Izvor: Politika, 27.Jun.2012, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Politika" na Gazimestanu: Čovek za Kosovo
Jesu li Srbi mogli od Kosovske Mitrovice napraviti primer uspešnog grada? Da li je Gračanica, sa svojom plodnom zemljom i vrednim ljudima mogla biti, koliko toliko, normalna sredina?
„Manje je slobode, manje je osećaja da smo slobodni. Stalno te podsećaju da nešto nije tvoje, da moraš da saginješ glavu. Svi govore o slobodi kretanja, a ja se manje krećem nego ranije, zato što imamo nove prepreke i sve je manje ljudi koji hoće to da podnose”, odgovara Ivica Đokić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na pitanje ima li više slobode na Kosovu i Metohiji od prošlog do ovog Vidovdana. Jasno je da slobodu donose ljudi, ali nije jasno kako se danas do njih može doći. Na pitanje zašto ne pošaljete neke sposobne ljude na Kosovo, odgovor je brz i jednostavan: „Imamo ih premalo i u Beogradu”. Isto tako, za svoje činovnike, kažu i stranci i Albanci.
Pre više od jednog veka Beograd je iz Pariza u Prištinu poslao Milana Rakića. Učeni gospodin je jasno definisao šta rade Turci, šta Albanci, a za šta je odgovoran, kako kaže, „naš zločinački nerad”. Nije imao plan, njegova ličnost i rad bili su strategija. Danas plan za Kosovo imaju svi Srbi od seljaka, do šefa kućnog saveta i predsednika Tomislava Nikolića. Plan za Kosovo ima i zna ga kao mantru, svaki Albanac, a svaki činovnik međunarodne zajednice, uključen u ovaj problem ima svoju „jasnu agendu”.
Svi imaju plan za Kosovo, a niko nema ljude za Kosovo. Ovaj deo prostora i njegov način funkcionisanja gotovo uvek je, a naročito sada, ličio na bolesnika bez izgleda na izlečenje, ali sa stalnim interesom i mogućnostima da se izbegne najgore i da „bolesnik neograničeno dugo živi na aparatima”.
Samo deo spiska problema u kosovskom klupku i ovog Vidovdana izaziva mučninu jer oni nisu rešeni: istorijsko nasleđe i albanska realnost, zaštita Srba i njihovih spomenika, međunarodni i američki interesi, kolevka srpstva, kultura i identitet, oblast ljudskih prava i Rezolucija 1244 Ujedinjenih nacija, samoproklamovana nezavisnost, ekonomski značaj i potencijal, vlasništvo nad uzurpiranom zemljom i imovinom, zbrkane i lične emocije, 250 000 oteranih Srba, ( neki i sada tavore u kolektivnim centrima), oteti i nestali; sloboda kretanja i rada, pretpolitičko albansko društvo koje se koleba između odlučivanja u etničkim institucijama i izazivanja haosa kao načina rešavanja problema, hronično siromaštvo i nepostojanje bilo kakve proizvodnje, mlada i gladna populacija, kriminal, droga, oružje, trgovina ljudima i organima, čudna i bezuslovna podršku demokratskog sveta, lične i kolektivne žrtve i emocije, populizam i verske netrpeljivosti, evropske integracije... Mnogo je! Previše i da se pročita, a ne da to najobičniji smrtnici kao što su političari počnu da rešavaju!
Jasno je da su tri sile sa tri strane probale da preseku kosovski Gordijev čvor „postave standard, uvedu demokratiju i konstituišu normalan sistem i vladavinu prava”. Jugoslovenski i srpski model i plan većinski zasnovan na ekonomskim izdržavanju Albanaca i gušenju najekstremnijih pojeo je demon albanskog nacionalizma koji je kasnije poslužio svima da podignu glas i pokažu svoje ugroženo ja.
Drugi plan je američki zasnovan na kršenju ljudskih prava i izbacivanju Srbije i srpskog interesa sa Kosova. Predstavljen u formi: Kosovo međunarodni projekat, koji ima svoje logične razvojne faze, pa i završetak potpuno je propao, a ogroman novac straćen na uspostavljanje novog sistema dao je mizerne rezultate.
Treći albanski etnički plan i koncept, zasnovan na filozofiji tla, krvi i međunarodnoj podršci, posle svakog haosa, korak je bliže ostvarenju projekta velike ili prirodne Albanije, koja paradoksalno i po svemu sudeći znači potpuni kolaps kako te ideje, tako i onih koji joj se budu našli na putu.
I srpski, i albanski, i međunarodni planovi su propali ili su zapali u poziciju u kojoj „svi znaju sve, a niko ništa ne može da uradi”.
Ni jedan od ovih planova nikada nije bio zasnovan na čoveku, na specijalisti za određeni problem, na sposobnom pojedincu spremnom da menja, ne svet već svoje dvorište. Kosovo i Metohija nikada nisu imali ni jednog jedinog uspešnog gradonačelnika, nikada se nije pojavila autonomna i preduzimljiva ličnost čiji rad i delovanje ne bi zavisio od „viših sila, države ili etničke sile”. Neshvatljivo je kako svi ovi planovi koji su „dolazili odozgo” nisu bili zasnovani na ovakvim ljudima. Svaki od ova tri interesa radio je potpuno suprotno, razračunavao se sa svakim nagoveštajem mogućeg razvoja, ličnosti, administracije i na kraju sredine.
Kada je prvi međunarodni upravitelj iz Bangladeša stigao u Vučitrn 1999. godine on je pitao: „Ko je ovde glavni?” Došli su momci iz šume sa puškama u ruci, za nedelju dana obukli su odela i ostali su do danas suvereni vladari svega postojećeg. Isto je uradio Japanac koji je imao lošu sreću da „zavede red” u Srbici, srcu Drenice.
Jesu li Srbi i njihove administracije bacili niz vodu, dvanaest dugih godina? Jesu li mogli od Kosovske Mitrovice napraviti primer uspešnog grada? Da li je Gračanica, sa svojom plodnom zemljom i vrednim ljudima mogla biti, koliko toliko, normalna sredina? Jeste! Obrazac srpske propasti je Opština Štrpce na krajnjem jugu Pokrajine: tu ljudi sede na rudniku zlata i gladuju – najbolje staze za skijanje na Balkanu, voda, drvo, rude, poljoprivreda... I opet ništa! Postoji stotinu planova, ne postoji čovek! Nije se pojavio ni između ova dva Vidovdana, nećete ga između uzvitlanih zastava sresti ni ove godine na Gazimestanu, bio je ovde pre više od stotinu godina, zvao se Milan Rakić. Mi smo u tih sto godina prešli put od Milana Rakića do Milana Ivanovića.
Živojin Rakočević
objavljeno: 28.06.2012.
