Izvor: Telegraf.rs, 18.Okt.2016, 20:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najstravičniji zločin stare Jugoslavije: Sećate li se Đorđa Martinovića i flaše kojom je počeo rat na Kosovu? (FOTO) (VIDEO)
"1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), slika akademika Miće Popovića. Foto: Mića Popović
Bilo bi lepo kada bismo život Đorđa Martinovića mogli da opišemo ovako: rodio se 1928. godine na Kosovu i čitav svoj život proveo je u miru i veselju na svom imanju kod Gnjilana, gde se i upokojio.
Nažalost, u celoj prethodnoj rečenici, tačan je samo početak: rodio se 1928.
Bio je 1. maj 1985. godine, Međunarodni praznik rada, uz 29. novembar i Titov rođendan >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << najvažnija svetkovina bivše Jugoslavije. Čitava porodica Đorđa Martinovića bila je na Novom Brdu na saboru, ali ne i on, on je krenuo na svoju njivu udaljenu oko dva kilometra od Gnjilana, sa namerom da praznik rada provede na neuobičajeni način - da za razliku od ostatka zemlje nešto radi, tačnije da zasadi pasulj.
Oko 13 časova presreli su ga albanski ekstremisti i psihopate, koji su ga potom nabili na kolac na koji je kroz grlić bila nabodena polulitarska pivska flaša. Nabili su mu je u utrobu kroz čmar, skroz do desnog podrebarnog luka, gde je polomljena. Nakon toga monstrumi su otišli, verovatno nasmejani i radosni.
Đorđe Martinović, koga su albanski fašisti nabili na pivsku flašu, na fotografiji s unucima. Foto: novosti.rs
S teškom mukom Martinović se nekako domogao puta gde je pronađen i prebačen u prištinsku bolnicu. Dva albanska hirurga su morala da pozovu trećeg, Srbina dr Moračića, jer su se uplašili zbog flaše i srče u utrobi nesrećnog Đorđa.
- Prizor koji sam zatekao bio je jeziv - rekao je kasnije dr Moračić.
PRAVI ZLOČIN ĆE TEK BITI POČINJEN
Štampi je trebalo tri dana da objavi šta se desilo. Prva se oglasila "Politika", koja je šturo objavila istinu: "Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi".
Prvo saopštene lokalnih vlasti je takođe bilo na sličnoj liniji: nad Martinovićem je izvršen čin nasilja.
Panorama Prištine. Foto: Guliver/Chris Hondros/Getty Images
Javnost je bila zgrožena, a katastrofalni uslovi u kojima Srbi žive u našoj južnoj pokrajini kojom vladaju Albanci, koji praktično imaju republiku unutar republike, preko noći dolaze u prvi plan.
Ali, onda na scenu stupaju jugokomunistički političari kojima sudbina jednog čoveka, koja i nije sudbina jednog čoveka već čitavog naroda na tom prostoru, nije toliko važna koliko opstanak ideje bratstva i jedinstva (mada je nejasno kako su Albanci uopšte mogli da budu uključeni u koncept koji se odnosi na južnoslovenske narode).
Postoji još nešto. Jugokomunističko rukovodstvo se plaši bujanja srpskog nacionalizma, i strahuje od "pobune Srba" na Kosovu i Metohiji, a možda i šire.
Zato slučaj preuzima Stane Dolanc, u tom trenutku savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef KOS-a, možda i najmoćniji čovek Jugoslavije nakon Titove smrti. Kreće zataškavanje istine vezane za ovaj slučaj, i to na način koji je gori možda i od samog zločina.
Stane Dolanc, jugoslovenski savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef KOS-a, možda najmoćniji čovek SFRJ nakon Titove smrti. Odigrao je ključnu ulogu u zataškavanju zločina nad Đorđem Martinovićem. Foto: Wikimedia Commons/fototeca.iiccr.ro
Već ste shvatili da je Đorđe Martinović bio zaposlen u Domu JNA. Prva zvanična poseta koju je imao došla je u vidu njegovog pretpostavljenog, pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika te ustanove. Ivanović od Martinovića zahteva nešto što prkosi zdravom razumu i moralnosti kao takvoj: Ivanović od Martinovića zahteva da prizna da je sam sebi nabio flašu u čmar u homoseksualnom autoerotskom činu. Godinu dana kasnije, Ivanović će za časopis "Intervju" priznati da ga je na ovo naterao izvesni general Stojanović, nakon čega dobija prekomandu u Zrenjanin.
To što je Martinović odbio ne znači da se ta priča tu završila, daleko od toga. Martinović je prebačen na VMA gde ga je operisao tim od pet lekara (dva iz Beograda te po jedan iz Zagreba, Ljubljane i Skoplja) koji iznosi stručno mišljenje da samopovređivanje nije bilo moguće. Država zatim traži superveštačenje: medicinski stručnjaci potvrđuju to mišljenje.
Ali država i dalje nije zadovoljna, jer nije dobila ono što je htela, pa traži supersuperveštačenje: ljubljanski akademik Janez Malčinski konačno donosi svoj sud u kome se kaže da je bilo samopovređivanje moguće ako se Martinović u žaru masturbacije suviše duboko i iznenada nabo na flašu koja mu je već bila u rektumu.
Đorđe Martinović je operisan i na VMA, nakon što su ga albanski fašisti nabili na pivsku flašu. Foto: Tanjug/Sava Radovanović
Načelnik VMA general Vladimir Vojvodić dopušta pripadnicima pravosuđa Vukašinu Trumpiću i Gradimiru Popoviću da uz prisustvo policije pokušaju da iznude od Martinovića priznanje da se sam nabio na kolac. Vojvodićev zamenik Srđan Krstinić, kasnije Tuđmanov admiral, traži da se Martinović izbaci sa VMA.
Nesrećni čovek - zahvaljujući angažovanju svog advokata Velimira Cvetića, novinara Dragana Barjaktarevića i reditelja Milorada Bajića, uz pratnju tada mladog hirurga Zorana Krivokapića - biva prebačen u London gde ga u bolnici "Sent Džordž" operiše proktolog svetskog glasa dr Piter Holi.
HARAKIRI STANETA DOLANCA
- Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izršile najmanje tri osobe - izjavio je dr Holi nakon operacije Miloradu Bajiću.
Londonska bolnica Sent Džordž u kojoj je operisan nesrećni Đorđe Martinović. Foto: Wikimedia Commons/St George's Healthcare NHS Trust
Zbog ove izjave dobio je oštro, čak preteće pismo od Janeza Malčinskog, "zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije". To što je i "Njujork Tajms" 1986. godine, podstaknut ovim slučajem, pisao o genocidu i etničkom čišćenju nad Srbima na Kosovu i Metohiji, o podmetnutom požaru u Pećkoj patrijaršiji, o silovanjima, ubistvima, mučenjima i pritiscima na Srbe, takođe je verovatno za mnoge bilo "mešanje u unutrašnje stvari".
Zanimljiva je to konstrukcija i zanimljivo je kako se uvek koristi od strane naših silnika kada država siluje nezaštićenog pojedinca, u ovom slučaju čak i nakon što je nesrećni pojedinac već fizički silovan. Tu smo i mi krivi: prečesto smo slepi i ne vidimo da nama manipulišu ljudi koji su nam draži od stranaca samo zato što su naši, pa se hvatamo na njihovu priču o "ponosnoj naciji" umesto da oberučke dočekamo "mešanje stranaca" kada je i idiotu jasno da tu nešto smrdi. Srećom, sad imamo sud u Strazburu, tako da više nije baš toliko crnilo (iako je i dalje crno).
Naravno da za vlasti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije izjava dr Holija nije imala nikakvu vrednost.
Savezni sekretar za odbranu, admiral Branko Mamula, u poseti Vojnotehničkom institutu osamdesetih godina. Mamula je jedan od onih koji su navodno zataškali zločin nad Đorđem Martinovićem. Foto: Wikimedia
Javnosti je predočeno sledeće: nalaz iz Ljubljane koji je kontrirao svim prethodnim i svim potonjim, kao i priznanje samog Martinovića da se upustio u homoseksualni akt samozadovoljenja koji je pošao naopako pa da je onda iz stida sve svalio na albanske separatiste, usput koristeći incident u propagandne svrhe kako bi albanski narod demonizovao a srpski narod predstavio kao žrtvu. Martinović je kasnije povukao to priznanje, objasnivši da je dato nakon tročasovnog ispitivanja i obećanja da će mu sinovi dobili posao ako potpiše.
Stane Dolanc je tada na konferenciji za štampu (sve je snimila TV Ljubljana) dao najsramniju izjavu u istoriji Druge Jugoslavije. Rekao je: "Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri". Ostalo je zabeleženo i da su se prisutni novinari smejali. Među njima je sigurno bilo i Srba. Nadajmo se da njima nije bilo zabavno.
Tokom celog tog perioda iživljavanja nad onim nad kojim se neko iživljavao, Narodna skupština SFRJ je osam puta raspravljala o slučaju Martinović bez ikakvog zaključka. Narodna skupština SR Srbije je šest puta pokušala da učini isto, ali je to svaki put odlagano jer se tvrdilo da po Ustavu SAP Kosovo i Metohija, skupština Srbije nema nadležnost.
Petar Gračanin, šef jugoslovenske policije s kraja osamdesetih, učestvovao je u navodno u zataškavanju zločina nad Đorđem Martinovićem. Foto: Wikimedia/Начелници генералштаба: 1876-2000 / Велимир Иветић. - Београд: Новинско-информативни центар "Војска", 2000.
NIKO NE SME DA VAS BIJE
General Milan Daljević iz saveznog sekretarijata za odbranu tvrdio je da JNA nije nadležna. Dolancov naslednik na mestu šefa jugopolicije, Petar Gračanin (Srbin), tražio je da se slučaj zaključi, a savezni javni tužilac Miloš Bakić odlikovan je zbog načina vođenja istrage.
Na talasu ovog događaja, Slobodan Milošević je izrekao okupljenim Srbima u Kosovu Polju ono svoje čuveno "niko ne sme da vas bije", nakon čega je tokom Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije praktično preuzeo kormilo nad našom republikom, a potom i kontrolu nad Vojvodinom i Kosmetom (pokrajinama koje su po ustavu iz 1974. imale tolika ovlašćenja da su bile republike u republici) te Crnom Gorom.
Naravno, Đorđe Martinović nije hteo da ćuti i tužio je državu. Drugi opštinski sud u Beogradu je 1990. godine presudio u njegovu korist i proglasio državu krivom za nanošenje uvreda i tendenciozno skrivanje istine. Naloženo je da država plati Martinoviću na ime odštete 150.000 ondašnjih nemačkih maraka (neki izvori pominju i 100.000). Presuda je pročitana i bukvalno zakopana, i to, ako je verovati Miloradu Bajiću, po naređenju Petra Gračanina i admirala Branka Mamule. Ni Đorđe ni njegova porodica nikada nisu videli ni fening.
Ko je tačno počinio zločin nikada nije utvrđeno. "Politika" je pisala da su u pitanju bili članovi albanske porodice koja je želela Martinovićevo imanje. Sumnjalo se na sestriće Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika predsedništva SFRJ (po ključu).
To je neobično, ako je tačno. Premda ljudi imaju običaj da generalizuju, treba znati da je dotični Hasani od samih Albanaca bio optuživan za izdaju, da ga je Enver Hodža nazivao "srpskim psom", da je čak 1989. prvobitno podržavao kandidaturu Borisava Jovića, Miloševićevog čoveka, za upražnjeno mesto predsednika saveznog izvršnog veća (danas bismo rekli: saveznog premijera).
DO KRAJA DOSTOJANSTVEN
U svakom slučaju, Đorđe Martinović je posle pet operacija bio, od strane Albanaca, prinuđen da proda svoju njivu i da se sa suprugom Jagodinkom naseli u jednom selu kod Kruševca, u kome i dan-danas vrlo teško žive njegovi potomci. Imao je četvoro dece, tri sina i ćerku, koji su im podarili brojnu unučad. Sva tri sina i dva najstarija unuka mobilisani su tokom bombardovanja od strane NATO-a 1999.
Đorđe Martinović, koga su albanski fašisti nabili na pivsku flašu, na fotografiji s porodicom pred kraj života. Foto: novosti.rs
Preminuo je 6. septembra 2000. godine.
- Deda je do kraja ostao dostojanstven, dobar čovek, koji je imao samo lepu reč za ljude. Sa ponosom čuvamo sećanje na njega. Čuvamo i mnogobrojne isečke iz štampe kao i knjige o zločinu nad njim, sa izjavama političara, pisaca, lekara i medicinskih komisija, skupštinskim izveštajima, lažnim i istinitim svedočenjima. Čuvamo istinu i laži o njemu. Jer, naš deda je svojevrstan simbol srpskog stradanja - rekli su za "Novosti" prošle godine Đorđevi unuci Dejan, Stevan i Bojan.
Naš akademski slikar Mića Popović posvetio je njegovoj nesreći jednu od najsnažnijih slika ove epohe, "1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića)", na kojoj se zločin vrši pod nadzorom jugokomunističke (ili kosovske?) policije i na kojoj se pravi paralela između žrtve i samog Isusa Hrista. Rad Miće Popovića je baziran na slici Hozea de Ribere, "Mučeništvo svetog Filipa". Događaj je pomenut čak i u čuvenom Memorandumu SANU-a.
Dva dokumentarna filma o ovom slučaju snimio je Milorad Bajić, "Strah od istine" i "Optužujemo". Nakon prvog prikazivanja u Domu sindikata zabranjeni su. Autor tvdi da su sve glavešine RTS od Dušana Mitevića do Tijanića, odbili da ih prikažu. Ne znamo zbog čega autor nikada te filmove nije okačio na Jutjub.
"1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), slika akademika Miće Popovića. Foto: Mića Popović
Ondašnji predsednik republike Boris Tadić je 2005. godine ignorisao Bajićevu molbu da se istina obelodani i odšteta plati. Čak je i Slobodan "Niko ne sme da vas bije" Milošević navodno ignorisao jedanaest Bajićevih pisama s tim u vezi (ali se, kako kaže Bajić, nije libio da na svom suđenju u Hagu dovodi svedoke koji su o tome govorili). Bajić takođe tvrdi i da je UDBA otkupila tiraž sve tri knjige na tu temu.
U Republici Srbiji ne postoji nijedna ulica nazvana po Đorđu Martinoviću. Jednom zasejano seme sumnje u istinu i pravu prirodu onoga što se dogodilo na njivi Jaruga kod Gnjilana tog 1. maja 1985. godine, niko više neće moći da otkloni. Pođite od sebe: da li biste lično bili spremni da stavite ruku u vatru da znate šta je istina?
Stoga, šta bi mogao da bude zaključak, ako ga uopšte i ima? Nije uopšte problem bio u jugokomunizmu. Mi smo bili i ostali problem.
(O. Š.)
.jpg)
