Izvor: Politika, 16.Okt.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operacija Kosovo – završna faza?
Čak i za „kupovinu vremena“ skoro da više nema vremena
Kada se događaji ubrzaju, dve nedelje postaju ogroman period, unutar kojeg je teško čak i nabrojati, a kamoli reagovati na sve što reakciju zaslužuje. Kolateralnu korist od te činjenice ovaj put će izvući Nebojša Krstić, s obzirom na to da – sem indirektno – neću moći šire da se osvrnem na njegovu kritiku moje prethodne kolumne. Sa Krstićem se, inače, slažem samo u konstataciji da nam je o Kosovu potrebna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ozbiljna debata i podržavam njegovu nameru da se u nju uključi – iako sam sklon da u tom stavu prepoznam nešto naknadne i zakasnele pameti.
Bilo kako bilo, mislim da je važno da se ne dopusti da plima zaborava i novih nedaća prekrije „zasluge“, tj. odgovornost prethodnih političkih garnitura. Ali sam, isto tako, i veliki protivnik pristupa da se, pod firmom „ma, sve su to oni prošli upropastili“, gleda kroz prste ovim novima, odnosno, da se ignoriše ono što se aktuelno događa i što se, eventualno, spremaju da učine nove vlasti.
Prosto ne znam da li me poslednjih nedelja više iritiraju „nepristojne ponude“ i uvredljivi zahtevi sve brojnijih evropskih zvaničnika, izvestilaca i komesara, ili, pak, neadekvatne reakcije našeg predsednika i premijera koji na ove provokacije odgovaraju po principu retoričke torte – red ljutitih patriotskih izjava, pa onda red povlačenja i (o)tužnih relativizacija sopstvenih reči. A za to vreme, obratite pažnju na nešto što će možda biti veoma važno za razumevanje srpske politike narednih meseci, Dinkić „vredno“ spasava državu od bankrota, a Vučić se, pišu tabloidi, vredno bori protiv korupcije (dok se u pogledu Kosova samo povremeno oglasi upozorenjem da nas čekaju „bolna rešenja“). Hoću reći da je više nego očito da se u ovom trenutku Vučić i Dinkić „nezainteresovano“ drže po strani od kosovske priče, dok su Nikolić i Dačić u ruke dobili prevreo krompir (doduše, on im uglavnom i formacijski pripada), sa kojim, izgleda, još uvek ni sami ne znaju šta da rade.
A dileme, u suštini, gotovo da više i nema. Politika „i Kosovo i EU“ je definitivno mrtva (tačnije, mislim da je ona bila mrtvorođenče od samog početka), a izgleda da Vašington, Brisel i – naročito – Berlin više ne žele srpskim vlastima da daju čak ni najmanji smokvin list kojim bi one, makar za unutrašnju upotrebu, tu činjenicu mogle i dalje prikrivati i čuvati veru u basnu o „paralelnim procesima“. Svi su saglasni da je više nego „zrelo“. Za zapadne ambasade, zrelo da se konačno završi sa „kosovskom fikcijom“, „paralelnim institucijama“ i ustavnom preambulom koja Srbiju „koči na evropskom putu“. A za mene, opet, zrelo da se zapadnim prijateljima i evrointegracijama, kakve nam se nude, kaže jedno ljubazno, ali odlučno „Ne – hvala“. Zapravo, poslednji je trenutak i poslednja prilika za tako nešto.
Drugim rečima, operacija oduzimanja Kosova je u završnoj fazi, čak i za „kupovinu vremena“ skoro da više nema vremena. Sve je spremno za završni čin i samo se još čeka da se aktuelna vlast sa tim javno ili prećutno složi. Ili da – što je manje verovatno, mada ne i sasvim nemoguće – Dačić, Nikolić, Vučić... svi zajedno, ili, recimo, makar neko od njih, stegne zube i ove više nego ponižavajuće ucene odbije.
A indikativno je da u tako odsudnom trenutku i neke nove i neke stare snage koje se predstavljaju kao „patriotske“, umesto da iz sve snage vrše pritisak na vlast, pozivaju na proteste i „ustanak“, o Kosovu danas uglavnom ćute, ili se okreću drugim, „životnijim“, odnosno politički isplativijim temama. Ili, pak, o čitavoj situaciji govore mlako, sa gotovo majčinskom blagošću i razumevanjem. To jeste čudno, ali se lično tome, zapravo, uopšte ne čudim. Imperiji su ovde potrebne i „konstruktivne patriote“, a ne samo one delom već istrošene „reformske“ i evro-atlantske NVO snage koje su se zalaganjem za kosovsku nezavisnost prilično kompromitovale u očima srpske javnosti. Potrebni su im i „razumni konzervativci“ i „desničari“, „NATO-četnici“, vatreni „ćiriličari“ i borci za „srBsku obnovu“ – ali da ne izlaze izvan svog rezervata i ne skreću sa zacrtanog (geo)političkog kursa.
Moram priznati da bih možda čak i sam lakše podlegao toj atmosferi „sve je propalo“ koja se u vezi sa Kosovom stvara da ne vidim koliko je svima ekstremno stalo da Srbija to prihvati i prizna. Pa onda pomislim – možda ipak i nije sve baš toliko izgubljeno čim se razni „prijatelji“ toliko trude da nas, milom ili silom, ubede da jeste. Pored ostalog, i uz pomoć TV panela na kosovske teme, kojih ili nema, ili se – na srpskim televizijama – vode sa „prosečnim“ odnosom snaga od 3:1 u korist kosovske nezavisnosti. Ili uz pomoć specijalnih emisija u kojima se patriotizam kontinuirano povezuje sa kriminalom i lopovlukom, što je otprilike osnovano isto koliko i kada bih ja sada, na primer, aferu sa Oliverom Dulićem i optičkim kablovima doveo u vezu sa zalaganjem za ulazak u EU i onda napravio i bučno reklamirao serijal pod nazivom „velika evropska pljačka“. Nije ni duhovito, ni pravedno – zar ne?
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 16.10.2012.
