Izvor: Politika, 22.Mar.2012, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo, korupcija, administracija
Da li imamo koncept šta uraditi? Uglavnom – da. Da li imamo volju i političku snagu da to i uradimo? Uglavnom ne.
Nedavno dobijanje kandidature za članstvo u EU je ozbiljan korak u pravom pravcu mada ga ne treba preceniti, kao što ponekad rade evroentuzijasti, niti potceniti, kao što rade evroskeptici. Sad je najvažnije pitanje kako proces ubrzati, pošto se on ne može skratiti. Korake koji nam predstoje EU je utvrdila odavno i nema preskakanja. Ali kretanje po utabanoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stazi, kojom je u poslednjih desetak godina prošlo 12 zemalja, može biti brže ili sporije. Da li ćemo se kretati brzinom centralnoevropskih zemalja, ili brzinom Turske i Makedonije?
To zavisi od dve grupe faktora, spoljnih i unutrašnjih. Od spoljnih, najvažnije je raspoloženje u EU prema daljem proširenju. Imajući u vidu aktuelnu krizu i postojanje izvesnog zamora od proširenja koji se oseća u većini država, nije realno očekivati „vetar u leđa” u slučaju naše kandidature. Tu su naše mogućnosti uticaja male, mada ne i nepostojeće. Daleko više možemo da uradimo u unutrašnjoj grupi faktora. Ostvarenja na ovom planu zavise gotovo isključivo od nas samih. Da li imamo koncept šta treba uraditi? Uglavnom – da. Da li imamo volju i političku snagu da to i uradimo? Uglavnom ne. Sporost kojom smo ostvarili ovo što smo dosad ostvarili nije posledica nedostatka vizije, niti nedostatka administrativnog kapaciteta. Ta sporost je, pre svega, posledica nedostatka volje i političkog kapaciteta da se smelije kroči u reforme, neophodne da se od Srbije napravi moderno društvo koje će se kvalifikovati za članstvo u EU.
A šta može da se nauči od drugih zemalja koje su uspešno prošle put do članstva? Prvo treba napomenuti da se Srbija i u proteklih desetak godina povremeno oslanjala na iskustvo drugih. Tako je Kancelarija za evropske integracije nastala po uzoru na slična, vrlo uspešna rešenja u Estoniji i Sloveniji. Srbija nije stvorila ministarstvo za evropske integracije, što je jedan broj zemalja uradio, a što se pokazalo kao lošije rešenje. Kancelarija je, dosad, s uspehom obavila ogroman posao i najmanje je kriva za spor ritam pridruživanja Srbije Evropskoj uniji.
Imajući u vidu trenutak u kojem se nalazimo, pred početak pregovora o članstvu, smisleno je prvo pogledati paket problema koje treba rešiti, a zatim pogledati kako su druge zemlje takve ili slične probleme rešavale. S druge strane, uputno je pogledati i situaciju u zemljama u okruženju i naučiti kako ne treba raditi ako se želi ozbiljno, punopravno članstvo u EU. Tu pre svega mislim na Rumuniju i Bugarsku.
U ovom trenutku, najveća prepreka ubrzanju integracije je nerešeno pitanje Kosova. Takav problem nije imala nijedna zemlja koja je u ovom veku ušla u EU. Najsličnija je situacija sa Kiprom koji je postao član EU uprkos činjenici da u trenutku prijema nije imao suverenitet na celoj svojoj teritoriji. Ali postoji i jedna ogromna razlika. Turski deo Kipra priznala je samo jedna zemlja, Turska, dok su Kosovo priznale, između ostalih, i 22 zemlje EU, među njima i četiri najmoćnije.
Drugi krupan problem koji će morati da se rešava u predstojećem periodu pregovaranja je problem korupcije. Tu ima nekoliko zemalja koje su prilično uspešno pristupile rešavanju ovog problema i čija iskustva mogu biti dragocena. Da pomenem Češku, Slovačku, Sloveniju a, nakon slučaja Sanader, i Hrvatsku. Evropska unija je već signalizirala da će ovo krupno pitanje biti načeto na početku pregovora, a ne na kraju. Za ovaj problem „referentna” zemlja je Bugarska koja i danas, pet godina nakon prijema, „kuburi” sa korupcijom i zaradila je i „žuti karton” od EU.
Treći krupan problem je nastavak izgradnje administrativnog kapaciteta kako bi se najpovoljnije iskoristile pogodnosti koje EU pruža tokom pristupanja a zatim i kad se postane član. Tu su dobri primeri Češka, Poljska, Estonija i Slovenija. Ovo je važno da nam se ne desi, kao Rumuniji, da imamo pravo da povučemo sredstava iz fondova EU a da nema programa i projekata na koje će se ta sredstva potrošiti.
Jedina svetla tačka u činjenici da smo mi znatno kasnije krenuli u pridruživanje jeste u tome što se može učiti na iskustvima drugih. To treba pametno iskoristiti, ali i dalje ostaje ključno pitanje mobilizacije političke volje da se napravi jasan i odlučan iskorak ka Evropskoj uniji.
*Profesor dr Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju, član Saveta za evropske integracije Vlade Srbije
Mihailo Crnobrnja
objavljeno: 22.03.2012.
