазио се у разноврсним ситуацијама, доживљавао успоне и тешкоће. Обавља специјалне дипломатске мисије по Европи за рачун Версаја; свађа се са драмским писцима, учествује у низу трговачких подухвата, доживљава нове афере, по трећи пут се жени. У знатној мери се заузео за ствар Сједињених Америчких Држава које су се за своју слободу бориле против Велике Британије.

1787. објављује оперу "Тарар", а 1792. се појављује као наставак "Севиљског берберина" и "Фигарове женидбе", последњи комад трилогије, "Грешна мајка", која није ни близу на уметничкој висини прва два дела. Фигаро из "Грешне мајке" није више онај бунтовни и смели човек од пре који је узбуђивао духове. Дошла је Револуција, а њу је с негодовањем дочекао имућни Бомарше, човек старог режима, монархист. Бежи у емиграцију, у Хамбург. Под владом Директоријума вратио се 1796. у Француску. Умро је у Паризу 18. маја 1799. године.