Izvor: KMnovine.com, 29.Jul.2017, 09:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne smemo zaboraviti da bez Kosova neće biti ni Srba
Pesma sa naslovom Kosovo iz 1921., nedovoljno poznatog autora (na koga ću se vratiti kasnije), opisuje koliko je Kosovo ukorenjeno i isprepletano ne samo u svesti, već i u postojanju srpskog naroda, i kako je skopčano sa našim opstankom kao zavetnog naroda.
Piše: Danijela Dorado
Bremenite simbolikom sekstine se lagano nižu, i jedna od njih kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << sledeće:
Pet vekova potom prošli su k’o jedan.
Sultani, veziri, paše i kadije
Što držaše silu i gospodstvo strasno
Hodže i derviši i svi Škipetari;
Pet vekova oni govorahu glasno:
,,Mi smo otimači, a ne gospodari."
I posle toga, pesma govori o tome kako upravo zato i nije moglo biti drugačije, već da
... Mogu li Sitnica i Lab ispolinski
Biti čiji drugi do samo Srbinski!"
Pesnik je predosetio snagu pravednog ubeđenja i verovanja.
Verujemo da je naše, pravo je da je naše - nepravedno je da pripadne otimaču - i mi ćemo ga povratiti.
Očigledno je da ovi koji nam danas rade o glavi odlično poznaju moć tradicije, verovanja starih zaveta. Isto tako znaju da oni imaju moć dok god se u njih veruje.
Zato nas ubeđuju da se okanemo prošlosti, da treba gledati u nekakvu ružičasti maglovitu budućnost, a prošlost treba odbaciti.
Zato se i Arbanasi upinju da ubede više sebe nego svet da je Kosovo njihovo, te da oni nisu otimači. Ako im se prizna, oni to zaista neće biti. Priznanje, bilo izričito ili prećutno (konkludentnim radnjama) ih, iz na duže staze gubitničkog položaja otimača, prebacuje u položaj gospodara.
Tu se svako naše prirodno pravo porekla, zaveta, krvi, tradicije gasi. Oni jednostavno 'uskaču' u prebogato, jedinstveno, oduvek naše identitetsko odelo, ostavljajući nas kao gole prostake koji su zamenili najlepšu epsku poeziju, verovanja, mitove, za 'praznu rečcu Juhahaha' iliti nekakva poglavlja i evROPSKE integracije; koji su, poput bogatog maloumnika, menjali dijamante za par grama belog ili bocu žestine.
Pesnik, više intuitivno nego intelektualno (ovde nije intelekt, već vezanost za tradiciju i zavet od presudne uloge za razumevanje) i sam oseća u čemu je naša snaga:
I sada, i uvek, dok sećanje traje
Na Miloša i na Murata Sultana
Dokle sve to Srbu novi podstrek daje
da se seća Laze i Vidova dana,
Dotle neće biti: i ,,naše“ i ,,vaše“
Već Kosovo polje biće samo naše!"
Dok se s ponosom sećamo, imamo podstrek i motiv za borbu. Čim ga odbacimo i više nam Kosovski zavet nije prioritet, neće dugo proći i ni nas neće biti.
Ne smemo zaboraviti da su Srbi zavetni narod. Bez zaveta nema ni Srba. Postojaće neka rulja, bašibozluk, ali Srbi ne.
Našim duhovnim blagom, tradicijom, prošlošću kitiće se drugi.
~ * ~
Kosovo – Stevan Frtunić, 1921.
Kosovo
— Ono je uvek bilo i ostaje naše —
( sastavio Stevan Frtunić* 1921. )
Koliko je hordi pronelo tu spreme
I hatova besnih zarilo kopite
U njegove grudi pune krvi vrele,
Noseći na sebi munjevite svite.
Nikad ono nije znalo ime bolje,
Do za jedno ime – to Kosovo polje.
**
I kada je krvlju okropljeno svetom
Iz koje još živa potopljena ala
Pokrivena mesom Gazi – Mestan paše
Iz čeljusti svoje divlje zaurlala:
,, Ja sam pobedila, al’ je ovo vaše.“
I tada je ono bilo samo naše.
**
Pet vekova potom prošli su k’o jedan.
Sultani, veziri, paše i kadije
Što držaše silu i gospodstvo strasno
Hodže i derviši i svi Škipetari;
Pet vekova oni govorahu glasno:
,,Mi smo otimači, a ne gospodari.“
**
I kada je krvca iz zemlje provrela
Markov topuz gordo iz mora izaš’o,
Kad je sila silu još jedanput srela
Na Kosovu, gde je Srbin krunu naš’o;
I onda je ono reklo: ,,Svakom svoje!
Ja sam bilo tvoje i ostajem tvoje!“
**
Pa ko je taj sada koji od nas traži
To krvavo polje, k’o otmicu svaku,
Koji je taj, koga nagon divlji draži
Da skrnavi ovu osveštanu raku?
Mogu li Sitnica i Lab ispolinski
Biti čiji drugi do samo Srbinski!
**
I sada, i uvek, dok sećanje traje
Na Miloša i na Murata Sultana
Dokle sve to Srbu novi podstrek daje
da se seća Laze i Vidova dana,
Dotle neće biti: ni ,,naše“ i ,,vaše“
Već Kosovo polje biće samo naše!
Stevan Frtunić
Stevan Frtunić je rođen 1883. u Vučitrnu u siromašnoj porodici. Školovao se u Skoplju, Carigradu, Solunu, Beogradu, Sarajevu i Beču.
Pisao je i prikupljao narodne pesme. Objavljivao je u ,,Carigradskom glasniku“, somborskom ,,Golubu“, i kosovskomitrovačkom ,,Srpskom Kosovu“ Njegova rodoljubiva pesma ,,Kosovo“ objavljena je u ,,Srpskom Kosovu“ 1921. godine.
Izvor: kisha :: © 2014 - 2017 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
