Izvor: Danas, 21.Okt.2015, 20:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedelja pseudomitologije 2
Gde smo ono stali? Da, kod kosovskog mita i zaveta. Poodavno smo tamo zastali. A vreme proticalo mimo nas.
No dobro, radi pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti, treba reći da oni koji su doista ginuli u kosovskom boju nisu potomstvu ostavili nikakav nebeski "zavet" - u to se doba nebesko i zemaljsko nisu brkali - nego su se na Kosovu (a ne po mutlacima i kabinetima) borili da za potomstvo sačuvaju zemlju i u tom poslu nisu bili ni izbliza neuspešni koliko im je to >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << potomstvo pripisalo jer je ishod bitke - saglasno svim dostupnim činjenicama - u najmanju ruku bio nerešen, a Bajazit je posle bitke podvio rep i vratio se tamo odakle je i došao.
Konfuzna plačevno-osvetnička priča o kosovskoj kosmičkoj katastrofi, stravičnom gubitku boja i carstva sklepana je tek u XIX veku da bi poslužila za mobilizaciju masu, što u onovremenoj Evropi nije bio nikakav presedan - bilo je to doba nacionalromantičarskih rodomontada - ali nigde se, osim u Srbiji, nije išlo tako daleko u totalnom neobaziranju na činjenice iz prošlosti. Pisali smo ovde već da za kneza i njegove vitezove na dan bitke nije bio nikakav Vidovdan, nego sveti prorok Amos. Ali eto, potomci su znali bolje kad se care Lazo borio.
Bilo kako bilo, falsifikovanje prošlosti možda jeste u stanju da mobiliše mase, ali se prošlost - budući izvan domašaja lažova - ne može falsifikovati i svaki pokušaj njenog falsifikovanja završava kao falsifikat sadašnjosti. Koja se - poduboko u XXI veku - i dalje neumorno falsifikuje. Kosovska je secesija ogroman i teško rešiv državni i politički problem i ne vidim nijedan razlog da se taj problem dodatno otežava pridodavanjem metafizičke dimenzije. Da sve bude komplikovanije, na "oduhovljavanju" i mitologizaciji tog problema najprilježnije rade osobe koje ni mitologija ni metafizika niti interesuje niti o njima imaju pojma.
Sledstveno tome, priznati realnost "na terenu" - a i Vučić je, vidim, sve češće u polupotaji priznaje - uopšte ne znači priznati Republiku Kosovo, a još manje znači odustati od rada na očuvanju i (eventualnom) eksteritorijalnom statusu spomenika srpske srednjovekovne kulture, ako ni zbog čega, a ono zato što je ta kultura nedostižni ideal naše savremene kulture. Priznanje Kosova naprosto nije moguće zato što to ne dozvoljava ustav, a ne zato što bi to bilo protivno "zavetu" koji nam kosovski junaci nisu ni ostavili. Ono što je moguće - a da li je i stvarno, to je već filozofsko pitanje - jeste demitologizacija srpske politike i njeno spuštanje sa lažnog neba na stvarnu zemlju. Jer, pazite, da ta politika nije bila na "nebu", ne bi nam se na zemlji dogodilo ono što nam se dogodilo.
