Izvor: Politika, 02.Apr.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruke
Umesto dobijanja bitke u svetskim centrima moći, mi imamo saopštenja za domaću upotrebu, pokazujući zube jedni drugima
Javnost nije ono što bi trebaloda bude – sfera u kojoj se oblikuje javno dobro i artikuliše javni interes. Mediji su zatrpani porukama različite sadržine u kojima umesto snage argumenta, dominiraju argumenti snage. Kroz javnu debatu šalju se poruke kojima se preti i upozorava, disciplinuje i zastrašuje. Kontaminiranje javnosti i zbunjivanje građana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najviše dolazi iz redova političke elite.
Najviše medijske pažnje izazivaju pregovori o Kosovu. Predsednik republike tekst Rezolucije o Kosovu najpre šalje stranim ambasadorima, a zatim parlamentu. Predsednik vlade poručuje poslanicima kako mogu da uzmu Ustav pod mišku pa da prošetaju po Kosovu. Ničim izazvan, Dačić maše stolicom u Ujedinjenim nacijama čime pregovaračka pozicija Srbije ne jača već slabi. Ima li jasnije poruke od one koju je premijer izneo u svom autorskom tekstu u NIN-u da se „deset godina lagalo da je Kosovo srpsko i da je to čak ozvaničeno Ustavom, koji nam danas ni najmanje ne pomaže.” Pitanje je samo da li su građani Srbije spremni to i da čuju. Oni i dalje više veruju svom Ivici nego svojim očima, pa čak i kad im on sam otvori oči. Zato Ivici stižu i pohvale s najvišeg mesta. Hilari Klinton u pismu Dačiću izražava zadovoljstvo zbog zajedničkog rada na jačanju partnerstva Srbije i SAD, ističući kako je ohrabrena ,,napretkom koji ste učinili u dijalogu između Beograda i Prištine i apelujem na vas da zadržite pozitivan zamajac”. To je poruka, ne samo premijeru, već i Vučiću i svima nama. Nemački parlamentarci su u Beogradu saopštili sedam uslova koje Srbija treba da ispuni. Oni su bili jasni i glasni, bar kao i kada je nešto slično Angela Merkel saopštila Tadiću. Kada Ketrin Ešton kaže da bi bila oduševljena da vidi Vučića u Briselu, ona time šalje poruku da hoće preuzimanje odgovornosti lidera najjače stranke i najpopularnijeg političara u Srbiji, pa makar mu posle toga popularnost malo i opala, što nije njen problem. Nju interesuje ne samo potpisivanje već i implementiranje sporazuma.
Predsednik Nikolić deli ordenje kapom i šakom. Ne baš kome stigne, kako neki cinično primećuju, već Lukašenku, Čavesu i sličnima. On time šalje poruku onima koji su priznali i onima koji nisu priznali Kosovo. Istovremeno, to je i poruka gde on,kao predsednik, vidi Srbiju – na istoku ili na zapadu. Nakon svega, da li još ima neizvesnosti kakvu poruku o pregovorima o Kosovu možemo da očekujemo iz Brisela? Beli dim ili belu zastavu? Neizvesnost je malo pojačana Vučićevom najavom da vladu i Srbiju očekuje jedanaest dana pakla. Nakon pakla, u „božanstvenoj komediji” trebalo bi da usledi čistilište i raj. Možda je to opet „carstvo nebesko”.
Medijska scena obiluje porukama moći i u drugim pitanjima. Milan Beko, nekoliko dana poslešestočasovnog saslušanja, na pitanje da li će biti premijer, kaže da se i za manje stvari u Srbiji hapsi. On time šalje poruku onima koji hapse. Vučićev šef kabineta u intervjuu upozorava: „Oni Vučića ne mogu da pobede već će na kraju pokušati da mu oduzmu život”. On šalje poruku države koja jedina ima „legitimni monopol fizičke sile”. Na to Beko odgovara da u tabloidnom društvu kakvo je naše svako treba da bude zabrinut! Nakon iskustva Karića i Miškovića, Beko je sigurno izvukao pouke. Možda se zato tako i ponaša. Nekako hronološki, Vučić je najavio novi talas borbe protiv korupcije. To nije obično talasanje već najava novih hapšenja. S obzirom na toda se pretežno hapse funkcioneri DS-a, postavlja se pitanje:zar prethodnu vladu nisu činili i SPS, URS, SDPS, PUPS i JS? S anđelima!
Visoki funkcioneri SNS-a najavljuju nove izbore ili rekonstrukciju vlade i predlažu Vučića za premijera. Iz SPS-a odgovaraju da bi to značilo koncentraciju vlasti u rukama jedne partije i njenog lidera. Nikolić ukazuje na mogućnost novih izbora ako ne bude datuma. Dačić odgovara da izbora neće biti ni sa datumom niti bez njega, odnosno ako ih bude zašto samo parlamentarni, a ne i predsednički. Nakon tog međupartijskog i unutarvladinog dijaloga, objašnjeno je da su priče o Vučiću kao premijeru pogrešno protumačene i da su za spekulacije na tu temu krivi mediji. Kao i uvek! Na ovu debatu tačku je stavio sam „premijer u najavi” rečima, kako zamena premijera ne bi bila komplikovana, ali se to neće dogoditi „zato što su naprednjaci časni i pošteni ljudi”. Objektivno gledano, Vučiću to i ne treba. Vlast nije samo pitanje titulara već i onoga ko je vrši. Zna se ko vrši vlast u Srbiji. Dačić, između ostalog, treba Vučiću kao neko ko će uvek biti najodgovorniji.
Odsustvo poruka o građenju konsenzusa i podeli odgovornosti među političkim akterima, malim i velikim, slabim i jakim, domaćim i stranim, tajkunskim i vladinim, vladajućim i opozicionim, kompenzuje se upozorenjima i pretnjama. Posvećenost javnom dobru zamenjena je brigom za lične i partijske interese. Umesto dobijanja bitke u svetskim centrima moći, mi imamo saopštenja za domaću upotrebu, pokazujući zube jedni drugima. Taljeran je rekao Napoleonu da se bajonetima može sve osim sedeti na njima. U tabloidnoj javnosti svi smo u blatu. Reči polako gube značenje a javna debata počinje da gubi svaki smisao.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
objavljeno: 02.04.2013.
