Izvor: Politika, 20.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo, model privremenog upravljanja
Valja reći da bi i organi zajednice srpskih opština u sastavu simulirane države bili privremeni organi, sa državinom prava da vrše vlast do konačnog rešenja kosovskog problema
Ustav Srbije sadrži iskaze o Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija u preambuli i u normativnom delu. Preambula kaže da je pokrajina „sastavni deo teritorije Srbije” i da ima „položaj suštinske autonomije u okviru suverene države >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije”. Prema članu osam Ustava, teritorija Srbije je „jedinstvena i nedeljiva”, a granica „nepovrediva”, pa se može menjati samo po postupku za promenu Ustava.
Ustav ne određuje šta je „suštinska autonomija” već to, članom 182 stav dva prepušta posebnom zakonu koji se donosi u postupku za promenu Ustava. Pošto taj zakon nije donet (!), ostaje da do značenja citiranih reči dopremo uz pomoć porekla reči – autonomija. A poreklo je u grčkim rečima „autos” i „nomos”, koje u zbirnom značenju daju rezultat: biti samom sebi zakonodavac.
Iz ovog sledi da „suštinska autonomija” izvorno podrazumeva i zakonodavnu vlast, ali u granicama Ustavom, odnosno ustavnim zakonom utvrđene nadležnosti. Van tih okvira, relevantna je zakonodavna vlast države kojoj autonomija pripada.
Onaj, pak, ko ima autonomnu zakonodavnu vlast mora imati, u istim okvirima, izvršnu i sudsku vlast jer su one odgovorne za izvršenje, odnosno primenu autonomnih zakona.
A sada da se suočimo s „kosovskim čvorom”, uvezenim 17. februara 2008. godine, kada je „okončano koordinirano proglašenje nezavisnosti Kosova”. Reči u navodnicima su eufemizam za otmicu južne srpske pokrajine i njeno prerušavanje u surogat državu koja je za Beograd i dalje Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija, a za Prištinu – republika Kosovo.
U briselskom dijalogu Srbija se zalaže za obrazovanje zajednice srpskih opština koja bi obezbeđivala autonomni položaj Srba. Do pre nekoliko dana nije bilo jasno da li bi ta zajednica bila u sastavu Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija ili „Republike Kosovo”. Sada znamo da bi zajednica bila u sastavu simulirane države, o čemunas je (ležerno) obavestio predsednik Srbije. Takav položaj kosmetskih Srba značio bi grubu povredu člana osam Ustava Srbije, koji jemči jedinstvenost i nedeljivost njene teritorije i nepovredivost njenih granica.
Predsednik Srbije nas je nedavno obavestio da zajednica srpskih opština ne bi vršila zakonodavnu i izvršnu vlast, a da bi sudsku vlast vršila samo u prvom stepenu. Ali, možda i neće biti tako jer predsednik vlade, uporno i žustro, ponavlja da je puna izvršna i sudska vlast u okviru zakonodavne vlasti simulirane države „crvena linija” koju neće preći u dijalogu s privremenim prištinskim vlastima.
Bilo kako bilo, ako srpski pregovarači pristanu da zajednica srpskih opština deluje u sastavu „Republike Kosovo”, neka znaju da su krenuli putem na čijem početku stoji preambulom Ustava postavljen ,„znak zabrane kretanja”. Zato građanima Srbije i zemljama koje nisu priznale surogat državu duguju objašnjenje za svoj postupak.
Ako se odluče da daju to objašnjenje, možda bi im pomoglo i ovo što sledi.
Naime, eventualni briselski sporazum nije niti može biti akt kojim se definitivno rešava kosovski problem. On bi mogao biti samo provizorijum kojim se premošćava sadašnja konfuzna situacija i buduće stanje zasnovano na aktu konačnog rešavanja problema. Sadašnja situacija nije pravna već faktička. Zato briselskim sporazumom neće biti presečen „kosovski čvor” već bi se njime uredio samo način funkcionisanja privremenih organa dok problem ne bude definitivno rešen u skladu s međunarodnim pravom.
Dok ovo faktičko stanje traje ne može se govoriti o pravima privremenih organa, ali može o – državini tih prava. „Državina” je institut građanskog prava i postoji kao: državina stvari i državina prava. Državina stvari pripada onom ko ima faktičku, ekonomsku vlast na stvari, pa je može koristiti i upotrebljavati iako nije njen vlasnik. Državinu prava ima onaj ko može vršiti sadržinu prava, iako nije njegov titular. Status držaoca može, dakle, pripadati čak i otmičaru. Državinom prava mogle bi se objasniti i radnje privremenih organa simulirane države. Ti organi vrše vlast iako pravo na to nisu stekli u skladu sa Ustavom Srbije kojoj teritorija gde deluju pravno pripada. Valja reći da bi i organi zajednice srpskih opština u sastavu simulirane države bili privremeni organi, sa državinom prava da vrše vlast do konačnog rešenja kosovskog problema.
Ako je tako, ima li išta prirodnije nego da se učesnici briselskog dijaloga dogovore da partneri u sporazumu koji će biti u primeni do konačnog presecanja „kosovskog čvora”, budu privremeni organi simulirane države i zajednice srpskih opština u njenom sastavu? Evropska unija bi, zajedno s predstavnicima Beograda i Prištine, trebalo stoga da najpre pripremi platformu za pregovore privremenih organa a potom da, pružanjem dobrih usluga, podstiče pregovarače da takav sporazum zaključe. Ako bi sporazum o načinu vršenja faktičke vlasti na bazi državine prava bio prepušten privremenim organima, bili bi ublaženi i teško rešivi ustavnopravni zapleti, kako na strani Beograda, tako i Prištine.Naravno, time ne bi prestala potreba da se „kosovski čvor” konačno preseče. Međutim, u tome bi, pored Beograda, Prištine i Evropske unije, trebalo da učestvuje i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Ovakav pristup briselskom dijalogu možda bi ublažio posledice nepoštovanja „znaka zabrane kretanja” na putu kojim su čelnici Srbije zakoračili ne bi li se prečicom domogli datuma za početak pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji.
Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Zoran Ivošević
objavljeno: 20.03.2013.
.jpg)
