Izvor: Politika, 18.Mar.2014, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško je upoređivati Krim s Kosovom
Krim za Rusiju sigurno nije ono što je Kosovo za srpsku tradiciju, državnost, versku i kulturnu baštinu
U mnogim saopštenjima povodom ukrajinske krize može se pročitati ovih dana da je Krim ruski. Ozbiljnije sagledavanje događaja u prošlosti pokazuje da Krim osvajanjem postaje deo carske Rusije tek krajem 18. veka, tačnije 1783. godine, kao posledica strateškog proširenja te države na jug za vreme vladavine ruske carice Ekatarine Druge. Do tada, naseljen Tatarima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Krim je činio Krimski Kanat s posebnim statusom u okviru otomanske države, koji je stalno imao međusobne vojne pohode i okršaje sa ukrajinskim zaporoškim kozacima. Međutim, od 19. veka na Krim se doseljava ruski živalj, a masovnije posle Drugog svetskog rata, i to prevashodno porodica vojnih lica na službi u velikim vojnim kompleksima. Danas u ukupnoj populaciji Krima Rusi čine oko 58 odsto stanovništva. Ukoliko je zaštita ruskog stanovništva razlog akcije na Krimu, logično pitanje je zašto takve akcije nisu preduzete u ostalim istočnim krajevima Ukrajine gde živi najveći broj od oko 8,3 miliona etničkih Rusa, u odnosu na oko 1,1 milion, koliko ih je na Krimu (popis iz 2001).Nameće se i pitanje o položaju oko 500.000 krimskih Ukrajinaca. Prema tome, teško je upoređivati Krim s Kosovom, jer Krim za Rusiju sigurno nije ono što je Kosovo za srpsku tradiciju, državnost, versku i kulturnu baštinu.
Kao izgovor za pokušaje najnovijeg pripajanja Krima Rusiji ističe se zaštita ruskog jezika. Treba reći da je na pomenutom popisu iz 2001. godine 14 odsto od oko 37,5 miliona Ukrajinaca označilo ruski jezik kao maternji i to prevashodno u istočnim ukrajinskim oblastima.
Ukrajinski jezik je inače 1804. godine carskim dekretom Aleksandra Prvogzabranjen i izbačen iz škola sve do nastanka sovjetske Ukrajine 1922. godine, kada se stidljivo vraća u administrativno-prosvetne tokove. Demografsku i jezičku strukturu istočne Ukrajine dramatično menja i tragedija veštački izazvane gladi (Golodomor-gladomor), kada su potpuno devastirana ukrajinska sela i krajevi koji su se opirali sovjetskoj agrarnoj kolektivizaciji. Naime, od 1932. do 1933. godine, zbog nasilne konfiskacije hrane od ukrajinskih „kulaka” i prenošenja u industrijske centre smrtno je stradalo više od četiri miliona ljudi, a taj pogrom je 2008. godine priznao i Evropski parlament kao nečovečni zločin totalitarizma.
Konačno, kao treći razlog za pripajanje Krima Rusiji, koji se ovih dana može čuti, jeste zaštita od fašizma i „banderovaca”. U današnjim parlamentarnim demokratijama su manje-više prisutne i opcije desnice i verovatno ni Ukrajina nije u tome izuzetak. Međutim, prenaglašavanje uticaja takvih opcija zahteva podrobniju argumentaciju. Naravno, haos ulice je plodno tlo za akciju radikalno orijentisanih huliganskih grupa s pratećom ikonografijom. Međutim, takvi sporadični incidenti ne govore o najezdi fašističke ideologije u Ukrajini. Sam primer Stepana Bandere, nespornog ukrajinskog nacionaliste, u istorijskim raspravama je i dalje kontroverzan i nedovoljno rasvetljen, počevši od činjenice da je Bandera nekoliko dana posle nemačke invazije 1941. bio deportovan i zatočen sve do septembra 1944, u koncentracijskom logoru u Zaksenhauzenu nedaleko od Berlina, logoru namenjenom prevashodno političkim zatvorenicima. Prema tome, poistovećivanje Stepana Bandere i Ukrajinske ustaničke armije koja je operativno delovala u zapadnoj Ukrajini i protiv Nemaca i protiv Sovjeta, s fašizmom i nacizmom bilo bi ishitreno i neoprezno.
Ipak, o svemu ovome svoj sud bi trebalo da daju istoričari i lingvisti, u nastojanju što potpunije razjasnimo današnje odnose u prapostojbini Slovena, što bi svakako vodilo i iznalaženju rešenja zadovoljavajućeg za sve strane.
Dipl. pravnik, Banjaluka
Aleksandar Čorni
objavljeno: 18.03.2014.
