Izvor: BKTV News, 20.Dec.2012, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo pastira…
Priča o Kosovu ulazi u završnu fazu. I ne čini se da su stranke, ma koliko bile velike ili uticajne, koncentrisane na ono osnovno. A to je – kako sačuvati teritorijalni integritet. Još više kako onemogućiti da ne dodje do definitivnog i totalnog egzodusa srpskog i drugog nealbanskog naroda.
Pogotovo – iskoristiti “uslov Nemačke”. Ma koliko on bio fomalan i obmanjujući– da se samoproklamovana vlada tzv Kosova obaveže da će omogući povratak proteranih Srba. A njih je preko 230.000. Jer, to mora da znači i uslov opstanka i tako zamišljenog Kosova samo ako daju punu garanciju u praksi a ne na papiru Srbima koju su na Kosmetu i onima koji bi se vratili na siguran i dostojanstven život u 21. veku. Kada to kažem ne mislim na deklerativne izjave, već na ono što je stvarnost – da ne žive u zatvorenim enklavama, da deca mogu da idu u školu bez straha, da u Prizrenu, nekadašnjem Dušanovom sedištu, ne bude samo jedna učenica.
Koliko bi njih u Savetu bezbednosti imali moralne snage da na ovako nešto stave veto?
Rečeno drugačije – da Evropa ne žmuri pred istinom da je Kosovo ne samo “crna rupa šverca droge i trgovine ljuidma”, već mesto gde su i živim ljudima vadili organe radi trgovine. Da je to država koje se ustrojava na oduzimannju prava svakoj nacionalnoj manjini. Državi koja se oružanom pobunom stvara na tudjoj teritoriji. Država u kojoj vladaju crnji zakoni nego u vreme konkvistradora. A što sutra, u Nemačkoj, Francuskoj ili Belgiji ne bi imigranti, koncentrisani na odrednim teritorijama, ne bi, takodje, silom pobune formirali svoje “nezavisne državice”?! Pa u nekim zemljama i Srba ima dovoljno da traže svoju autonomiju, zar ne ?!
Dakle, oni koji postavljaju uslov da nam daju “datum pregovora o ulasku u Evropsku uniju”, moraju da budu podjednako pravični i čvrsti u svojim zahtevima prema onima kojima su “priznali nezavisnost”. Da, oni ispunjavaju svoju zamisao o zaokružavanju plana o razbijanju nekadašnje Jugoslavije, ali time ostavljaju žarišta koja će i dalje tinjati.
U ovim danima najmanje nam je potrebna “politički sukobljena država”. Još manje će Srbija imati ikakve koristi od bilo čije surevnjivosti. Istorija se neće baviti ni time ko je koliko i u kom periodu bio odgovorona za koji deo gubitka suvereniteta, teritorijalnog integiriteta i nacionalnog renomea, već će postaviti pitanje – a koji je to stranački interes bio značajniji i veći od nacionalnog interesa da se očuva celovitost Srbije. Kome su te stranke služile a ne svom narodu! A pogotovo da se sačuvaju oni “heroji na Kosovu i Metohiji” , bez kojih Evropa danas ne bi razgovarala sa nama i o ovome o čemu sada pregovaramo. I kada to kažem, pre mislim na one južno od Ibra.
Ponašamo se kao pastiri koji se množe, a niko da pogleda da li nam je stado uopšte preostalo!
U čemu je problem?
Nema više vajde od stranaka koje su se ušančile u neke svoje stavove kojih se drže više od decenije, ali njihov lider nije, dan posle Petog oktobra, postavio na sto evropskih velmoža uslov – ili i Srbiji iste uslove kao i svima drugima ili vraćamo mandat narodu.
Šta znači ako bilo koja stranka kaže – mi odgovaramo za ono o čemu smo mi pregovarali, ako je to dovelo dotle da se administrativna linija pretvorila u “integrisane prelaze”?!
Oni koji su i ranije otvoreno bili za to da je “Kosovo izgubljeno”, ne predstavljaju snagu, već samo nešto bez čega nije malte nijedna zemlja “savremene demokratije”. Uvek ima onih kojima je bitnije ono što im kaplje “sa strane” od istinskih nacionalnih interesa.
Pledirati da se koalicija koja je na vlasti, DS i DSS, uprkos svim razlikama i medjusobnim neslaganjima nadju zajedno i istinski stanu iza Platforme o Kosovu i Metohiji je poslednji vapaj da se Srbi slože. I to produžava nadu da je možda moguće postići više od onog što su razni Ahtisariji ili Klintoni obećali onima koje su dugo smatrali “zločinačkim, a ne oslobodilačkim pokretima”, a danas od njih crtaju novu kartu Balkana!
Mirko Stamenković
Tweet
