Izvor: KMnovine.com, 17.Okt.2015, 07:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Problem star 137 godina - Kosovo i Metohija, rana u srcu Balkana

Prihvatanjem da se u pregovaračku platformu za otvaranje pogavlja 35 ugrade odredbe kojima se unapred određuje ishod briselskog dijaloga i nameće stav Prištine o statusu Kosova, velike sile bi stavile tačku na posao započet 1878. godine.
 


   
Berlinski kongres 1878.    
















Piše: Ljiljana Staletović
>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << />

Srbija se ponovo nalazi pred velikim izazovom, i opet je u pitanju Kosovo. Istina, iz Berlina poručuju da Nemačka ne traži od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, kao uslov za otvaranje pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom. Ali, u isto vreme jasno stavljaju do znanja da je za napredak u pregovaračkom procesu važna implementacija Briselskog sporazuma iz aprila 2013. godine, kao i nastavak procesa normalizacije odnosa između Beograda i Prištine.
Na kraju pregovaračkog procesa, od srpskih vlasti se očekuje da potpišu pravno obavezujući sporazum sa Kosovom o sveobuhvatnoj normalizaciji njihovih odnosa.

Dakle, sve je jasno. Na evropskom putu Srbiji isprečiće se poglavlje 35. Berlin predlaže da se u pregovaračku platformu za otvaranje tog poglavlja ugrade odredbe kojima se unapred određuje ishod briselskog dijaloga i nameće stav Prištine o statusu Kosova.


Velika ili prirodna Albanija
Prihvatanjem toga Srbija bi indirektno priznala nezavisnost Kosova, a velike sile bi stavile tačku na posao koji je započeo daleke 1878. godine, kada je predstavljen projekat velike Albanije, koji je preimenovan u prirodna Albanija.
Današnji Albanci javno se odriču ovog projekta nazivajući ga anahronim. Ali, ono što rade ide u prilog realizaciji nacional - romantične i politički pragmatične ideje "svi Albanci u jednoj državi".
Naime, sve češće je u upotrebi termin „prirodna Albanija“. Među onima koji najviše zagovaraju taj termin je švajcarski državljanin rodom iz Makedonije, Gafur Adilji, politički portparol Fronta nacionalnog ujedinjenja Albanaca.

   
Takozvana "prirodna" Albanija    
Adilji tvrdi da nastavak upotrebe termina „velika Albanija“ ne služi albanskim nacionalnim interesima i optužuje Srbiju i Grčku da „i dalje pod svojim okupacijom drže tuđe teritorije i to putem nasilja i genocida“. Ove teritorije, tvrdi dalje Adilji, takođe uključuju albanske teritorije Kosovskog vilajeta (koje drži Srbija), Janjinskog vilajeta, Manastirskog (Bitoljskog) vilajeta (koje drže Grčka i Makedonija) i Skadarskog vilajeta (koje drži Crna Gora).
Adilji tvrdi da je Republika Albanija (londonska Albanija) iz 1913. godine jedina zemlja na svetu koja je okružena svojim sopstvenim albanskim teritorijama iz Kosovskog, Manastirskog, Janjinskog i Skadarskog vilajeta.

   
Albanski vilajet    
„Predstavnici ovih vilajeta, kao što je to bio Isa Boljetini iz Kosovske Mitrovice, Mehmet paša Derala iz Tetova (vrhovni komandant Albanske nacionalne armije, ANA, stvorene 4. decembra 1912. god. i ministar rata u vladi Ismailja Ćemaljija) i mnogi drugi predstavnici iz Skadarskog i Janjinskog vilajeta, bili su aktivni učesnici u proglašenju nezavisnosti Albanije - ne ove Albanije, već one koja se sastoji od četiri albanska vilajeta, koju je FBKŠ oduvek nazivao etničkom Albanijom. Oni su, takođe, bili i ministri prve svealbanske vlade Albanije koju albanska i međunarodna javnost zna kao vladu Ismailja Ćemaljija. Ona je za svog ministra spoljnih poslova imala Isu Boljetina iz Drenice, a Luiđa Gurakućija iz Skadra za ministra prosvete i Mehmet pašu Deralu iz Tetova za ministra rata i vrhovnog komandanta ANA. Prema tome, za FBKŠ i sve njegove strukture među kojima se nalazi i ANA, koja je oživljena 4. decembra 1999., nikada nije postojala neka „velika Albanija“ ili mala Albanija, već samo jedna Albanija koju mi zovemo stvarnom Albanijom, prirodnom Albanijom ili etničkom Albanijom“, zaključuje Adilji.
Front nacionalnog ujedinjenja Albanaca izraz „velika Albanija“ smatraju političkim i geografskim terminom skovanim „u antialbanskim laboratorijama u Beogradu i Atini“.


Interesi velikih sila
Aspiracije da u granicama Albanije vide i Kosovo i Metohiju služile su velikim silama i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, ali i u vreme mira. Albanci su redovno na Kosovu i Metohiji izazivali nemire, ubijali i proterivali Srbe, uništavali svetinje... Istorijski podaci govore da su od osnivanja Prizrenske lige do 1912. godine sa Kosova i Metohije proterali 150.000 Srba...
Da bi se bolje razumeli zahtevi Zapada i njihovi interesi, potrebno je vratiti se malo unazad, u vreme osnivanja i isticanja zahteva Prizrenske lige. Od tada datira uporno nametanje tvrdnje da mir na Balkanu zavisi od stvaranja etničke Albanije.
Te 1878. godine, pod plaštom zaštite Albanaca katolika bečke diplomate posle Berlinskog kongresa, koji se nije bavio albanskim pitanjem, severnu Albaniju i Kosovski vilajet svrstale su u svoje planove prodora na Istok. Albanci su u Beču videli zaštitnika od „slovenske invazije“.
U Prizrenu je 10. juna 1878. formirana Prva prizrenska liga. Njen karakter bio je izrazito antihelenski i antislovenski. Liga je kao svoj glavni cilj istakla stvaranje države Albanije koja bi obuhvatala teritorije Kosovskog, Bitoljskog, Skadarskog i Janjinskog vilajeta Otomanskog carstva.

   
Abdul-beg Frašeri    
Osnivač Lige Abdul-beg Frašeri i njegovi sledbenici su od 1878. do 1881. godine radili na okupljanju muslimanskog, katoličkog i pravoslavnog albanskog stanovništva za verski rat protiv susednih naroda.
Rad na definisanju albanstva i formiranju svesti Albanaca o njihovoj verskoj, socijalnoj i etničkoj različitosti od suseda krunisao je Paško Vasa, jedan od albanskih političkih prvaka s kraja 19. veka, sloganom „Albanstvo je jedina religija Albanaca“. Ovim sloganom izražena je svest Albanaca o njihovoj verskoj, socijalnoj i etničkoj različitosti od suseda. Istovremeno, time je definisano albanstvo i određene granice Albanije u skladu sa idejom Prve prizrenske lige.
Tu udeju prvo je podržao Beč. Iz Austrougarske prestonice učesnicima Berlinskog kongresa poslat je Memorandum sa zahtevima Albanaca. Interes je pronašla i Italija, koja je Albaniju videla kao kompenzaciju za austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine. Za Englesku Albanija je bila predgrađe protiv invazije ruskog panslavizma, ali i čuvar turskog integriteta i obuzdavanja ambicija Beča. Rusi su u Prizrenskoj ligi videli nacionalnu organizaciju koja bi odigrala ulogu „druge Crne Gore“, i pomogla u potiskivanju Turaka sa Balkana, mada to nije bio cilj Lige, jer je ona bila za očuvanje turske vladavine i sticanje autonomije za Albance u njoj.
Rusija i Austrougarska su, ujedinjene istim ciljem, 8. jula 1876. u Rajhštatu postigle sporazum kojim je u slučaju raspada Otomanske imperije isključeno obrazovanje velike, povezane slovenske države. Istovremeno je dogovoreno konstituisanje nezavisnih država Bugarske, Albanije i Rumelije. Već 15. januara sledeće precizirano je pitanje nastajanja Albanije.


   
Podela teriorija dogovorena u Rajhštatu: Na srpske proteste zbog ovakvog prikraćivanja u korist Velike Bugarske odgovorio je pomoćnik ruskog ministra spoljašnjih poslova srpskom zastupniku u Petrogradu Protiću da u prvom redu stoje ruski interesi pa iza njih a često i usporedo s njima bugarski, a najposle srpski interesi.
Rusija je želela da dobije za Bugarsku Pirot, pa čak i Niš i Vranje, a da Srbi dobiju krajeve u Novom Pazaru, koje bi još morali da osvajaju od Turaka.    



Stvaranje Albanije
Predstavnici Prizrenske lige očekivali su da se na Berlinskom kongresu stvori albanska država koja bi u svom sastavu imala i veliki deo stare Srbije. Nemački kancelar Oto fon Bizmark je tada upitao “Ko su ti Šiptari?“. Abdul beg Frašeri je kratko i jasno odgovorio: „Muva koja može da zamuti stomak Evrope“.
Nije trebalo čekati da prođe mnogo vremena, da bi se videlo koliko je beg Frašeri bio u pravu.
Početak 20. veka doneo je ratove i menjanje mapa. Tokom Prvog balkanskog rata 1912–1913. godine Beč je preuzeo glavnu ulogu u stvaranju albanske države, koja je proglašena 28. novembra 1912. u Valoni.
Nekoliko dana kasnije, 4. decembra, izabrana je Privremena vlada za koju je glasalo 63 poslanika, od kojih su 16 bili sa Kosova i iz Skoplja, koji su tada nazvali glavnim gradom, a sedmoro iz Ćamrije (severnog Epira u Grčkoj).
Sledeće godine, 29. jula 1913, zaključcima Londonske konferencije stvorena je Albanija, koja nije priznala zaključke Londonske konferencije na kojoj su određene njene administrativne granice.
U Memorandumu upućenom učesnicima konferencije 2. januara 1913. predsednik Vlade Albanije Ismail Kemal upozorio je da granice buduće države treba da odgovaraju maksimalnoj varijanti teritorijalnog programa albanskog pokreta, i obuhvate: Peć, Mitrovicu, Prištinu, Skoplje i Tetovo. Kako zahtevima nije udovoljeno, nezadovoljni Albanci odmah su formirali Komitet za odbranu Kosova i severnog Epira.


Podela među komunistima
Ubrzo su u Evropi i SAD otpočeli rad na propagiranju nacionalnog cilja „Albanija Albancima“, i do današnjih dana traže menjanje granica, uz stvaranje mita o ugroženosti albanske nacije u Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj i Makedoniji.

   
Ahmet Zogu    
Albanija je 1928. godine proglašena kraljevinom. Ahmet Zogu je sebe predstavio kao kralja svih Albanaca, ne skrivajući pretenzije za vladavinu i nad albanskim narodom izvan granica Albanije. Ta titula je zasmetala Beogradu, kada je iz Tirane 1. septembra stigao zvanični zahtev za priznanje nove kraljevine.
Bio je to signal da se unutrašnje pitanje Albanije pretvara u međunarodno. Francuska vlada se složila s tim. Engleska je odbila da se meša u unutrašnje stvari Albanije, ali je vladama velikih sila skrenula pažnju na problem.
I od tada uporno isticanje tvrdnje da mir na Balkanu zavisi od stvaranja etničke Albanije, permanentni je uzročnik krize i izazivanja sukoba među narodima.
Kosovom i albanskim pitanjem od tada bavili su se svi, a to je podelilo i komuniste u tadašnjoj Jugoslaviji. Albanski komunisti sledili su separatističke ideje albanskih feudalaca, a ideja vodilja bili su im zaključci Prve prizrenske lige iz 1878. i Pećke lige iz 1898.
Na Zemaljskom veću KPJ 25. novembra 1924. zauzet je stav da se Kosovo i Metohija uključe u jednu celinu, ujedinjenu sovjetsku albansku republiku, koja bi uz Albaniju obuhvatala i sve etničke teritorije Albanaca u Jugoslaviji. Upozorenja Petka Miletića i nekolicine srpskih komunista i socijalista s Kosova, da se Albanci zalažu za Kosovo i Metohiju bez Srba, nisu imala odjeka.


Četiri godine kasnije, oktobra 1928, na četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu, zaključeno je da je ugovorima o miru sklopljenim posle Prvog svetskog rata trećina Albanaca ostala pod vladavinom velikosrpske buržoazije.


Stav o Jugoslaviji
Malo je poznato i da većina kosovskih Albanaca nikada nije prihvatila naziv Jugoslavija za državu u kojoj su živeli. Na to je u pismu Oblasnom komitetu KPJ novembra 1941. ukazao sekretar mesnog komiteta KPJ za Kosovsku Mitrovicu Ali Šukrija rečima da je „nemoguće da letak kojim se Albanci pozivaju u borbu protiv okupatora sadrži reč Jugoslavija, jer će time biti izgubljene šire mase“.
Tada je već bio stvoren Protektorat velika Albanija, koji je postojao od 1941. do 1944. U sastav tog protektorata ušli su Metohija, koja se nalazila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova (bez severnog dela, odnosno sadašnjih opština Vučitrn, Kosovska Mitrovica, Zubin Potok, Zvečan i Leposavić, koji su bili u sastavu Nedićeve Srbije i pod nemačkom kontrolom), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija. Velika Albanija bila je podeljena na 14 okruga, odnosno prefektura.
Na konferenciji, održanoj u albanskom selu Bujane od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944, kojoj je prisustvovao 51 delegat, od kojih je bilo svega sedam Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije, a čak 10 Albanaca iz Albanije, jedan od zaključaka bio je da učesnici osećaju „dužnost da ukažu na pravi put“, a „pravi put, kojim treba da se Šiptari (kako su kosovski Albanci sami sebe nazivali u to vreme) sa Kosova i Metohije ujedine sa Albanijom, jeste zajednička borba sa ostalim narodima Jugoslavije protiv okupatora i njihovih slugu“. Pritom je konstatovano da je „Kosovo i Metohija kraj koji je najvećim delom naseljen šiptarskim narodom, koji kao i uvek teži da se ujedini s Albanijom“.


   
Miladin Popović i Dušan Mugoša sa albanskim rukovodiocima    


Posle oslobođenja, 1945. godine, komunistička vlast zabranila je povratak proteranim Srbima. Albanci su 1945. i 1946. godine držali svu zemlju kolonista. Izveštaji iz 1946. godine govore da su zemlju delimično izgubile 5.744 porodice, a bez celokupnog imanja ostale su 1.564 porodice. Na Kosovo i Metohiju nikad se nije vratilo oko 2500 porodica.
Doseljeni Albanci nisu ni tražili jugoslovensko državljanstvo, ali su mnogi od njih, iako strani državljani, zauzimali visoke državne funkcije i javno, ili tajno, radili na ostvarenju višedecenijskog sna - stvaranju Velike Albanije.


Upozorenje Josipa Đerđe
Da bi se olakšala realizacija tog plana trebalo je sa Kosmeta proterati Srbe, na čemu je konstantno rađeno, a naseljavati Albance iz Albanije, uglavnom sa severa. Oni nisu tražili jugoslovensko državljanstvo, ali to mnogima od njih nije bilo prepreka da, iako su bili strani državljani, zauzimaju visoke državne funkcije koje su im omogućile da javno ili tajno rade na stvaranju velike Albanije. To je pokazao i Prizrenski proces iz 1968. godine, kada su otkrivene veze visokih funkcionera, kosmetskih Albanaca, sa albanskom obaveštajnom službom.
Zanimljivo je da je još 1948. jugoslovenski poslanik u Tirani Josip Đerđa upozoravao na namere Albanaca. Đerđa je pisao Beogradu da „i najdalekovidiji albanski rukovodioci boluju u izvesnoj meri od velikoalbanske bolesti, odnosno uverenja da bi im trebalo dati Kosmet“.
Dvadeset godina kasnije pokazalo se da je Đerđa bio u pravu. Zahtevi kosovskih Albanaca za republiku, potpomagani iz Tirane, pojačali su se 1968., zatim 1981., pa 1982. Demonstracije su bile masovne i rušilačke, posebno u Prištini, Vučitrnu i Uroševcu.
Istovremeno Albanci su na svaki način nastojali da proteraju Srbe koji su do pedesetih godina prošlog veka bili većina na Kosmetu. Od 1969. do 1981. proterano je više od 250.000 Srba.
U istom periodu kosovskim Albancima nikada nije uskraćeno nijedno pravo, pa ni to da zauzimaju visoka mesta u državnim organima. U organima Federacije 1988. godine nalazilo se 38 Albanaca, u organima SR Srbije 20, SR Crne Gore jedan, SR Makedonije 18, SAP Kosovo 171.
Predsednik predsedništva SFRJ 1986. godine bio je Sinan Hasani, koji je 1978. godine obavljao funkciju potpredsednika Skupštine SFRJ. Potpredsednik Predsedništva SFRJ 1979. godine bio je Fadilj Hodža, Aslan Fazlija 1983. bio je predsednik Saveznog veća Skupštine SFRJ, Ali Šukrija se 1984. nalazio na funkciji predsednika Predsedništva CK SKJ, a godinu dana kasnije predsednik Skupštine SFRJ bio je Ilijaz Kurteši. Abaz Kazazi 1983. bio je predsednik Veća republika i pokrajina Skupštine SFRJ, a predsednik Predsedništva SSOJ bio je Hašim Redžepi. Azem Vlasi slovi za najomiljenijeg Titovog omladinca.


Izjava o nezavisnosti
U tadašnjim republikama SFRJ različito se gledalo na taj problem. Stanje na Kosovu i Metohiji bivalo je sve teže, pritisci na Srbe svakodnevni, a na albanske zahteve i teror Beograd je devedesetih godina prošlog veka uzvratio većom kontrolom i prisustvom policijskih snaga. Odgovor Albanaca bio je stupanje u generalni štrajk 3. septembra 1990. Po nalogu DSK i Ibrahima Rugove napustili su radna mesta, a 7. septembra 1990. Albanci su u Kačaniku usvojili Ustav i proglasili Republiku Kosovo.
Prethodno je u Prištini usvojena Izjava o nezavisnsti.
„Drugog jula 1990. pripremljena je izjava koju su podržali članovi Skupštine Kosova, ’Izjava o nezavisnosti’ ili ’Ustavotvorna izjava’, u kojoj se tražilo da Kosovo postane nezavisna republika koja bi bila jednaka drugim republikama u bivšoj Federaciji. Isto tako u njoj je navedeno da ne priznajemo amandmane koje je 28. marta odobrila Skupština Srbije i da mi Kosovo nazivamo Kosova. To je bio ključni dokument koji je odobren tog dana, a posle toga usledile su sve druge mere. Mi smo u inostranstvu priznati kao paralelna država, a to je bio početak raspada Federacije“, rekao je lider DSK-a i potonji predsednik Kosova Ibrahim Rugova.
Kasnije se sve odvijalo veoma brzo. Usledile su akcije terorista albanske OVK, kidnapovanja i ubistva civila, policajaca, vojnika. Policija je odgovarala, a međunarodna zajednica stala je na stranu terorista. U Rambujeu kod Pariza u februaru i martu 1999. godine pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice održana je konferencija o Kosovu, na kojoj je trebalo da bude usvojen mirovni sporazum do pronalaženja političkog rešenja.
Kako je predlog privremenog sporazuma bio neprihvatljiv za Beograd, pregovori su doživeli neuspeh, kriza je nastavljena, a OVK je intenzivirala terorističke akcije, inscenirala humanitarnu katastrofu i, zarad navodne zaštite Albanaca NATO je 76 dana bombardovao našu zemlju.
Rat je završen potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999, posle čega je na Kosovu i Metohiji uspostavljena vlast Ujedinjenih nacija. Kosovo i Metohiju napustili su pripadnici VJ, policije, srpskog naroda.
Borba Srba za Kosovo i Metohiju nastavljena je diplomatskim putem. I još uvek traje.


Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2015 :: Molimo za navođenje izvora

Nastavak na KMnovine.com...