Izvor: Objava, 21.Nov.2018, 11:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВОЛТЕР

Француски писац Франсоа-Мари Аруе, звани Волтер, рођен је 21. новембра 1694. године у Паризу. Отац му је био нотар. Учи у језуитском колежу Луј-ле-Гран. Улази у књижевност стиховима пуним непоштовања према регенту, због којих ће бити затворен у Бастиљи (1717-1718). Ту почиње да пише трагедију "Едип" (1718). Затим ће написати дело "Анријада" (1723-1728), епску поему о верским ратовима и Анрију IV. Ускоро ће постати богат и славан, али ће поново бити затворен због свађе са витезом од Роан-Шабота и бива присиљен да оде у изгнанство у Велику Британију (1726-1728), земљу чијем се трговачком и политичком систему дивио. По повратку у Француску, инспиришући се Шекспиром, пише трагедију "Заира" (1732). У славу Велике Британије пише "Филозофска писма" (1734), која ће постати манифест на почетку епохе просвећености. Под претњом да ће бити ухапшен, повлачи се у Сиреј, у Шампањи, код своје пријатељице госпође ди Шатле. Волтер ће ту наставити рад на својим позоришним, поетским и филозофским делима. Поново добро стоји на двору те је именован за краљевог историографа пре него што је, 1746, изабран у Француску академију. Издаје 1747. филозофску приповест "Задиг".

Разочаран неуспехом својих политичких амбиција, напушта француски двор и одлази у Нанси, на двор Станислава, таста Луја XV, а затим на пруски двор. Фридрих II га узима за коморника од 1750. до 1753. године. Уз рад на исправљању стихова свог краљевског домаћина, завршава "Век Луја XIV" (1751), историјско дело о периоду који га опчињава. Ушавши у сукоб са владаром, Волтер се настањује у предграђу Женеве, Делис. Али, његов "Есеј о обичајима и духу народа" (1756) му ускраћује симпатије калвиниста. Купује посед у Фернеју, где прима европску елиту којој је постао "савест".

Пише многе филозофске приповести, у којима критикује Лајбницов конформизам ("Кандид", 1759), политичке злоупотребе ("Простодушко", 1767), нарави ("Принцеза из Вавилона", 1768). У памфлетима открива неправду и успева да издејствује рехабилитацију за Каласа, али не и за витеза де Ла Бара. Објављује "Расправу о трпељивости" (1763), као и "Филозофски речник" (1765). Након дугогодишњег изгнанства, 1778. га тријумфално дочекују у Паризу Академија и Комеди-франсез, која игра његову трагедију "Ирена". Исцрпљен, умире 30. маја 1778. у Паризу.

У свом веома разноврсном делу Волтер је највише волео свој епски и трагичарски опус. Међутим, најбоље су му приповести и писма, а Волтер филозоф је прави вођа и организатор просветитељског покрета.