Izvor: Politika, 23.Apr.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi dani u Prištini, i još po koja priča
Uvek je neko da ili ne, ali, da li je sve tako jednostavno, tako crno-belo?
Kad je reč o Kosovu i Metohiji, uvek je dilema odakle početi. Sve je previše komplikovano, svi o tome imaju stav, niko nema rešenje. Na Kosovo malo ko ide, uglavnom se sa Kosova odlazi. Zašto ako je tamo sve uredu?
Neću pričati o tome ko je prvi počeo, jer toj priči nema kraja, samo želim da se nakratko podsetim svog prvog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odlaska u Prištinu, i da vam kažem još nekolikostvari.
Bilo je to pre nekoliko godina. Plan je bio da boravim tamo nekolikomesec. A potrajalo je 12 meseci puta nekoliko godina. Valjda točak istorije koji se tamo vrti uhvati ljude u nekakav koštac i onda nikako da kupe kartu za nazad. Ništa nisam očekivala tog 25.januara, možda zapravo malo više reda. Bio mi je potrebanplan grada, tabla sa nazivima ulica, park, drveće na primer, nekoliko semafora više, voda, voda non-stop, struja, obavezno…ali svega toga baš i nije bilo, ninekoliko godina posle 1999. Valjda su Srbi koji su otišli tada, odneli svu vodu i sva napajanja strujom. Čovek se tako navikne na sve, pa sad, na sreću ilinažalost, i ja sam se navikla. Godinama sam u kupatilu čuvala flaše od dvalitra ,,koka-kole”pune vode kao štek, retko odgledala film do kraja, za tu zabavu ti naravno treba struja, a sve to dok mi drugarica nije poklonila invertor, a ja kupila akumulator za kola, i sve to instalirala u mojoj dnevnoj sobi, odmah ispod malog ,,tošiba”televizora, uspomena iz moje devojačke sobe. Ulica mi se zvala UČK, to je bivša JNA, da li slučajnost ili namera, ni vrag ni đavo ga ne bi znali. U mene se tada uvukao neki nemir, neki strah od nečega, nekoga, mnogo čega. Posle nekog vremena, preselila sam se u mesto pokraj Prištine, poznato kao Gračanica. Tako su, po pravu ili kazni, Srbi u selima pokraj Prištine, a kosovski Albanci u Prištini i svuda. A ima Srba i u Prištini. Jednom smo tako uspeli, drugarice i ja, da izbrojimo svih 24 starijih žena i sedamstarijih muškaraca– Srba. U toj bi trci za prosečnu starost, zauzeli zavidno prvo mesto.
Jedna za drugom, prošle su godine.
Kosovo danas, 2013.Pitanje koje je na vestima je: istorijsko DA ili NE. Zvuči mi poznato, kao da sam u knjigama o istoriji već milion puta to pročitala. Uvek je neko da ili ne, ali, da li je sve tako jednostavno, tako crno-belo? I dok donose odluku o tome, ja razmišljam o svim onim ljudima koje sam tamo ostavila, a uspomene na njih ponela sa sobom. U svim konfuznim vremenima, ljudi se povežu na neke čudne načine i te veze među njima imaju neku posebnu težinu.
Kada danas u prodavnici vidim „koka-kolu”, okrenem glavu, prestala sam da kupujem onu od dvalitra, muka mi je. Invertor, akumulator i TV dala samdrugima, onima koji su ostali, trebaće im,znam. Te moje kosovske godine, bile su i lepe i ružne, na sreću one druge lagano blede, samo su još poneki strahovi ostali i navike isto. Tamo sam se navikla na sve o čemu nikad nisam mislila, sve što mi kod kuće nije bilo potrebno.
Pre neko veče, uz vino i ostalo, pokrenula se priča, i uhvatila sam sebe kako stalno, kao po navici ili zadatku, pričam ljudima kako je tamo daleko, na Kosovu. I shvatila sam da mnogi zapravo, da ne kažem pojma nemaju, ali uglavnom, pojma nemaju, što bi bilo sasvim O. K., ne možemo svi o svemu sve znati, ali, da bar nemaju taj jasan stav, taj stav:,,Dosta mi je svega, hoću tamo, neću ovo, bla,bla,bla….”. Ali uvek, kao po zakonu, oni nikad nisu bili na Kosovu. A priča se da je Kosovo bilo lepo, sada, postoje samo delovi njega koji su lepi. Kažu da je život uvek bio težak, al sada je teži. Sa njega su često odlazili, sada odlaze češće. Hoće li se iko ikada njemu vratiti…
I dok svuda van Kosova mudri mudruju, pitam se jednu stvar. Šta sada da rade oni koji žive na severu Kosova, a šta onikojima je sudbina južno od Ibra? U samo nekolikodana, te davne 1999.godine, njihovi životi promenjeni su zauvek.
Diplomirani politikolog za međunarodne poslove, od 2007.do 2012. stalno zaposlena u Prištini u međunarodnim organizacijama DCAF Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga i OEBS
Biljana Petrović
objavljeno: 23.04.2013.
