Izvor: Vesti-online.com, 08.Jan.2013, 22:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Probuditi uspavane građane

Još od kada se kao 18-godišnjak iz Vankuvera u Kanadi, gde je tada živeo, otisnuo Kosovo i snimio dokumentarac "Kosovo, da li možeš da zamisliš", Boris Malagurski, reditelj i producent, sada 22-godišnjak, ne posustaje u svojoj borbi za istinu. On to naziva "željom da bar malo promeni svet nabolje".

Imamo li Izbora: Boris Malagurski u Beogradu na protestu protiv oslobađajuće presude hrvatskim generalima
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />
 

Teme kojima se do sada bavio u svojim angažovanim dokumentarnim filmovima su položaj Srba na Kosovu i raspad Jugoslavije izazvan uticajem zapadnih sila (film "Težina lanaca"), a jedinstven duh Beograda i njegovu specifičnu energiju nastoji da zabeleži u dokumentarnom filmu koji je još u fazi stvaranja. Drugi deo "Težine lanaca" se već uveliko snima i to je bio povod da ponovo razgovaramo sa mladim rediteljem koga smo predstavili našim čitaocima pre tri i po godine.

 

U očekivanju podrške

Kako si sklopio finansijsku konstrukciju drugog dela filma "Težina lanaca"?

Što se finansijskih sredstava tiče, još uvek skupljam donacije za realizaciju ovog filma, kao i za prošli film, te ljubazno molim sve ljude koji žele da podrže mene i moj rad, da to učine tako što će donirati preko zvaničnog sajta novog filma njnjnj.njeightofćains.com/2.

Iza mene ne stoji nijedna velika producentska kuća ili korporacija, već samo obični ljudi širom sveta koji podržavaju mene i moj rad.

Šta je tema drugog dela filma "Težina lanaca", gde se sve snima i ko su sagovornici?

- Drugi deo "Težine lanaca" nastaviće priču tamo gde je prvi deo stao. U prvom filmu sam opisao na koji način su nas zapadne sile zavadile i iskoristile tokom poslednjih nekoliko decenija, a u drugom delu ću da opišem koji su domaći faktori doveli do situacije u kojoj se danas nalaze države bivše Jugoslavije. Dakle, fokusirajuću se na period od 2000. do danas, analizirajući koji događaji, koje organizacije i koji pojedinci su najviše doprineli tome da se zapadna politika sprovede na prostoru bivše Jugoslavije, a idem i korak dalje.

 

- Ispričaću pozitivne priče o ljudima koji se uspešno bore protiv svih negativnih aspekata sistema u kojim danas žive stanovnici Balkana, kao i protiv apatije koja je najviše zarobila građane Srbije, ali i ostalih država u regionu. Ponudiću rešenja za krizu, i to rešenja koja će moći da primene obični ljudi koji budu gledali ovaj film, s ciljem da osvestimo ljude i nateramo ih da preduzmu inicijativu kako bi nešto promenili na bolje. Film će se snimati širom Severne Amerike i Evrope, u svim državama bivše Jugoslavije, ali najviše u Srbiji. Do sada sam intervjuisao verovatno najvećeg filozofa današnjice Noama Čomskog, istoričara Majkla Parentija, autora Majkla Ruperta, bivšeg direktora CIA R. Džejmsa Vulzija, bivšeg zvaničnika Unmika Džona Hatona, ekonomistu Jovana B. Dušanića, ministra ekonomije Mlađana Dinkića, predsedavajućeg Generalne skupštine UN Vuka Jeremića, novinara Miroslava Lazanskog, nuklearnog fizičara Jasminu Vujić, a pošto planiram da se detaljno pozabavim uticajem nevladinih organizacija na potlačenost Zapadu u Srbiji, intervjuisao sam Sonju Biserko, Borku Pavićević, Jelenu Milić i Dušana Gamsera. Nataša Kandić mi je spustila slušalicu kad sam je pitao ko je finansira. Inače, snimao sam taj razgovor.

Imaš li dovoljno podrške u Srbiji za svoje filmove i za stavove koje zastupaš?

Dići glavu i zasukati rukave

- Situacija u Srbiji nije toliko teška da nema spasa. Nažalost, najveći problem u Srbiji jeste taj što građani nisu svesni svoje moći i uticaja u rešavanju ključnih problema u zemlji. Svaka država ima probleme i svi prolaze kroz krizne periode, ali je sposobnost jednog naroda da digne glavu, zasuče rukave i uradi nešto konkretno bez kukanja ta koja deli uspešne države od neuspešnih. Mediji, političari i neke nevladine organizacije pune uši građanima kako će neko drugi da reši njihove probleme, bilo da se radi o nekom političaru za koga samo moraju da glasaju pa da svi problemi nestanu, bilo da se radi o Evropskoj uniji koja u Srbiji treba da čarobnim štapićem stvori blagostanje. Takve priče odgovaraju političkoj eliti i oni koriste pasivnost građana radi svog bogaćenja.

- Mislim da većina građana Srbije ceni moj rad i moje stavove, čak i ako se ne slažu sa mnom. Moj cilj nije da ubedim druge ljude u moje stavove, već da otvorim debatu i podstičem građansku inicijativu. Ljudi znaju da duboko verujem u ono što govorim i da to što radim činim iz jednog jedinog razloga - da promenim stvari na bolje. Iz tog razloga dobijam podršku od mnogih ljudi u Srbiji s kojima zajedno radim na ovim projektima. Pre svega, arhivski materijal koji je neophodan za moj rad dobijam od Programskog arhiva Radio-televizije Srbije i za to sam beskrajno zahvalan gospodinu Miletu Kečini.

 

- Zatim, imam mnogo saradnika koji mi pomažu u istraživanju, intervjuisanju sagovornika itd. Za film "Težina lanaca 2" u tom pogledu mi najviše znači pomoć i podrška mog dragog prijatelja Zlatka Bogatinovskog. Dalje, zahvalan sam svim ljudima širom Srbije koji me zovu na projekcije i tribine u njihovim gradovima i daju mi priliku da upoznam puno različitih ljudi, steknem nova prijateljstva i da širim moju priču koja ima izuzetno pozitivan odjek u mnogim sredinama. Na tim projekcijama i tribinama uvek imam i kutiju za donacije jer bez donacija ne mogu da isfinansiram svoje filmove.

Kakav je po tvom iskustvu osećaj Srba prema državi Srbiji, svemu što se događa u regionu i u svetskim razmerama? A kakav stranaca sa kojima si razgovarao?

- Kad Srbi u dijaspori posmatraju dešavanja u Srbiji, mislim da, pored duhovitih komentara o nekim apsurdima koji se stvarno svakog dana mogu čuti na domaćim vestima, osećaju neku vrstu tuge što se stvari u otadžbini ne dešavaju onako kako misle da bi trebalo. Gledaju ponašanje našeg rukovodstva, političara, tajkuna, kao da svi oni rade protiv interesa naroda, a dijaspora se oseća nemoćno da bilo šta učini. Međutim, ono što možete već danas da uradite jeste da pričate sa svojim komšijama, da im skrenete pažnju na nepravdu koju smo doživeli tokom devedesetih i koju i dan danas proživljavamo, da im objasnite zašto mediji izvrću istinu kad govore o nama, da ih podstaknete da i oni nešto učine da drugim ljudima promene sliku o nama. U razgovoru sa mnogim strancima primetio sam da ima mnoga ljudi koji su uz nas, iako vlasti pričaju sasvim drugu priču. Ne radi se ovde o tome da su, recimo, Amerikanci protiv Srba, već je američka spoljna politika protiv nas. Ono što dijaspora može da učini jeste da pridobije te obične ljude, pa i ljude na višim pozicijama ako može da dođe do njih, jer se nikad ne zna kad će neko od njih moći da utiče na situaciju na našim prostorima.

- Kad se radi o dijaspori, mislim da svi ljudi u dubini duše vole svoju otadžbinu, bila ona Srbija, Republika Srpska, Crna Gora ili neka druga oblast. Kad bi životni standard na našim prostorima bio isti kakav je u Kanadi, Americi, Australiji ili Nemačkoj i Švedskoj, verujem da bi ljudi u ogromnoj većini radije živeli kod nas. Nažalost, realnost je drugačija i to mora da se uzme u obzir, ali to ne znači da ti ljudi ne mogu da utiču na dešavanja u Srbiji. Svaki Srbin u dijaspori je ambasador Srbije i srpskog naroda. To znači da nikako ne smemo da budemo zatvorena zajednica, već da budemo konstruktivni članovi zajednice u kojima živimo, ali da lobiramo za naše interese gde god, kad god i koliko god je moguće. I, naravno, da roditelji uče svoju decu da govore srpski jezik, bez toga će prestati da budu Srbi. Jezik je nacionalni identitet, a to mora da se neguje.

Odakle crpeš snagu i gde nalaziš motivaciju da radiš više i bolje?

- Neki kritičari me s vremena na vreme optuže da sve ovo radim da bih se obogatio, mada verovatno oni ne znaju da ja iznajmljujem stan u Beogradu i od prodaje DVD-ija taman uspem da podmirim kiriju, račune i neke najosnovnije životne potrebe. Da sam hteo da se bogatim i da mi je to bio životni cilj, krenuo bih da pljujem po Srbima i siguran sam da bi se pojavilo milion fondacija, Soroš i kompanija, koje bi stale iza mene i sad bih, možda, plivao u nekom bazenu na Karibima. Mene to ne zanima. Svi mi imamo jedan život, na kraju života mi neće ništa značiti ni nameštaj, ni tehnika, ni automobili, ni nekretnine, već spoznaja da sam učinio ovaj svet makar za nijansu boljim. Čak i ako ne uspem da ostvarim interes svoga naroda i čitav ovaj projekat propadne, neka ostane negde zabeleženo da se tamo neki Boris Malagurski borio protiv propasti, da se borio za neka bolja vremena, ali nije uspeo.

 

- Ipak, ja sam večiti optimista i boriću se dok budem imao vazduha u plućima, a ako se dovoljan broj ljudi osvesti i stvori se kritična masa, promenićemo mnogo toga nabolje. Mislim da je film trenutno najbolje sredstvo za buđenje uspavanih građana Srbije, pa i bivše Jugoslavije. Kad me ne neko pita da li ćemo uspeti, odgovorim - imamo li izbora?

Nastavak na Vesti-online.com...