Izvor: Politika, 30.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sud komisije i(li) istorije
Naime, upravo ovakvim pristrasnim angažmanom i jednostranom podrškom kosovskoj nezavisnosti Zapad Srbiju i Srbe doslovno gura u naručje Moskvi
Već vidim nezadovoljne komentare kao što su: „Jao, neće valjda opet o Kosovu”?! Žao mi je, ali – hoću. O čemu drugo pisati u nedelji u kojoj se obeležava stogodišnjica Prvog balkanskog rata i Kumanovske bitke, kada je posle više vekova Kosovo vraćeno u srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << državni korpus? O čemu pisati u nedelji u kojoj nas je ponovo posetio britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg i u danu kada nam stiže evro-atlantski dvojac Hilari Klinton – Ketrin Ešton da udruženim snagama još jednom „podrži”, „ohrabri” i „podstakne” nove srpske vlasti (naročito Nikolića i Dačića) da što pre rasformiraju „paralelne strukture” na severu Kosova i nastave sa uspostavom „dobrosusedskih odnosa” sa Prištinom?
Ako njima ne dosadi da nas u vezi sa Kosovom pritiskaju i ucenjuju, ne sme ni nama dosaditi da na to, makar, skrećemo pažnju, podsećamo i upozoravamo.
U tom kontekstu, kao neki prelaz sa ovih dnevnopolitičkih, do prave i glavne teme, nije se zgoreg – mada nije ni naročito popularno – podsetiti da su SNS i njegovi partneri na poslednjim izborima osvojili svega dva odsto više glasova od koalicije oko DS-a i, što je još važnije, čak pet-šest odsto manje nego što su na izborima 2007. i 2008. osvajali „poraženi” radikali. Takođe, stranke vladajuće većine (DS–SPS–PUPS–JS–URS–SDP) su u maju osvojile ukupno više procenata i mandata nego što su imale u prethodnom skupštinskom sazivu i mogle su, čak i bez Jovanovićevog LDP-a, komotno da formiraju vladu. Baš kao što su 2008. vladu mogli formirati DSS, SRS i SPS, ali su, setimo se, Dačić i SPS tada prelomili „evropski”, a Dragan Marković Palma utvrdio da se „patriotizam ne sipa u traktor”. A još se komotnije, čak i bez SPS-a, vlast mogla sastaviti godinu dana ranije, kada se u svega nekoliko dana Koštunica dva puta „prelomio u mozak” i sa DS-om i G 17 napravio još jednu „proevropsku” vladu.
Šta hoću da kažem ovim kratkim podsećanjem? Ono što se, zapravo, na neki način već zna i kazuje samo: u Srbiji nikakav izborni rezultat vam ne garantuje vlast ukoliko to prethodno nije odobreno, „verifikovano” i „autorizovano” na nadležnom mestu u Briselu, Berlinu i – naročito – Vašingtonu.
Postoji jedna reč i jedan algoritam koji omogućava orijentaciju u ovoj – samo naoko potpuno haotičnoj – srpskoj političkoj pijaci, u kojem svako sa svakim može i niko ni sa kim ne mora. Ta magična reč je „Kosovo”, odnosno procena da li u datim okolnostima određena ličnost ili politička kombinacija olakšava ili otežava projekat kosovske nezavisnosti. Ni meni nije sasvim jasno zašto je to tako i zašto je strancima do Kosova baš toliko stalo – često se, naime, čini kao da im je stalo mnogo više nego nama samima. Ali jasno je da tu ima debelih istorijskih, ekonomskih, geopolitičkih, psiholoških i simboličkih razloga.
Pred imperativom „nezavisnog Kosova” kao da pomalo u drugi plan pada čak i vekovna konstanta anglosaksonske i austrougarske balkanske politike – „po svaku cenu, zaustaviti–sprečiti–izbaciti Ruse”. Naime, pošteno govoreći, upravo ovakvim pristrasnim angažmanom i jednostranom podrškom kosovskoj nezavisnosti Zapad Srbiju i Srbe doslovno gura u naručje Moskvi. (A onda, opet, ulaže dodatne političke napore i pritisak da spreči to srpsko „klizanje na istok”, koje, svojom bezrezervnom podrškom „albanskoj stvari”, u velikoj meri upravo sami zapadnjaci ovde izazivaju i podstiču).
Ta evidentna nelogičnost obeležje je zapadne politike prema Srbiji poslednje dve decenije, ali ona do sada, ne računajući srozavanje simpatija za najmoćnije zapadne zemlje i proporcionalan porast naklonosti prema Rusiji, gotovo da nije imala neke konkretnije političke posledice. Narod uvek glasa više-manje „patriotski”, „socijalno” i „istočno” (ili bar „nesvrstano”), a politika koja se na kraju vodi uvek je prozapadna i neoliberalna. I onda se neko, tobože, začuđeno i zabrinuto pita otkud među građanima tolika apatija i nepoverenje prema demokratskim procedurama i institucijama.
Posebna priča je tanak sloj ovdašnjih iskrenih prozapadnih liberala koji nikako da shvate da je njihovim zapadnim prijateljima, to jest, onima među njima koji stvarno odlučuju, potpuno svejedno da li je u Beogradu na vlasti Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Vesna Pešić, Dragan Marković, Marijan Rističević ili Milovan Drecun – nije ih briga za njihovu prošlost, kompetenciju i „demokratske kapacitete” – samo ako im se isporuči ono do čega im je stalo. A to je, ponavljam i naglašavam, u ovom trenutku, još uvek Kosovo i pre svega Kosovo (Republika Srpska, Vojvodina i Sandžak su, za sada, ipak samo sporedni frontovi, što ne znači da jednoga dana i oni neće izbiti u prvi plan).
Ti nasmešeni „prijatelji” će srušiti svaku vladu, otpisati svakog političara i oblatiti svaku ličnost koja im se nađe na putu do zacrtanog cilja. Znaju to vrlo dobro beogradski domaćini Hejga, Hilari i Eštonove – uostalom, da tu lekciju nisu savladali ne bi se nikada ni našli u poziciji da budu domaćini. Ali, isto tako, želim da verujem, bar negde u dnu duše, da znaju i da, pored izveštaja Evropske komisije koji se srpskoj javnosti pokušavaju predstaviti kao „strašni sud”, postoji i „sud istorije” i sud predaka i potomaka. A na njemu teško da će ih iko pitati za datum početka pregovora.
Đorđe Vukadinović
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
objavljeno: 30.10.2012.
