Izvor: Politika, 29.Okt.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovska odiseja vlasti
Teško je, čak i u uslovima medijskog mraka i manipulacije, sakriti sve „konkludentne radnje” koje proističu iz čina potpisivanja Briselskog sporazuma
Još jednom se pokazalo da „ono što se grbo rodi vr(ij)me ne ispravi”. Mislim, naravno, na „Briselski sporazum”, do sada jedini stvarni i opipljivi učinak aktuelne srpske vlasti. Sve ostalo je, pošteno govoreći, ili tek započeto, ili, više-manje, samo propagandna magla i medijski dim.
Videćemo tek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šta će biti sa radnim mestima, budžetskim deficitom, investicijama, šeikom, ekonomskim merama, antikorupcijskom kampanjom... Ali,proletošnji Briselski sporazum je ona prava trnova politička „kruna“ koju aktuelni srpski zvaničnici nerado stavljaju na glavu i koju se trude da što je moguće ređe pominju u unutrašnjim relacijama, ali kruna kojom se i te kako ponose i hvale u svojim spoljnopolitičkim kontaktima na Zapadu.
Neobična je sudbina tog sporazuma. Praktično ga u Srbiji niko nije objavio, ni usvojio. Ne može se naći integralno ni na sajtu vlade, skupštine, ili Kancelarije za Kosovo i Metohiju. A opet cela država diše u skladu sa njim, njemu se podređuju važeći zakoni, zbog njega krše ustavne odredbe i u ime njega ignorišu volja i vapaji desetina hiljada sunarodnika sa severa KiM.
Demokratija je, još jednom, ispala „kolateralna šteta”“ takozvanog višeg interesa. Sada interesa „evrointegracija”, baš kao i „interesa udruženog rada” i „radničke klase”, svojevremeno. Osnovano sluteći da pogled na petnaest tačaka Briselskog sporazuma, u kojima sve vrvi od institucija, ustava i zakona Kosova, a da o ustavu i zakonu Republike Srbije nema ni govora, neće baš oduševiti narodne mase, ma koliko da su one prethodno već skuvane i anestezirane, vlast je dodatno pritegla medijske dizgine, maksimalno se trudeći da zabašuri i što je moguće više sakrije ne samo sve preuzete obaveze i implikacije ovog sporazuma, nego čak i sam dokument. Ali su zato mediji bili zatrpani komentarima političara i eksperata koji su se povodom tog polu(ne)vidljivog sporazuma uglavnom delili na one koji su smatrali da je to „super” – i zamerali prethodnim vlastima što su se oko toga toliko natezali i odugovlačili – i one koji su sa zubobolnim izrazom lica saopštavali da je u pitanju „bolno, ali, neophodno rešenje, da bi Srbija mogla da krene dalje”.
Poslednjih petnaest meseci je povodom Kosova iz vrha vlasti emitovano toliko protivrečnih poruka da bi to zbunilo i onaj čuveni kompjuter iz filma „Odiseja 2001”, a nekmoli ionako konfuzno srpsko biračko telo. „Nikada, ni direktno, ni indirektno, nećemo priznati nezavisnost Kosova”, poručivao je, prošle jeseni, sa govornice Ujedinjenih nacija novoizabrani predsednik Tomislav Nikolić. „Nećemo prihvatati parcijalne dogovore koji Srbiju, korak po korak, dovode pred svršen čin”. A pre toga, u kampanji, najavljivao je da će „preispitati sve (’Borkove’) sporazume koje je sklopila prethodna vlada”. A još ranije: „Tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo ne vratim u ustavni poredak Srbije”.
Dakle, sa jedne strane to, a sa druge, opet, užurbana, bezglava kapitulacija po gotovo svim tačkama i eliminacija poslednjih preostalih mrvica ranije konsenzualno utvrđene državne politike i koliko-toliko nezavisne spoljnopolitičke strategije. Prema Kosovu, a i šire. Kapitulacija toliko efikasna da – ne računajući manje zamerke oko neodržane gej parade – pobira salve aplauza i pohvala od armije evropskih zvaničnika, uključujući tu čak i poslovično nam nesklonog Jelka Kacina. (Na stranu što mislim da bi se, makar u Srbiji, svako morao zabrinuti kada ga Jelko hvali.)
Ali lako je zabašuriti jedan papir, makar to bio onaj kojim se, faktički, suspenduje ustav i čitav niz zakona, a država odriče suvereniteta nad delom svoje teritorije. Lako je reći: „Nismo priznali i nikada nećemo priznati jednostrano proglašenu nezavisnost”. Ali teško je, čak i u uslovima medijskog mraka i manipulacije, sakriti sve „konkludentne radnje” koje iz čina potpisivanja Briselskog sporazuma proističu. A među njima je najupadljivije ukidanje srpskih „paralelnih institucija” na severu KiM (a, zapravo, važećih, legalnih i legitimnih institucija države Srbije, kojih se ona sada odriče) i njihova zamena „zajednicom srpskih opština” koja bi trebalo da proistekne iz lokalnih izbora koji se na Kosovu održavaju sledeće nedelje.
I dok je ukidanje institucija prošlo gotovo neosetno – srpski sudovi su prestali da primaju predmete, demokratski izabrani gradonačelnici su smenjeni i raspuštene skupštine izabrane po zakonima Srbije – oko izbora se digla prilična buka. Naime, i pored mantre zvaničnog Beograda o „statusno neutralnim izborima i listićima” (mantre u koju, uzgred rečeno, ne veruje bukvalno niko) bilo je isuviše očigledno da je reč o lokalnim izborima unutar „Republike Kosovo”, koje je raspisala njena predsednica Atifete Jahjaga, na osnovu kosovskog ustava i zakona – kao što, uostalom, i stoji u tekstu Briselskog sporazuma.
Da zaključim. Teško da bilo ko može i sme bilo šta zameriti Srbima sa severa KiM ako, posle svega, izađu na kosovske izbore. Pritisak je veliki i gotovo nepodnošljiv. Skoro svi su ih napustili. Od stranaka za koje su glasali, do lidera i institucija kojima su verovali i u koje su se zaklinjali. Da i ne govorimo o sve ogoljenijim i sve brutalnijim ucenama da se „mora izaći na izbore na koje država poziva, ako se od države očekuje da vam isplaćuje penzije i plate”.
Dakle, ne može im se zameriti ako izađu. Ali utoliko pre im se ne bi smelo zameriti ni ukoliko, svojom slobodnom voljom, pritisku odole i izbore bojkotuju. Štaviše, siguran sam da bi time zaslužili dodatni respekt čak i kod onih kojima bi taj bojkot možda malo pomrsio račune. Jer bilo bi zaista isuviše surovo i strašno, i više nego „maćehinski”, ako država Srbija krene da kažnjava, ne separatiste, već one koji žele da i dalje budu njeni građani i njena deca.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 29.10.2013.
