Izvor: Večernje novosti, 15.Jul.2015, 15:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radoš Bajić: Nemiri u "Parku mira"

Kad nam je važno da tamo gde idemo stignemo što pre - onda na put krećemo veoma rano. Dok se u svanuće ćutke vozim kotlinom u čijem dnu šušti, grguće i žuri Ibar - da bi se omoravio i preko Zapadne i Velike sručio u Dunav - razmišljam: hoće li prognanici čija su ognjišta zatrta i grobovi preorani imati neku vajdu od moje posete Kosovu? Šta će promeniti u životima onih koji tu gde su im rođeni pradedovi čuvaju nejač i kućne pragove od najezde Šiptara? Hoći li im biti bolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ili lakše? Znam da neće - ali znam da mi je dužnost da tamo odem. Makar na dan, na sat i na tren. Šta im donosim? Ni silu, ni moć, ni novac, ni hleb ni so. Da ćutim malo sa napaćenim srpskim narodom - dovoljno bi bilo. Prolazim kroz srce Stare Raške ispraćen od Žiče, nadziran sa zidina drevnog Magliča, ukorenjen u veru Đurđevih stupova - zaštićen blagoslovom Studenice i sa ličnom kartom u znojavim dlanovima stižem na kontrolini punkt Jarinje. Ili na granicu, kako bi to voleli oni koji su svakojako i obilato pomagali, bombama overili i kršeći sve norme međunuradnog prava na velika zvona priznali svoje hibridno mezimče - novootetu državu Kosovo. Ništa ne podseća na prelaz državne granice. Da nema nepregledne kolone šlepera koji nešto čekaju - kontrolni punkt bi ličio na evidencioni ulazak u eksluzivno lovište ili rezervat zaštićenih životinjskih vrsta. Gde relaksirani i solidno uhranjeni uniformisani čuvari uz reči dobrodošlice i šegačenje podižu rampe i propuštaju dalje. Sa mašinkama na grudima i "rej ban" naočarima na nosevima, kostimirani u Euleksove vojne uniforme, raskoračeni kao u osrednjem holividskom trileru - odmeravaju nas belosvetski zaštitnici reda, najamnici i baštinici mira, međunarodni čuvari projekta nezavisno Kosovo. Ma kako da se tada zvali, pitam se - gde su bili 17. marta 2004. godine, kada su opijeni mržnjom u pogromu prema svemu što je pravoslavno, razjareni albanski banditi rušili i palili srpske svetinje, lomili krstove i uz frenetično oduševljenje razuzdane iridentske gomile bacali ih sa kupola naših crkava? Od Jarinja do Zvečana, na svakoj čuki u perspektivi i pitomini prelepog krajolika i na svakom električnom stubu pored pedeset kilometara dugog puta vijori se srpska trobojka. Namernicima i svima koji tuda prolaze šalje se jasna poruka - prolazite srpskom zemljom. Svuda se vidi da Bog nije žalio kad je darivao pokoljenja koja tu žive. Cvetne livade, šume, potoci, izvori koji izranjaju iz utrobe zemlje - za koju oni koji naučno tretiraju rudna bogatstva kažu da je prebogata lignitom, olovom, cinkom, zlatom... Negde u bogatom svetu, neko ko iz vasionskih osmatračnica kao na dlanu skenira svaki delić Zemljine kugle - izračunao je da Kosovo leži na hiljadu milijardi dolara rudnog bogatstva. Dakle, dovoljan razlog da se uz malo uvezene demokratije, ljudskih prava i prava na samoopredeljenje koje je zagarantovano svima sem Srbima - prekroji karta Evrope, da se otme, da se silom i bombama nametne naum, da se zaposedne. A onda, da se Srbi mrcvare, i ovde, i u svetu, da se do poslednje kapi krvi nastavi sa ucenama - i našim ustupcima, ispod granice opstanka i ljudskog dostojanstva. Stižem u severnu Mitrovicu, grad mladosti u kojem vrvi od života. Ljudi deluju ozareno i mirno. Ni u jednom pogledu ne prepoznajem dilemu, ni strah. Ipak, neka neobjašnjiva napetost oseća se u vazduhu. Briga i zebnja kakvu će sudbinu da im nametnu svetski moćnici i gospodari sveta, hoće li Srbija izdržati, hoće li se naši pregovarači u Briselu izboriti sa ucenama i ultimatumima - prepoznaje se na licima ovih ljudi. Sve oči su uprte u Beograd - Mi ćemo izdržati sigurno, a hoće li Beograd - videćemo, govore mi. Na deset metara od čuvenog "Parka mira" i mosta na Ibru koji razdvaja dva sveta i dve civilizacije - desetine ljudi me srdačno pozdravljale kao da sam im rod rođeni. Dok se sa obližnje prepune pijace čuje vreva i žamor pazarnog dana, ovi ljudi mi odlučno tvrde da ma šta da se dogodi - oni odavde nemaju nameru da odu. Niti da se maknu pola metra. Nema više uzmicanja. Makar položili i najdragocenije što imaju - svoje živote. U fonu i galimatijasu glasova, kuražnih argumenata i zaricanja uz naglašenu mimiku i gestikulacije - čujem: "Možda smo mogli da budemo malo pametniji, zašto smo ušli u rat sa celim svetom, ako im je bio potreban Bondstil, zašto im ga nismo najskuplje prodali? Zbog čega? Strahovali smo od ljutnje naše ruske braće? Ako im je bilo važno da se sa juga popnu na moćne gromade Kopaonika sa kojih bi sve do Odese gledali, slušali i osmatrali šta se radi - zbog čega se sa najsilnijima i najbogatijima nismo dogovorili? Zašto smo im dozvolili da nam uzmu i otmu ono od čega smo mogli ozbiljno da vajdimo? Danas nam ne bi ostalo ništa! Ništa sem golog života, i muke da sačuvamo ikone i tragove našeg postojanja..." Mnogo reči, mnogo žuči, slutnje i srdžbe. Onda mi pokazuju veliki grafit na trgu Šumadija koji već ima snagu i značaj poslednje odbrane - koji glasi: JER ODAVDE NEMA NAZAD... Za to vreme, kao neumitnost i svojevrsna replika na grafit, sa južne strane Ibra sa minareta sedam velelepnih novoizgrađenih džamija, za šta se nisu žalili zeleni dolari sa mirisom petroleja - preko jakih razglasa u nazalnoj polifoniji glasovi imama su pozivali vernike na molitvu. Kao da sam na oštrici žileta - drhtavica mi silazi niz kičmu. A briga i slutnja razdiru.

Nastavak na Večernje novosti...