Izvor: Nezavisne Novine, 24.Jun.2015, 20:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta je tebi Kosovo?

Na malo pitanje iz naslova postoje milioni odgovora. Koliko Srba, toliko odgovora. Koliko Albanaca, ne samo kosovskih, toliko odgovora. Ima i drugih naroda i ljudi na Kosovu sa spremnim odgovorima. Ipak, samo jedan od svih je sigurno tačan - Kosovo je domovina onih koji u njemu žive.

A, šta je nama Kosovo? Jesmo li zaista svi toliki licemeri da se krijemo iza floskula o srcu, kolevci, ognjištu? Veruje li iko stvarno >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << da će mit nadvladati život i da će prošlost biti jača od sadašnjosti i budućnosti? Da će se opet Kosovom vijoriti srpske zastave i ječati srpske trube, da će opet biti "naše"? Nije greška u tumačenju, premda svako ko ima mrvicu političke moći, istovremeno, ponekad i u istoj zakletvi, do iznemoglosti ponavlja da nikad nećemo dati Kosovo. Jer je, razume se, naše odvajkada i zauvek. I ne damo ga dušmanima koji u njemu žive.

No, podseća analitičar Dušan Janjić koji u malom prstu drži sve aspekte tzv. kosovskog pitanja, možeš dati samo ono što imaš. A Beograd već podugo nema Kosovo. Nije ga imao ni godinama pre 1999. Kumanovskog sporazuma, kojim je, posle bombardovanja Srbije - odnosno Savezne Republike Jugoslavije, samo znatno više po njenom većem nego manjem oku - međunarodna zajednica, uz svesrdnu pomoć Miloševićevog režima, Kosovu otvorila perspektivu državnosti. Posle, sve je bilo muzika, po taktovima Prištine, Brisela, Berlina, Vašingtona, Londona... Sasvim svejedno čijim, jer je uvodne note odsvirala sama Srbija, njena nazovi elita koja je i tada, kao i sada, u Kosovu videla samo mit, a nikada nije gledala i slušala ljude.

Danas mnoštvo najmoćnijeg sveta Kosovo priznaje kao nezavisnu državu, u Prištini diplomatske predstavnike imaju i oni koji ga ne priznaju, Slovačka, primerice. Pa i sama Srbija donekle, iako njen oficir za vezu nema diplomatski status uskoro će u svom portfelju imati i konzularne poslove. Kao i kosovski u Beogradu; kao što su nekada imali oficiri za vezu dve Nemačke, koje se međusobno nisu priznavale iako su bile u Ujedinjenim nacijama.

U sve skorijoj budućnosti i Kosovo će dobiti stolicu u UN, ako ne jednaku onoj koju ima Srbija, ono ravnu palestinskoj. To postaje sve manje upitno, pošto i Rusija može biti "za"; priželjkuje to isto za Krim. Napokon, Kosovo će i u Evropsku uniju ući kad i ostatak Zapadnog Balkana, možda koju godinu kasnije jer tek mora da sređuje svoje mlado društvo i gradi ga prema strogim uzusima koje EU zahteva od novih članica.

Srbija i njeni zvaničnici, naravno, nezavisnost Kosova osporavaju. Moraju to i formalno, poslanici, predsednici, premijeri i ministri zaklinju se da će za svog mandata (o)čuvati teritorijalni integritet Srbije u kojoj su obe njene pokrajine. Štaviše, predsednik Srbije bi, kažu njegovi ustavopisci i trbuhozborci, da Kosovu (i Metohiji) da široku autonomiju, podjednako, ako ne i širu od Koštuničine koji je kosovskim Albancima iz Beograda obećavao "više od autonomije, manje od nezavisnosti". I kosovskim Srbima uskratio Ahtisarijev plan. Ma, širu i od nikad sprovedene ustavne formule o suštinskoj autonomiji. Koja se, dabome, bitno razlikuje od nesuštinske, samo ne zna se u čemu i kako.

Zato, vratimo se pitanju, šta je nama Kosovo? Ako se manemo legendi i junačkih pesama, pa i istorije, bez laži, dakle, najpreciznije je reći kamen o vratu, ali može i malo blaže: stena koju kao Sizif guramo kojim god putem da idemo. Ko ne veruje neka pita premijera Vučića, koji se netom vratio iz Brisela sa nove pregovaračke runde sa svojim (suštinskim?) kolegom Isom Mustafom, premijerom Kosova.

U čijoj vladi, podsetimo sada i po zvaničnom odobrenju vlasti u Beogradu, važne resore vode i kosovski Srbi. Koja raspisuje konkurse za sve sudije na Kosovu, uključujući i one srpske nacionalnosti, zapošljava sve policajce, pa i srpske, kao što će u svoju vojsku, koja će nastati pre ili kasnije, regrutovati ili zapošljavati, zavisi od vrste armije, momke sa severa Kosova. Srbe koji imaju kosovsko državljanstvo, a pre ili kasnije svi će ga imati, jer je život tako jednostavniji. Vladu koja predlaže zakone, razrezuje poreze, naplaćuje carinu. Radi sve ovo što radi bilo koja vlada bilo koje države.

I čiji predsednik, uz to, na ravnoj nozi razgovara sa srpskim kolegom o pitanjima važnim pre svega za - građane Kosova, a onda i za njegove bivše građane, mahom Srbe, rasejane svuda, a ponajviše u Srbiji. Na stolu su razne teme, sve otvorene i načete, nijedna dovršena, iako ni Srbija (sa KiM), ni Kosovo (bez Srbije) ne mogu dalje u proklamovane evropske integracije dok se ne dogovore gde će Sizif istovariti stenu. Ukoliko se pre dogovore i operativno sprovedu dogovoreno - utoliko bolje za sve. To važi podjednako za nesmetanu slobodu kretanja, diplome, korišćenje prirodnih resursa, suđenja ratanim zločincima i mirnodopskim lopovima, napokon imovinu. Koja je, opet da se ne lažemo, najveći ulog i najveća želja obeju pregovaračkih strana. I najvreliji krompir, iako će dugoročno, stvarni problem imati samo oni koji danas, na ničijoj i svačijoj političkoj zemlji, zarađuju basnoslovno, pune svoje budžete šteteći kasama Kosova i Srbije. Jednostavnije, kradu od građana, svih koji na Kosovu žive bez obzira na pasoš koji imaju.

Zato je besmisleno pričati o pravdi i nepravdi, korenima posebno, paralelno sa dijalogom Beograda i Prištine - što je, uzgred, nevešta mimikrija za političke  pregovore Srbije i Kosova. Besmisleno, suvišno i opterećujuće. Još je pogubnije podgrevati nade u podelu "svete srpske zemlje" na njen nešto više svet severni deo i manje svet južni. Na istom su tragu i oni koji olako obećavaju novu Srpsku. Zveckanje oružjem i lažne uniforme deo su folklora koji politički zgubidani forsiraju, misleći na ljude koji treba da žive i prežive na Kosovu. Ne moraju da se ljube sa komšijama, ali moraju da se trpe i dele hleb sa iste zemlje.

Busanje u prsa junačka, posebno uoči Vidovdana, slabo pomaže, a može biti efikasno koliko i Miloševićeva podignuta ruka na Gazimestanu 28. juna 1989. I skupo, mereno ljudskim životima. Nisu ni suze lek; one magle vidike. Istina, na njih imaju pravo svi rođeni, pa i potekli sa Kosova, a puno ih je, na svim stranama sveta. Nije lako prežaliti plodnu Metohiju, veličanstvene Prokletije, široko Kosovo polje. Ali, zar nije bolje tamo ići slobodno nego plakati? A ako Vučić i Mustafa stignu do kompromisa, uprkos otporima koje su i sami koliko do juče jačali svaki u svom jatu, to će jednog dana biti mnogo jednostavnije nego danas kad ni predsednik Srbije do Dečana i Prizrena ne može bez odobrenja zvanične Prištine.

P.S. Za profesionalne patriote, posebno one koji arlauču za Kosovom iako nikad nogom na njega nisu kročili, da dodam; nisam rođena na Kosovu, niti iko od mojih predaka, ali sticajem okolnosti živela sam tamo. Tamo sam i pošla u školu, još pamtim mitrovačku pijacu, miris hleba, baklave u noćima Ramazana, decu iz komšiluka sa kojima smo se igrali ne hajući ko je Dita, ko Milan, divnu albansku porodicu sa čijim se članom moj otac bratimio nakon što mu je, slučajno, u Trepči spasio život. Potom sam često poslom išla na Kosovo, najviše u ono varljivo predratno vreme kada Beograd nije mario da čuje šta kosovski Albanci i Srbi poručuju. Odem i sada, sa manje administrativnih poteškoća nego predsednik, premijer ili ministar. Posebno volim Prizren i Peć. Kosovo je meni kutija puna dragocenih uspomena. Zar je to malo? Posebno, ako se može dopunjavati.

Nastavak na Nezavisne Novine...