Izvor: RTS, 18.Avg.2011, 01:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspešna upotreba nasilja
Nasilje na Kosovu u više navrata je uspešno korišćeno u postizanju političkih ciljeva, ali je sada potrebno američko posredovanje kako bi se rešila trenutna kriza, piše Dejvid Filips, američki profesor i stručnjak za Balkan u autorskom tekstu za "Balkan insajt". Tekst prenosimo u celosti.
Kosovski Albanci imaju prilično iskustva sa korišćenjem nasilja u postizanju svojih političkih ciljeva. Pokušaj kosovskog premijera Hašima Tačija da zauzme kosovske granične >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << prelaze potpuno se uklapa u taj šablon: stvoriti krizu, umešati međunardonu zajednicu i angažovati strane posrednike u službi kosovske stvari.
Sadašnja kriza desila se kada je Tači odlučio da zauzme carinske položaje na kosovsko-srpskoj granici u pokušaju da prekine de fakto podelu Kosova.
Iako kosovska vlast ima apsolutna prava da ističe svoj suverenitet, evropski lideri kritikovali su najnoviji Tačijev gambit kao nepromišljen i provokativan. Siledžijstvom mogu da se postignu kratkoročni ciljevi, ali se, takođe, rizikuje diskreditovanje Kosova i podrivanje cilja sticanja širokog globalnog priznavanja.
Kosovari su već dvaput uspešno preuzeli stvari u svoje ruke. Devedesetih je njihovo nezadovoljstvo iskazivano mirnim i nenasilnim otporom dovelo do oružane pobune protiv srpskog tiranskog režima. Slobodan Milošević je odgovorio zverstvima i ratnim zločinima.
Kosovski pobunjenici sračunali su da SAD nikad neće dozvoliti da se ono što se desilo u Bosni ponovi i na Kosovu. Bili su u pravu. Klintonova administracija je 1999. godine pokrenula 67 dana dugu kampanju bombardovanja, koja je rezultirala srpskom predajom.
Konfrontacija srpske i albanske omladine u podeljenoj Mitrovici pokrenula je pobunu širom Kosova u proleće 2004. godine. Frustrirani izostankom napretka u sticanju nezavisnosti, Albanci su pokrenuli koordinisani napad na srpske enklave i UN osoblje.
Bušova administracija osudila je albansko nasilje i, zaključivši da je status kvo neodrživ, pokrenula diplomatski proces koji je kulminirao kosovskom deklaracijom nezavisnosti.
Srbija je odbila da prizna ishod. Takozvani "stražari mostova", srpski razbojnici finansirani i koordinisani od strane srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova, nasilno su izvršili podelu. Srpski cilj jeste odvajanje petine površine Kosova, severno od reke Ibar.
Međunarodna zajednica okrenula je pogled na drugu stranu. Pored toga, ignorisala je srpski embargo dobara koja su na sebi imala carinski pečat države Kosovo.
Kosovski specijalci su 28. jula preuzeli kontrolu nad dva severna granična prelaza kako bi primenili zabranu na uvoz robe iz Srbije, a sve to kao odmazdu na meru Srbije da zabrani izvoz kosovske robe.
Kada su NATO snage povratile kontrolu, napadnute su od strane rulje naoružanih Srba. Granični prelaz Jarinje spaljen je do temelja, dok je jedan kosovski policajac ubijen.
Tačijeva provokacija se isplatila. Koristeći se emocijama nabijenim pozivom na zaštitu "svetog suvereniteta" zemlje, konsolidovao je svoju nacionalističku političku bazu.
Konfrontacija sa Srbijom dolazi u vreme kada je Tačijevi kredibilitet ukaljan optužbama o nameštanju izbora, široko rasprostranjenom korupcijom i umešanošću u trgovinu ljudskim organima.
Tači je možda izazvao trenutnu krizu, ali međunarodna javnost drži Srbiju odgovornom. Uprkos pokušaju predsednika Borisa Tadića da distancira Beograd od huliganizma kosovskih Srba, članstvo u EU ozbiljno je kompromitovano.
Evropa je iznenada obratila pažnju. Razlozi su brojni. Nasilje na Kosovu moglo bi da izazove eskalaciju sukoba u Bosni i Hercegovini, rezultirajući podelom. Pored toga, moglo bi da dovede i do destabilizacije Makedonije, gde krhki politički dogovor održava mir između etničkih Makedonaca i Albanaca. Na kraju, novo nasilje na Balkanu moglo bi dodatno da pojača antiimigraciona osećanja koja rapidno jačaju širom Evrope.
Svesna opasnosti podele Kosova, šefica evropske diplomatije Ketrin Ešton pozvala je na dijalog, kritikujući obe strane da "nasilje nikada neće biti tolerisano". U stvari, nasilje je, mobilizujući međunarodno posredovanje, poslužilo svrsi.
Tači je možda kratkoročni pobednik, ali ova kriza koštaće Prištinu. Članice EU koje odbijaju da priznaju kosovsku nezavisnost samo će pojačati svoju poziciju, dok će dijalog o viznoj liberalizaciji, koji bi omogućio bezvizno putovanje Kosovara u Evropu, biti odložen. Pored toga, argumenti članica EU koje su protiv daljeg širenja Unije biće učvršćeni.
Sjedinjene Američke Države ne žele da nagrade nasilje. Međutim, ostavljajući trenutni problem da besni ili prebacujući odgovornost na EU, Amerika rizikuje stvaranje još veće krize.
Bil Klinton je omiljen zbog predvođenja NATO intervencije, a Džordž Buš zbog čuvanja kosovske nezavisnosti. Sada je red na Baraka Obamu da predvodi međunarodni diplomatski napor u vraćanju kosovskog suvereniteta i stabilizaciji Zapadnog Balkana.
