Izvor: Politika, 29.Nov.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi dan velike Albanije
Jedan od glavnih komandanata OVK Fatmir Limaj, pritvoren od Euleksovog pravosuđa, postao je počasni građanin Valone, grada u kojem je proglašena nezavisnost Albanije
Na kućama, pomoćnim objektima, preko terasa stanova, sa prozora, na uličnoj rasveti, a gde se moglo i sa drveta na drvo, po brdima i na gradskim trgovima Kosova i Metohije stavljene su, pobodene, zalepljene i razapete zastave Republike Albanije. Obeležava se sto godina od osnivanja albanske države i Dan zastave. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ulazak iz pravca Skoplja u Prištinu je gotovo potpuno crveno-crn. Na vrhu hotela „Viktorija” stoji kopija američkog Kipa slobode, a sa njegove leve i desne strane, od krova hotela preko nekoliko spratova do zemlje, postavljenje su izdužene zastave. Na kružnom toku, na jarbolu slab vetar jedva pomera ogromno crveno-crno kišom natopljeno platno, tu obično visi zastava Kosova koja je, ovih dana, gotovo nestala, mada su je neki retki i maštoviti prikrpili na albansku zastavu.
Sa ovog kružnog toka, u jesen 1999. godine, nestao je Đorđe Cvijanović. Prema jednoj od verzija otmice, prepoznali su ga kao Srbina jer je imao „Politiku” u ruci, završio je sa metkom u potiljku, a 40.000 njegovih sugrađana je izbeglo i oterano odavde.
„Sve bih mogla da podnesem sem demonstracija. Njih ne mogu da podnesem, zbog njih se ne bih vratila u Prištinu, posle demonstracija više ništa nije bilo isto”, kaže Sunčica, bivši stanovnik ovog grada. Šta će danas, kada Srba gotovo nema, biti drugačije, šta će ova poslednja najšira i najobuhvatnija mobilizacija albanske nacije sutra doneti Balkanu, šta je sledeći sadržaj ove ogromne energije, čemu danas služe ove demonstracije?
„Idemo ka ujedinjenju, to jeste naš prirodni cilj i mi ćemo ga ostvariti”, kaže sredovečni gospodin u prištinskoj gužvi. Albanci su u potpunoj katarzi. Konačno i objedinjeno, uobličavanje svesti o velikoj Albaniji dovršeno je sa jučerašnjim danom. Sve je u znaku takvog ponosa i dostojanstva, „a osnova tog dostojanstva jeste činjenica što i Kosovo i Albanija proslavljaju sa dostojanstvene istorijske pozicije pobednika”, osnovna je misao koju u različitim oblicima ponavlja premijer Kosova Hašim Tači. A da sve bude u znaku istorijske uniformnosti, on jasno podvlači kako je sto godina borbe Kosova protiv Srba završeno i da su sada Kosovo i Albanija na istim pozicijama i streme ka Evropskoj uniji. No, bez obzira na te želje, osoblju Unmika i strancima je iz bezbednosnih struktura prosleđena poruka da ovde može očekivati „srećno pucanje” tokom dana i noći, pa se od tog srećnog pucanja i mirotvorcima valja pričuvati.
Hiljade epskih, romantičnih i ratničkih pozdrava, pisama, poruka i telegrama na različitim nivoima premrežilo je prostor na kojem žive Albanci. Tako je, jedan od glavnih komandanata OVK, Fatmir Limaj, pritvoren od Euleksovog pravosuđa, postao počasni građanin Valone, grada gde je proglašena nezavisnost Albanije.
Još ranije su prema Valoni neki krenuli peške, a neki su se tamo zaputili i na konjima. Ovi potonji su otišli na poklonjenje porodici Jašari u Prekaze, pa potom krenuli u Albaniju, da bi juče u ranu zoru sa ostalim konjanicima iz Albanije ušli u Valonu i tako ispravili kašnjenje što ga je, pre sto godina, imao albanski prvak iz okoline Kosovske Mitrovice Iso Boljetinac koji nije uspeo da stigne na proglašenje albanske nezavisnosti.
Ispred hotela „Grand”, u gomilama patriotske literature, otkrivam dvotomnu Malu Prosvetinu enciklopediju. Prodavac obilazi štand, gotovo se naslanja na mene i kaže: „Ćuti, ne govori srpski. Danas je ovde puno ludaka. Nosi to za trideset evra.” Ne pogađamo se oko cene u polušapatu, razmenjujemo brojeve, ima on još knjiga na srpskom.
U Metohiji i Drenici dodatno su ukrašeni spomenici „mučenicima OVK”, a gradovi potpuno zatrpani zastavama, kada se uđe u Dečane ima se utisak da više jednostavno nema mesta na kom bi se mogla postaviti zastava, a mural sa likom Ramuša Haradinaja u uniformi iz ratnih dana, koji zauzima čitavo krilo jedne zgrade u centru varoši, samo upotpunjuje atmosferu opšte euforije.
U mobilizaciji nacije uvek važnu ulogu ima Ministarstvo obrazovanja koje je naložilo da u utorak prvi nastavni čas u školama bude posvećen stvaranju albanske države i on će u dnevniku biti upisan kao „Hronika stvaranja albanske države”. Pošto su te 1912. godine u modi bili brkovi, mnogi danas, prisećajući se tog trenutka, puštaju brkove ili lepe lažne.
Gde su drugi i drugačiji u tom crveno-crnom svetu orlova? Ćute, sklanjaju se, nevidljivi su. U geto zajednicama, strepe i psuju kad automobili doslovce umotani u albanske zastave, često sa glasnom muzikom i patriotskim pesmama, prolaze i trube kroz srpske sredine.
„Ono gruvanje vatrometa sinoć u ponoć mi je bilo teže od bombardovanja”, kaže jedna od srpskih starica u Prištini. One danas i u ovakvim danima velikih pokreta i demonstracija ne žele da im se zna za ime, često se ne javljaju na telefone, u svoj ovoj gužvi to su najusamljeniji ljudi na svetu. U Centar za mir i toleranciju, jedino mesto gde se okupljaju prištinski Srbi, juče niko nije došao.
Ako je pre sto godina na jučerašnji dan Republika Albanija živela prvi dan svoje nezavisnosti, onda je jasno da je sto godina kasnije, juče, u apsolutnoj većini i jedinstvu, bio prvi dan nove etničke Albanije. Juče je završena izgradnja albanske nacije. Šta je sledeće?
Živojin Rakočević
objavljeno: 29.11.2012.
