Izvor: Politika, 29.Jun.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidovdan je pečat naše večnosti
Gavrilo Princip je bio pristalica slobodarskih ideja i ne samo on nego i cela „Mlada Bosna” i mladobosanci. To su bili mladići koji su bili oduševljeni slobodom
Naša istorija nisu samo slavne bitke i sveti ratnici. Naša istorija sve više postaje i stalno pravdanje i dokazivanje sopstvene nevinosti – istorija koja nam se ponavlja i ovog Vidovdana kada dokazujemo očigledno, da nismo teroristi i krvnici Velikog rata.
Značaj jubileja, stogodišnjice od početka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prvog svetskog rata, promenio je poslednjih godina uobičajenu vidovdansku rutu srpskog patrijarha. Umesto na Kosovu i Metohiji, u manastiru Gračanici i na Gazimestanu, patrijarh srpski Irinej vidovdansku liturgiju služio je u Andrićgradu.
– Istoričari treba da imaju smelosti i hrabrosti da kažu ono što je činjenica: da Srbija nije želela niti izazvala Prvi svetski rat čiji se početak vezuje za atentat u Sarajevu. Mi smo imali i velikih pobeda i velikih poraza. Jedan od tih poraza ušao je i u kalendar Crkve kao što je to slučaj s Vidovdanom. Ono što uđe u kalendar to ima pečat večnosti i neprolaznosti i kao takav Vidovdan ostaje naš veliki nacionalni praznik. Sećamo se spremnosti tadašnjeg srpskog naroda na čelu sa svojim knezom Lazarom da brani ono što je svetinja jednog naroda. I ono što se razlikuje u odnosu na ostale bitke jeste to što su svi bili, bar onako kako naš ep o Kosovu govori, spremni da se žrtvuju za svoju otadžbinu, za svoje svetinje, za vrednosti jednoga naroda – kaže u intervjuu za „Politiku” njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej.
Kako gledate na stalne pokušaje revizije istorije, ovog puta kada su u pitanju događaji iz Prvog svetskog rata?
Mnogi istorijski događaji imaju danas svoju reviziju, ne samo oni iz Prvog, nego i iz Drugog svetskog rata. Poznata je istina da pobednici i silnici pišu istoriju, prema tome i danas kad se želi da se napiše nova istorija, to se čini da se skine odgovornost sa pravih uzročnika i da se prebaci na one koji su silom prilika postali učesnici tog rata. Poznat je stav da Srbija taj rat nije želela niti je bila spremna za njega. Uostalom, mislim da je pronađen dokumenat u kojem Nikola Pašić, dosta vremena pre nego što se desio atentat u Sarajevu, tajnim putem izveštava Beč da imaju informacije da postoji neka grupa koja se sprema za ono što se desilo u Sarajevu. Prema tome, otpada svaka pretpostavka da je Srbija spremala taj atentat. I Nemačka i Austrougarska su planirale taj rat. Verovatno i da nije bilo atentata došlo bi do rata jer je on njima bio opravdan, a Bosna i Srbija bile su samo razlog.
Šta vi lično mislite o Gavrilu Principu?
Gavrilo Princip je bio pristalica slobodarskih ideja, i ne samo on nego i cela „Mlada Bosna” i mladobosanci. To su bili mladići koji su bili oduševljeni slobodom. Način na koji je Austrougarska bila prisutna tada u Bosni bio je protiv interesa ne samo srpskog naroda nego i svih žitelja tadašnje Bosne. I otud su ti mladi ljudi želeli da taj oklop skinu sa sebe. To pokazuje hrabrost, junačko delo koje izražava želju za slobodom.
Mnogo puta ste, baš na Vidovdan, izjavljivali da je Kosovo srpska svetinja, najsvetiji deo Srbije, da nikada ne može biti van nje. Kakva je danas realnost SPC na Kosovu i koliko joj je teško da tu svetinju brani?
Položaj naše Crkve na Kosovu već dugo je težak. Koliko je težak i kakvo je to pravo stanje najbolje govore zidovi Pećke patrijaršije i zidovi oko Visokih Dečana. Oni pokazuju da je jedino siguran život tamo gde su zaklonjeni zidom. Život među zidovima se ne može nazvati životom nego jednim stanjem koje čovek ne može da poželi nikome. Život naše Crkve je ravan životu našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Taj narod živi lišen onoga najosnovnijega, a to je sloboda, nemaju mogućnost slobodnog kretanja, slobodnog rada. Lišeni su mogućnosti da imaju svoju školu, lišeni slobode rada na svojim imanjima, što su mnogi platili životom. Stanje je veoma teško, ma koliko danas davali izjave da se život normalizovao. To je daleko od normalnog života.
Nedavno se završio Sveti Arhijerejski sabor SPC na kojem su imenovana četvorica novih arhijereja. Da li je u SPC došlo do „smene generacija”?
Jeste se smenila generacija time što su neki umrli, a neke eparhije ostale prazne. To je normalan tok života Crkve, da imenovanjem novih arhijereja popuni svoje eparhije. Mitropolija zagrebačka je upražnjena smrću mitropolita Jovana, Eparhija žička smrću vladike Hrizostoma, Nemačka eparhija sticajem prilika koje su se tamo desile, jer je episkop razrešen upravljanja. Normalno je da se prazne eparhije i popune, kao što je to i učinjeno.
Poglavar kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve, arhiepiskop Stefan, izjavio je da je tri puta slao pisma u srpsku Patrijaršiju želeći da otpočne dijalog, ali da je na savesti srpskih arhijereja izjava da takva pisma nisu primljena. Da li je pismo zaista stiglo u Patrijaršiju? Ima li s obe strane dobre volje da se uspostavi dijalog s nepriznatom MPC kako bi ona rešila svoj status i šta bi bili preduslovi da do razgovora dođe?
Mi smo takođe čuli o tome da je nekakvo pismo navodno upućeno Sinodu. Ja odgovorno tvrdim da nijedno pismo nismo dobili. Možda je ono poslato, ali nama nije stiglo, a zašto, ja to ne znam. Što se tiče dijaloga s takozvanom Makedonskom crkvom, naša crkva je otvorena prema tom pitanju. Mi želimo da se taj problem reši na najbolji, najcelishodniji način kako za nas, Srpsku crkvu, tako i za makedonsku. Svi dogovori i razgovori koji su bili su se svodili na to da se taj problem reši ne pučem, kao što se to desilo u Skoplju, nego na kanonski, crkveni način. Oni su dobili u svoje doba autonomiju, ali nisu bili time zadovoljni, pa su se sami proglasili autokefalnom crkvom. To nikada nije priznala ne samo naša, nego nijedna druga pravoslavna crkva. Naša je žarka želja, a tako je bilo i u slučaju mog prethodnika, patrijarha Pavla, da se to pitanje reši. Na poslednjem dogovoru u Nišu, mi smo sve probleme rešili i dogovorili se o tome kakvi će biti odnosi naših crkava. Njihovi episkopi su sve to prihvatili, ali zašto to nije prihvatila i crkva u Makedoniji ne znamo. Patrijarh Pavle je pozvao sve episkope u Makedoniji da se vrate u jedinstvo s našom Crkvom na osnovu autonomskog odnosa, ali oni to nisu učinili. Nažalost, kasnije je sve krenulo da se odvija na način koji nas ne malo iznenađuje. Uhapšen je arhiepiskop Jovan i okrivljen za neke propuste koji nemaju nikakvog osnova sa stvarnošću. Mi smo raspoloženi i jasno smo im kazali da želimo dijalog s tzv. Makedonskom crkvom, ali pod jednim uslovom: da bude pušten iz zatvora arhiepiskop Jovan.
Susret pape Franje i patrijarha Vartolomeja početkom juna i zajednička molitva za mir poslali su snažnu poruku o jačanju međuhrišćanskog dijaloga. Kako vi gledate na taj susret i može li se govoriti i o putu ka ujedinjavanju Pravoslavne i Katoličke crkve?
Mi pozdravljamo i podržavamo taj dijalog kao što je naša Crkva pozdravila susret patrijarha Atinagore carigradskog s papom Pavlom Šestim. To je bio znak želje i jedne i druge strane da se nađe put i način da se prevaziđu istorijske podele. Ako i ovaj sadašnji dijalog to obećava i pruža nade za tako nešto, mi to pozdravljamo. Naravno, mnogo vremena je prošlo od naše deobe. To željeno jedinstvo i zajednica ne mora da dođe tako brzo, tim pre što to uslovljava iskrene namere, iskrene želje za jedinstvom bez nekih interesa. Čine se značajni koraci u tom pravcu. Postoje i razni međuhrišćanski odbori, susreti, dijalozi, tako da ta ideja nije nova, ali ona je željena i pozdravljena.
Koliko je poznato, SPC nije zvanično reagovala na najave iz Vatikana da će do kraja godine biti kanonizovan kardinal Alojzije Stepinac. Zbog čega?
I do nas je došla ta vest da je Vatikan spreman za kanonizaciju Stepinca, o kome mi imamo posebno mišljenje. I ne samo mi. Postoji mnogo činjenica i događaja koji su se desili u tom vremenu i koji su doveli do toga da se formira takvo mišljenje o njemu. Mi smo bili ne malo iznenađeni kada je on proglašavan blaženim, a za ovo smo posebno iznenađeni jer da neko bude svetitelj, to mora biti zaista svetla i sveta ličnost. Njega treba kao takvog da prihvate ne samo narod i crkva kojoj pripada, nego i drugi hrišćani. U vezi s najavljenom kanonizacijom Stepinca, mi smo pripremili odgovor koji će biti upućen papi. Planiramo da ga preko delegata Sinoda uručimo lično papi ili sada kada budemo imali susret s predstavnicima Vatikana koji su u poseti našoj zemlji. Imamo neke informacije da mu je vaseljenski patrijarh Vartolomej skrenuo pažnju na naš stav i da se o tome razmišlja i u Vatikanu.
Bliži se Svepravoslavni sabor 2016. godine. Koliki je značaj ovog događaja za pravoslavni svet i da li se već zna šta će biti teme Sabora?
Prošlo je mnogo vremena od poslednjeg vaseljenskog sabora, to je bilo u osmom veku. Istina bilo je u međuvremenu nekoliko važnih sabora, ali ne na tom nivou. Naš je predlog da ovaj sabor 2016. godine bude proglašen za vaseljenski. Održali smo u Carigradu jedan predsabor, usaglasili smo se i prihvatili da to bude 2016. godine u Carigradu, u hramu Svete Irine, koji je nešto stariji od hrama Svete Sofije. Za taj sabor se pripremamo odavno. Bilo je nekoliko predsaborskih konferencija, one su redovno održavane, teme su pripremljene, ali se pripremaju i neke nove. Uglavnom se tiču stvari koje predstavljaju suštinu crkvenog života i treba da dobiju saborsko rešenje. Ukoliko ne dođe do nekih prilika u svetu koje bi to sprečile, nadamo se da će sabor biti održan kako je planirano.
Upozoravali ste da bi raščinjeni episkop Artemije zbog nekanonskog delovanja mogao biti i ekskomuniciran, izbačen iz okrilja Crkve. Da li ste se, možda, sastali s njim i kako će biti rešen njegov status u SPC?
Da, ja sam prošle godine imao jedan privatni sastanak s njim. Žao mi je što se sve to desilo i to ubrzo posle mog izbora za patrijarha. Ja i raščinjeni vladika Artemije se dugo znamo, bili smo i ostali smo prijatelji. Nažalost, ono što se desilo za vreme njegovog upravljanja u Raško-prizrenskoj eparhiji, Crkva nije mogla preko toga da pređe i zato je učinjeno ono što je najbezbolnije, a to je da je on razrešen obaveza prema toj eparhiji. On se s tim nije slagao, ali je na kraju takvu odluku prihvatio. Izabran je manastir na Fruškoj gori po njegovoj želji i volji. Nadali smo se da će tu naći svoje mesto, da će imati uslove da radi, da ima kontakt sa svima nama. Međutim, kratko je to trajalo, verovatno da su mu neki njegovi prijatelji izneli neko drugo mišljenje, neki drugi stav koji je on, nažalost, prihvatio. Svega se odrekao i stvorio zajednicu koju Crkva ne priznaje i koja de fakto predstavlja raskol u Crkvi, raskol kakav mi nikada nismo imali. Jedan priličan broj monaha, sveštenika manje, i manji broj naroda, prihvatio ga je i podržava ga u tom anticrkvenom delovanju. Mi smo mu se više puta obraćali s nagoveštajem šta može da mu se desi. On je tvrdoglav čovek i, nažalost, istrajava u tome. Dokle će tako biti ne znamo, ali i Crkva ima granice svog strpljenja. Ne bih želeo da se desi ono što neminovno sledi ukoliko bude istrajao u tom putu. Ni nama ni njemu to ne bi bilo prijatno.
Aleksandar Apostolovski, Jelena Čalija
objavljeno: 29/06/2014
