Izvor: Objava, 03.Sep.2018, 12:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФИЛИП ВИШЊИЋ

Народни песник и певач, слепи гуслар; оригиналан и изузетно надарен стваралац епских песама о Првом српском устанку. Рођен је у семберијском селу Трнови 25. априла 1767. године. Рано је остао без оца, па му се мајка преудала у оближње село Међаше, где је провео детињство. Ослепео је у детињству од великих богиња. Гусле и певање остали су му као једина утеха и могућност да се прехрани. Певао је по многим градовима и селима Босне, Херцеговине, Срема и Србије, на простору од Скадра до Темишвара и од Бања Луке до Смедерева.

Када се српска устаничка војска 1809. године, после продора у Босну, повукла назад преко Дрине, и Вишњић као избеглица прелази у Србију и придружује се устаницима. Отада борави и пева по војничким логорима у Подрињу и Мачви, око Лознице и Шапца. Песмом бодри устанике и изазива наклоност српских првака и војвода, опевавајући њихове подвиге одмах по окршајима, још док се ране превијају. Надахнут обиљем мотива за нове песме, он прекида са далеком прошлошћу и традиционалним песмама које су гуслари, укључујући и њега, до тада певали, па постаје поетски сведок текућих бојева и судбина савремених јунака.

После пропасти Првог српског устанка 1813. године, избегао је из Србије и настанио се у Срему, у селу Грку. Вук Караџић је чуо од народа за гласовитог слепог гуслара, који пева неке нове песме, па је замолио Лукијана Мушицког, игумана манастира Шишатовца, да га позове и угости. Ту, у манастиру Шишатовцу, записао је 1815. године седамнаест Вишњићевих песама. Од њих је тринаест устаничких, међу којима се посебно истичу "Почетак буне против дахија", "Бој на Мишару", "Бој на Лозници", "Бој на Чокешини", "Бој на Салашу", "Хвала Чупићева" и "Кнез Иво Кнежевић". Вук је неке од записаних Вишњићевих песама објавио у "Народној србској песнарици" (Беч, 1815). Приказујући ову књигу Јернеј Копитар је свету указао на велику сродност Вишњићеву са Хомером.

Филип Вишњић је умро у Грку 29. децембра 1834. године.