Izvor: Politika, 21.Avg.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život bez filma bio bi greška
Nema baš mnogo onih koji su u prilici da pričaju sa Besonom, Vendersom, Mihalkovim... pa se ponekad uštinem: „Kosovopoljac, da li se ovo baš tebi dešava?”, kaže direktor Kinoteke
Liv Ulman, Jirži Mencl, Nikita Mihalkov, Ana Karina... samo su neke od svetskih filmskih zvezda sa kojima se rukovao, družio i pričao Radoslav – Rale Zelenović, direktor Kinoteke, naše kultne arhivske ustanove. Da će živeti u svetu filma, kao da mu je bilo predodređeno još u detinjstvu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dok je stanovao sa ocem Mirkom, železničarem, i majkom Milicom, prosvetnom radnicom, u jednoj zgradi ispod bioskopske sale u Kosovu Polju. Prvi zvuci koje je čuo bili su oni sa velikog platna – tih pedesetih godina nije bilo televizije, bioskopi su bili prava atrakcija, u manjim mestima trebalo je čekati i mesec dana na filmsku projekciju.
– Još se sećam zelenog džipa koji je dovozio filmske trake odnekud. Ja sam prvi put ušao u bioskop kao sasvim mali, otac me je u naručju uneo i prvo što sam video bio je neki čovek u sivom mantilu kako davi čoveka u tamnom mantilu. Najteža kazna mi je bila zabrana da idem u bioskop! Jednom sam u čarapama iskočio kroz prozor u sneg, da bih gledao omiljenog junaka Čaplina, i sećam se da me je majka istukla zbog toga – priča nam Zelenović.
Za sve – pitaj Ratka
Zahvaljujući ocu koji je počeo da nabavlja filmove za bioskop, ipak je mogao da prelistava filmske sadržaje koji su se tada štampali, pa je dosta toga popamtio. Brzo je po znanju počeo da se izdvaja od drugova, koji su na njega gledali kao na pokretnu enciklopediju u to vreme. „Ako nešto ne znaš, pitaj Ratka”, govorili su.
Rale je lepo je svirao harmoniku i bio je član KUD „Branko Medenica”. Bio je šef orkestra, i dobro je poznavao narodnu nošnju i kostime pa je docnije, kada je sniman film „Vuk sa Prokletija”, pomagao kostimografima.
– Kosovo Polje je zanimljivo mesto, a to vreme u kojem sam odrastao je bilo drugačije nego ovo sada: izađeš ujutru bos i niko o tebi ne brine, a nema ni zašto. Najgore što je detetu moglo da se desi je da ga uhvati poljar ako ga nađe da krade suncokret, pa ga dovede kući da ga isprebijaju roditelji. U prištevskoj gimnaziji bila su tri srpska, tri šiptarska i jedno tursko odeljenje, a posle smo se još dvadesetak godina okupljali na godišnjicama mature, sve do kraja osamdesetih. Onda je svako otišao na svoju stranu, a mi Srbi smo od devedesetih nastavili da se okupljamo u Beogradu. Na obeležavanju 40 godina svi su već živeli u Beogradu, Nišu, Smederevu, Kruševcu, okupilo se nas pedesetak – veli naš sagovornik.
Iz Kosova Polja 1968. došao je u Beograd u želji da upiše Fakultet dramskih umetnosti, ali nije u tome uspeo ni posle nekoliko pokušaja. Postao je član Amaterskog filmskog kluba Doma omladine pa je čak režirao nekoliko filmova, koji su zahvaljujući snimatelju Panti Petroviću završili u arhivi Jugoslovenske kinoteke. Sa samo 23 godine postao je urednik Filmskog programa Doma omladine. Bilo je to vreme kada su se u Domu omladine dešavale mnoge zanimljive stvari, poput Beogradskog džez festivala, BRAMS-a, Festa. On je bio selektor programa „Forum mladih” i „Vidici”.
– Bilo je to vreme kada za vreme Festa Monika Viti sedi u sali, Dženifer O'Nil se šeta ispred, za šankom Mišel Pikoli pije votku sa jednim mojim prijateljem, a svi čekamo da se pojavi Sem Pekinpo – priseća se Zelenović.
Po preporuci Slobe Novakovića i Milana Vukosa, krajem sedamdesetih postao je urednik Filmskog programa TV Beograd. Ostaće upamćen po filmskim ciklusima koje je osmislio: „Jedan autor – jedan film”, „Karika koja nedostaje”, „Festove premijere”, „50 filmova nagrađenih Oskarom”...
Prase za prvi filmski TV maraton
– Ipak, ono po čemu me najviše pamte je filmski maraton iz osamdesetih godina koji je, dobro se sećam, počeo u petak filmom „Sve što ste hteli da znate o seksu, a niste smeli da pitate” a završio se u nedelju uoči Drugog dnevnika. Televizija je tada završavala program u 23 časa, tako da sadašnje generacije ne mogu ni da zamisle kakav je to bio događaj! Čak su i tehničari morali da uveravaju gledaoce da se neće desiti ništa strašno, da će televizori izdržati da rade neprekidno dva dana. Ujutro je ceo grad je bio prazan, novine su imale veliku remitendu, a Tanja Peternek mi je pričala da je njena baka ispekla prase i pozvala komšiluk, mnoge porodice su se okupljale da zajedno gledaju filmove – kaže Zelenović.
Kada je 1992. godine postao direktor Jugoslovenske kinoteke već su bile uvedene sankcije, u Kinoteci je bilo teško stanje, dve godine nisu imali direktora…
– Ali, evo, već punih 19 godina sam ovde i ponosim se onim što smo uradili za sve te godine. Mnogi velikani su dobitnici nagrade Kinoteke „Zlatni pečat”, a kako to priznanje doživljavaju najbolje se vidi na primeru Jiržija Mencla, čuvenog češkog reditelja, dobitnika Oskara. On je prilikom neke selidbe izgubio svoju nagradu, pa me je zvao i tražio da dobije repliku. Kad smo mu to i učinili, jedna ga je novinarka pitala zašto insistira na duplikatu „Zlatnog pečata” kad ima Oskara. On je odgovorio da je to zato što je „Pečat” nagrada jedne od najvećih svetskih filmskih arhiva, i da se nigde ne čuva više čeških filmova izvan Češke nego u Beogradu!
Možda se za neke zvezde misli da su nedostupne, ali kad prođu Kinoteku i vide kakvo svetsko blago posedujemo ostanu zadivljeni. Nema te zvezde kojoj neće osmeh zablistati kad joj pružiš jedan od originalnih Čaplinovih štapova, ili kad Liku Besonu ili nekom drugom Francuzu pokažeš jednu od nekoliko sačuvanih kamera braće Limijer iz 1896. godine, koja se čuva kod nas. Mi o svetskom nasleđu brinemo kao o svom, i to ljudi umeju da cene. Velike kinoteke imaju nacionalne kinematografije, a mi smo mala kinematografija pa nismo sakupljali samo naše filmove, imamo zastupljene čak 134 kinematografije sveta, pored ostalog i iz Saudijske Arabije. Imamo 5.000 filmova iz Rusije, često oni od nas pozajmljuju kopije jer su bolje od njihovih – kaže Zelenović.
On priznaje da je druženje sa filmskim veličinama najzanimljiviji deo njegovog posla.
– Nema baš mnogo onih koji su u prilici da pričaju sa Besonom, Vendersom, Mihalkovim... pa se ponekad uštinem i kažem sebi: „Kosovopoljac, da li se ovo baš tebi dešava?”. U jedno sam siguran, moj život bez filma bio bi velika greška! – zaključuje naš sagovornik.
-------------------------------------
Od Kosova do Palića
Radoslav – Rale Zelenović rođen je 20. januara 1948. godine u Kosovskoj Mitrovici, osnovnu školu završio je u Kosovu Polju, gimnaziju u Peći i Prištini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio je urednik Filmskog programa beogradskog Doma omladine, filmski urednik TV Beograd, a od 1992. godine je direktor Kinoteke. Povodom stogodišnjice filma ustanovio je 1995. godine nagradu „Zlatni pečat” koji su u Muzeju kinoteke dobili, pored ostalih, i Đuzepe de Santis, Teo Angelopulos, Liv Ulman, Nikita Mihalkov, Andrej Končalovski, Vim Venders, Lik Beson…
Jedan je od osnivača i dugogodišnji direktor Međunarodnog filmskog festivala na Paliću. Supruga Vesna je producentkinja u TV Beograd, a sin Đorđe je završio Fakultet za menadžment u kulturi.
-------------------------------------------------------
Koraćica, tri psa i deset mačaka
„Bata Živojinović me je doveo u Koraćicu. Tražio sam drugo mesto za zavičaj, neko duhovno uporište gde si siguran da neće niko odatle da te istera. Kupili smo kuću iz 1887. godine i nekoliko puta do sada smo je renovirali. Jako sam vezan za ovo mesto ispod Avale, tamo provedem 150 dana godišnje, imam mali voćnjak, tri psa i deset mačaka. Kad ti životinja dođe sama u dvorište, kažu da je to duša nekog tvog prijatelja koji hoće da bude blizu tebe. Kad je Liv Ulman bila u Koraćici, čudila se kako psi i mačke jedu zajedno. Kod tebe je, kazala je, promenjena mikroklima. A ja odvratim, u šali, da je mesto lepo, ali malo nacionalističko – vidi se pola Srbije.”
-----------------------------------------------------------
Stari filmovi
„Meni su najomiljeniji filmovi oni novopronađeni. Skoro smo pronašli jedan iz 1914. godine, dokumentarni, na njemu se vidi kako su izgledali beogradska Slavija, staklenik u Botaničkoj bašti, zaleđena Sava... Jedan čovek nam je doneo film iz 1940. godine: vežba artiljerijske jedinice na Adi Ciganliji, snimljena u koloru. Takve stvari nemaju cenu. Kao onaj putopisni film iz 1934. godine ’Pod jugoslovenskim nebom’, u kojem je tonski snimljen govor kralja Aleksandra”.
D. Stevanović
objavljeno: 22.08.2011.
