Izvor: BeautifulSerbia.info, 02.Avg.2016, 13:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kosovo i Metohija 2016: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“

Autor Busopisa: S.Ogrizović
Nekih petnaest, šesnaest vekova pošto su Srbi došli na Kosovo, jedno osam vekova pošto je ovaj predeo po prvi put dobio svoje današnje ime, i nekih 17 godina pošto je ovamo opet naišla neka jača (zemaljska) sila od Srbije – bilo je krajnje vreme da i ja obiđem (i) ovaj deo Srbije. Posle stalnog odlaganja obilaska Kosova, a i Metohije – zbog konstantnih „situacija“, političkih i nepolitičkih, kojekakvih >> Pročitaj celu vest na sajtu BeautifulSerbia.info << oružanih i terorističkih dešavanja i pretnji u celom južnobalkanskom regionu, i prisutnog osećaja da želite da vidite mesta gde niste dobrodošli (a tu svakako ne mislim na naše manastire, i preostala srpska naselja) – konačno reših da krenem. Jer, dok sam ja tako neodlučno smišljao šta ću i kako ću – mesecima ili godinama – desetine i desetine grupa srpskih turista i poklonika su uspešno putovale po Kosovu i Metohiji, i vraćale se nazad. Ljudi, odlučniji od mene, se vraćali nazad, sa svojim sopstvenim doživljajima i utiscima, vraćali se ispunjeniji, potpuniji, iz danas, možda najvažnijeg, hadžiluka – po našoj Svetoj zemlji. I tako, kao što se za hodočašće u Svetu zemlju jerusalimsku ispred svog imena (tj. prezimena – što se tiče potomaka) može dodati „Hadži“, tako bi i za obilazak Visokih Dečana, Pećke Patrijaršije, Gračanice i, recimo, Hilandara, moglo da se doda, makar malim slovom – „hadži“. Pa bi u potpisu ovoga putopisa (tj. busopisa, pošto smo – sve osim manastira – uglavnom posmatrali iz autobusa) stajalo: hadži Slobodan! Inače i taj busopis je polovičan, jer sam, naravno, video samo ono što se moglo videti sa sedišta na levoj strani autobusa, tako da bih jednog dana trebalo sve ovo da ponovim, ali sedeći na desnoj strani autobusa. Tek tada ćemo i vi i ja, imati kompletniju sliku Kosova i Metohije!

Uglavnom, savladavši taj osećaj neprijatnosti da bi nešto tokom puta moglo da krene naopako (uostalom – kako to reče Meša Selimović: „Boj se ovna, boj se…,  a kad ću živeti?!„), i zahvaljujući osećaju da se predajem u sigurne ruke pokloničke agencije „Dobročinstvo“, (koju je osnovala Srpska pravoslavna crkva – ima tome više od dve i po decenije), krajem maja ove godine, krenuh i ja da vidim Kosovo i Metohiju, svojim sopstvenim očima. Jedan davni, baš davni, magloviti prolazak kolima preko Kosova i Metohije, u povratku sa mora, zajedno sa roditeljima, ostavio je samo živu ideju da, eto, ne idem prvi put ovamo.
E sad, da li je moguće u jednom putopisu opisati celu jednu pokrajinu? I jeste i nije. Jeste, zato što ste, hteli – ne hteli, primorani da se uklopite u vremenski ograničen, kratak, trodnevni obilazak, a nije, jer svaki detalj, manastir, svaka crkva i svaki grad na Kosovu i Metohiji, nose sa sobom vekove istorije, predanja, arhitekture i, nažalost,  neizvesne budućnosti. Ali – valjda će ovaj tekst nekako pomiriti to „jeste“ i to „nije“.
Da odmah kažem da smo na putu imali neprekidnu stručnu podršku istoričarke umetnosti, gospođe Jelene Miloradović, koja nam je zaista neumorno, što u autobusu, što u manastirima, pričala o istorijskim, umetničkim, pravoslavnim, arhitektonskim i svim drugim aspektima lepote koja nam je ta tri dana promicala pred očima. Od svega onoga što nam je ispričala tokom putovanja, ovde ćete naći samo mali deo, pa je time i poruka ovoga busopisa jasna – tekst je samo podstrek za vas, da lično otputujete i vidite kosovsko-metohijske manastire svojim očima, ništa drugo.
Posle provlačenja kroz Srbiju Ibarskom magistralom, pa dolinom jorgovana, dok su nam za leđima ostajala odvajanja za Studenicu, Gradac, Novu i Staru Pavlicu, dođosmo i do Raške, do etno-kuće „Čakmara“, na poslednji predah pred prelazak granice koja to nije. Simpatičan restoran, sav u velikim gredama i balvanima, ukusno uređenog enterijera (zahvaljujući umetnički nastrojenom vlasniku) i prelepe terase (za sunčane dane), ali pomalo nepripremljenog osoblja – za situacije kada vam u Čakmaru upadne pun autobus gladnih poklonika iz Beograda – koji bi, pritom, svi voleli da odmah budu posluženi. Ali biće to dobro, uz malo vežbe.

I – uz malo vožnje podnožjem Kopaonika, dođosmo do (administrativnog) prelaza Jarinje, sve prateći Ibar vodu – u kontra smeru. Ibar, inače, ne mareći za balkanske običaje crtanja i precrtavanja kopnenih granica, i dalje žustro teče i žubori, od podnožja planine Hajla u istočnoj Crnoj Gori, pa kroz Rožaje i dalje, već kako voli.
Jarinje je dakle prelaz koji nije granica (ali strašno podseća na nju), gde se, ispod velike nadstrešnice, oivičene sa gomilom kancelarijskih kontejnera poređanih u nizu – sa pogledom na dolinu Ibra, malo zaustavite, kao i sva ostala vozila koja su krenula ovuda. U autobus vam uđe uniformisano lice (na čijoj uniformi baš i ne piše „Policija“, a naročito ne ćirilicom), da bi u jednom brzom prolasku samo nezainteresovano pobacao poglede na lične karte koje smo mi putnici izvadili da pokažemo. Nešto kao redovna kontrola „bus-plusa“. Malo je lakše kada to sebi tako predstavite.
Kako je Kosovo dobilo ime Tu smo. Kosovo i Metohija. Ime „Kosovo“ pominje se baš negde od Kosovske bitke. Da citiram Branislava Nušića: „…Ime Kosovo ističe se tek od događaja 1389. godine i od onda ono spaja u sebi i mesta koja su dotle druga imena nosila. Već u latinskim pismima od te godine, Kosovo se naziva Campus turdorum (šuma drozdova) i Campus merularum (šuma kosova), dakle prevod koji zatim usvajaju i svi nemački putopisci, kod kojih se ovo polje stalno naziva Amselfeld (Ampschelfeld), te je takav prevod valjda i dao povoda da se, uz ostala objašnjenja o postanku imena Kosova, unese i to, kao da je ono postalo od imena ptice kôsa.
Mnogo je osnovanije, iako toliko isto neverovatno, objašnjenje koje u samomu narodu postoji. Ono dolazi od reči kôsiti, jer je Kosovo „prava Božja livada“, prostrana i krasnom travom obrasla, pa su tu odvajkada bili veliki senokosi.
Postoji u narodu i kazivanje da su Srbi ovo mesto, kad su došli, kősom oteli od starosedelaca, te i po tome se zove Kosovo. A vredno je zabeležiti još i kazivanje naroda u Moravi, koji hoće da protumači ime Kosovu od Kosare, ćeri Samuilove a žene Vladimirove „koja je na Novom Brdu stanovala a po Kosovu joj bile bašte i letnjikovci“.
Blizu ovakvih pričanja u narodu i ono je, gde jedan pisac veli: „Ali koji zna da li ime ovome velikom i važnom polju nije došlo od tuda, što su se na njemu od vajkada mnoge sile kósile i tukle? Otuda je Kosovo u Srba dobilo isti značaj što i bojište“…“
Branislava Nušića citiram jer mislim da je on, i dalje, jedan koliko veliki, toliko i dan-danas nedovoljno „otkriven“ i čitan pisac. A da biste otkrili njegovu drugu stranu, osim one komediografske, uzmite u ruke barem dve njegove knjige – „Kosovo“ – iz pera Nušića, u svojstvu konzula i vicekonzula u Bitolju i Prištini, knjigu „putopisne, memoarske, etnološke i folklorne sadržine“, i knjigu „Devetstopetnaesta – Tragedija jednog naroda“ – možda najpotresniji prikaz surovog povlačenja naroda i vojske Srbije preko Kosova i Metohije.
A da kažemo i da Metohija potiče od grčke reči metoh, tj. zajednice i naseobine monaha koji obrađuju manastirsku zemlju, a u srednjem veku dobija današnje značenje – manastirsko imanje. Pošto današnja sila koja vlada Kosovom i Metohijom ne voli mnogo da bude podsećana čija su to sve imanja po pokrajini, i sâm naziv Metohija je tamo u izbegličkom statusu.
Na delu puta koji od Jarinja vodi do Kosovske Mitrovice, verovatno kao bonus od prethodnih izbora, ostale su da se – po usputnim stubovima i banderama vijore srpske zastave. Takođe, gde god je to bilo zgodno, po zaštitnim betonskim zidovima duž puta, stoje farbom iscrtani znakovi naše trenutno najveće partije, a tu je i barem jedan bilbord na kojem je pisala dobrodošlica predsedniku Vlade Srbije.
Kad smo kod zastava, da kažemo i da, dok se prolazi putem pored Mitrovice, polako prestaju da se vide srpske zastavice uz put, a onda – posle kraćeg zatišja – po usputnim kućama, tu i tamo, možete videti okačene albanske ili kombinovano – albansko-američke zastave. Koliko su albanske zastave prisutne u svim mestima kroz koja smo prolazili, toliko su retke one žuto-plave zastave „Republike Kosovo“?
Manastir Banjska Desetak kilometara pre Kosovske Mitrovice odvaja se put do sela i manastira Banjska. Nažalost, prvog dana posete padala je, i to baš jako, jedna dosadna kiša, koja je učinila da centar sela i okolina deluju baš – pokislo. Taj centar sela čini velika raskrsnica, gde u jednom delu stoje četiri parkirana kamiona, verovatno nekadašnje JNA, pri čemu na jednom od njih stoji – nemačka registracija? To je otprilike bila jedna od retkih registarskih tablica na vozilima u Banjskoj (i onim aktivnim), jer lokalni Srbi, verovatno, i dalje moraju da se snalaze sa srpskim tablicama i kosovskim policajcima, pa ih stavljaju – pretpostavljam – prema potrebi i planiranom putovanju?

Ceo ovaj kraj, prvenstveno Banjska i Zvečan, trebalo bi uskoro, nadajmo se, da proslave završetak izgradnje banjsko-lečilišnog kompleksa „Rajska banja“ (banja u Banjskoj, logično!), a u najavi je i izgradnja povratničkog naselja „Sunčana dolina“ u Zvečanu. Pre više od pola godine otkriven je i spomenik kralju Milutinu u Zvečanu, a nastavljaju se i radovi na uređivanju manastira Banjska, kako same crkve, tako i manastirske proizvodnje – pa će Kosovo i Metohija, pored vina iz Velike Hoče, moći da ponude i pivo iz Banjske! Kažu da se pivo (a i medovača) pravilo u ovim krajevima još u srednjem veku, o čemu sigurno mogu da svedoče Dikan i Vukoje (ako ih se sećate iz „Politikinog zabavnika“).

Manastir Banjska nalazi se na uzvišici iznad sela, na obali istoimene rečice, na padinama Rogozne. Jedina rečica koju smo tog dana videli bila je prava mala bujica, izazvana pljuskom, koja se putem od manastira ka selu slivala dalje, gde bi – nego u Ibar. Manastirska crkva je posvećena Svetom arhiđakonu Stefanu, a podignuta je u 14. veku, kao zadužbina kralja Stefana Uroša II Milutina. Crkva je bila obložena trobojnim kamenom, kakav se i danas može videti sa zadnje bočne strane, a i pored svoje pripadnosti raškom stilu, ona danas izgleda krajnje neobično, sa „dve prednje strane“ – leva u crvenoj opeci – koja oblikom i prozorima podseća na prednju stranu Studenice, i desna od sige, prošarane kamenom.

U sklopu manastira nalaze se i konaci, kao i veliki, privremenom konstrukcijom pokriveni ostaci trpezarije, otprilike iste veličine kao one čuvene hilandarske. Danas ipak deluje neverovatno da je ovo bio jedan od najbogatijih srpskih manastira u srednjem veku, a tužno deluju i ostaci ostataka fresko-slikarstva unutar crkve. Jedva da je nešto sačuvano. Sva sreća, crkva je ipak potpuno građevinski obnovljena, pa će i njeni unutrašnji zidovi sigurno ponovo oživeti.

Banjska je nekada bila četvrti, stavropigijalni (potčinjen neposredno patrijarhu) manastir u Srbiji, iza Studenice, Mileševe i Sopoćana! Inače, sveti kralj Milutin je Banjsku video kao svoju grobnu crkvu, što je ona i bila neko vreme, nepunih sedamdeset godina, od upokojenja, 1321. godine u Nerodimlju, pa do Kosovske bitke, 1389. godine. Zatim su mošti prenete u Trepču, a davne 1460. godine u Sofiju, u crkvu Svete Nedelje, danas poznatu kao crkvu Svetog kralja. Po lagumima interneta mogu se naći vesti da je još 2006. godine Sinod Bugarske pravoslavne crkve odobrio vraćanje dela moštiju svetog kralja Milutina u Srbiju, a šta se posle dešavalo ili se još dešava, nije poznato. Nažalost, delu moštiju (glava i desna ruka) se već od ranije gubi trag i ne zna se gde danas počivaju. U crkvi je bila sahranjena i kraljica Teodora, supruga Stefana Dečanskog i majka cara Dušana, a u Banjskoj se i danas mogu videti delovi kraljičinog sarkofaga.

Svi ostali, a bogati, ukrasi, ili što se stručno kaže – arhitektonska plastika – odavno su i nepovratno uništeni osim ponešto sačuvanih delova po muzejima, i – još jednog – figure Bogorodice sa malim Hristom u naručju, koja se danas nalazi u priprati crkve u selu Sokolica, malo bliže Kosovskoj Mitrovici.
Tako stvari stoje sa Banjskom, manastirom koji još uvek čeka povratak svoga ktitora, Svetog kralja, manastirom koji je bio rušen, razaran i skrnavljen previše puta da bi to ovde moglo biti opisano. Opet, negde od početka ovog milenijuma, stvari za Banjsku idu malo bolje – te će njeni zidovi dočekati ponovo svoje freske, dočekivaće, nadam se, i još mnogo poklonika iz cele Srbije, a dočekaće po drugi put i svetog kralja Milutina, nema sumnje.

Nastavili smo put ka Prištini, inače vozeći se sve vreme autobusom „Jedinstvo – Vranje“, čačanske registracije, sa tablom „Dobročinstva“ na prednjem prozoru. Nismo imali nikakvu kosovsko-policijsku, KFOR-ovsku ili NATO pratnju, čisto informacije radi. Da se ne biste pitali do kraja putopisa da li je sve prošlo mirno i bezbedno – odgovor je „da“. Tokom vožnje kroz Peć i selo Dečane mogao se (onako, iz autobusa) uhvatiti na tren neki više začuđen nego neprijateljski pogled od lokalaca koji su po kafićima ispijali, valjda, Pećko pivo (ako se još uvek pravi?).
E sad, da smo tu negde stali i prošetali, ko zna da li bi se nešto neprijatno desilo – možda nešto, možda ništa? Uglavnom, tokom trodnevne posete, imali smo jednu dužu šetnju kroz Prizren, u društvu dece, bolje reći momaka, iz Prizrenske bogoslovije, i niko, usput, ni na koji način, nije reagovao na zvuk srpskog jezika na ulicama ovog metohijskog gradića.

Kosovska Mitrovica je ostala za nama, uskoro i Vučitrn, a sa desne strane uskoro su se dali videti robusni dimnjaci obilićkih termoelektrana Kosovo A i Kosovo B, sa ukupno 1235 megavata snage. Na istom prostoru planira se i izgradnja TE „Novo Kosovo“, sa svojih 450 novih megavata, a na ime kredita američke kompanije „Kontur global“. Projekat je težak oko milijardu evra, ali – čak i posle ove kratke posete Kosovu i Metohiji – mogao bih da se kladim da će to i biti urađeno. Kada pogledate puteve (i auto-puteve) oko Prištine, sve nove zgrade, poslovne i stambene, luksuzne benzinske pumpe, tržne centre i još svašta što je izgrađeno na području Prištine, biće vam odmah jasno da su ovde ušle silne milijarde – što od Amerike, što od EU, pa Turske, Saudi Arabije, da i ne pominjemo novac koji potiče iz nekih, hm, drugih izvora. I tako, postoji velika verovatnoća da će se Zapad ponovo setiti da je Kosovo i Metohija srpsko, jednoga dana kada tamo više niko ne bude mogao da vraća sve te silne kredite.
Gazimestan Prilazeći Prištini, obišli smo i obližnje uzvišenje, sa koga imate divan pogled na pola Kosova i Metohije – a poznatije kao – Gazimestan. I tako, nekih 627 godina posle Kosovske bitke i davnog Vidovdana 1389. godine, došli smo do ovoga grandioznog spomenika, koji, kao i sva naredna mesta koja smo obišli a koja imaju direktnu vezu sa srpskom istorijom i državom – ima svoju ogradu (nekakva ružna ograda od bodljikave žice), svoju kućicu sa čuvarima iz kosovske policije ili čak i KFOR-ovo obezbeđenje. Tako nam je i ovde policajac, nekako nevoljno, otvorio kapiju, i brže-bolje se vratio u svoju kućicu.

Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu podignut je 1953. godine i, hvala bogu, i dalje se dobro drži. Nekoliko stotina metara dalje, bez policijske zaštite, nalazi se i Muratovo turbe (tj. grob ubijenog sultana Murata, a ujedno i mesto gde je Miloš Obilić došao glave turskome vladaru), a sa druge, suprotne strane, može se videti i tzv. Barjaktarevo turbe (nekoga turskog vojskovođe, iz neke druge bitke na istome ovom mestu).
Po pričanju nekadašnjih, lokalnih Turaka (od pre jednog veka) barjaktar koji je sahranjen na ovom prostoru zvao se Mestan, dok Gazi, na turskom, znači pobedilac. Opet, u srpskom narodu na Kosovu postojala je priča da je u tom grobu stvarno barjaktar, i to carski, ali – Boško Jugović.
Sa centralne strane četvorougaonog, 25 metara visokog spomenika, prave srednjovekovne kule – stoje stihovi iz guslarske pesme „Musić Stefan“, tj. čuvena Lazareva kletva:
 

„Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš`o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda!
Ni muškoga ni devojačkoga,
od ruke mu ništa ne rodilo!
Rujno vino ni šenica bela,
Rđom kap’o, dok mu je kolena!“

(Uzgred, drugi stih je izostavljen i nema ga na spomeniku, iz nepoznatih razloga?)

Kada uđete u gazimestansku kulu, možete se stepenicama popeti na vrh spomenika, a usput možete da čitate druge stihove iz raznih epskih pesama kosovskog ciklusa, kao, na primer:

„Koji ono dobar junak bješe
što dva i dva na koplje nabija
preko sebe u Sitnicu tura,
ono jeste Srđa Zlopogleđa.“

I tako, neko čita stihove, a neko se pravi da čita stihove i uzima vazduh da bi se popeo skroz do vrha!

Sa vrha kule pruža se divan pogled na celu dolinu Laba i Sitnice, ali i na Obilić, Prištinu, kao i na planinu Čičavicu, malo višu od 1000 metara, i osam kilometara dugačku.

A na tom malom platou od kamena, na vrhu spomenika, imate i jednu veliku bronzanu tablu na kojoj možete pročitati osnovne informacije o toku Kosovskog boja i videti grafički prikaz – gde su tačno stajale vojske, srpska i turska, jedna – nasuprot drugoj. Šta se posle dešavalo, i dešava i dan-danas, znate…
Gračanica putevima pored Prištine, brzo stigli do sela Gračanica. Sama opština Gračanica obuhvata nekoliko sela i naselja – između ostalog i Čaglavicu, Laplje selo i druga, i čini jednu od srpskih enklava u ovom regionu, sa oko 25000 stanovnika od čega je oko 86% Srba. Domaćini iz Lapljeg sela nam ispričaše da je ovo područje bilo prilično kompaktno što se tiče nacionalnog sastava, ali da je od pre godinu-dve na području Čaglavice počelo da se nudi (od strane raznih „investitora“) po 40-50.000 evra za ar zemljišta, pa sad – neko je odoleo ponudi, a neko i nije. Da li treba zameriti onome ko nije odoleo? Dobrica Ćosić je u svojem romanu „Vreme smrti“ zapisao reči Nikole Pašića, koje daju jasan odgovor na tu dilemu: „… Jer u zemlji i vremenu u kojima ljudska glava nije skuplja od ovčje, ne može se uvek uspravno i časno. Nema izdaje i nema nepoštenja tu gde ljudski život nema stvarnu cenu…“

Da ulazite u područje Gračanice možete videti i po nazivima ulica, lokalnim spomenicima, pa i po jednoj velikoj, spolja vidno obeleženoj, kancelariji SNS – Gračanica, u ulici Kralja Milutina. Put prolazi i pored reke Gračanke, tog dana blatnjave i zamućene od čestih prolećnih pljuskova, i pored mnoštva starih i novih kuća, urbanistički i komunalno uređenih isto onoliko koliko je to slučaj i sa bilo kojim drugim srpskim naseljem, od severne, pa do južne srpske granice.

Usput videsmo i spomenik palim borcima u ratu 1914-1918. godine (nekada se nalazio u porti manastira Gračanica), a odmah preko puta njega, u istom parkiću – nalazi se i spomen crkva – mala Gračanica.

Gračanica je tog, 20. maja, bila izlepljena i plakatima o (dan ranije odigranoj) humanitarnoj utakmici između FK Gračanica i FK Crvena zvezda (!), na lokalnom stadionu „Dragan Džajić“, a čiji je celokupni prihod od karata išao u fond eparhije Raško-prizrenske – uz rezultat: 9:2 za Crvenu zvezdu (da i Zvezda nekom dâ devet golova!).
I – dođosmo brzo pred zidine manastira Gračanica. Iako relativno visoke, zidine su na pojedinim delovima pojačane kolutovima bodljikave žice. Nedaleko od ulaza u manastir nalazi se mali kružni tok, u čijoj sredini se nalazi spomenik Milošu Obiliću, na konju, sa uzdignutom sabljom. Spomenik je nekada stajao u Obiliću (logično) ali pošto je srušen 1999. godine, postavljen je ovde, petnaest godina kasnije, da ponovo junački juriša u odbranu Srbije.
A preko puta manastira, ako vam zatreba novac – tu je „Komercijalna banka“!
Manastir Gračanica I – konačno – uđosmo u manastirsku portu, taman da malo vidimo i obiđemo crkvu pre početka večernjeg bogosluženja. Kakav je to samo osećaj – nalazite se u Gračanici, u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, na istom mestu gde je kralj Milutin zaspao pred bitku na reci Gračanki i gde mu se u snu javio anđeo Gospodnji prorekavši mu pobedu. Predanje veli da se kralj probudio i na nebu ugledao oblak sa oblikom crkve, i preostalo je samo da se božja promisao – izvrši.

Crkva je podignuta negde između 1315. i 1321. godine, tako da od prošle, pa još nekih 4-5 godina, možemo sa zadovoljstvom obeležavati punih 700 godina postojanja Gračanice. Sedam vekova ove monumentalne građevine, potpuno neverovatno, kao da nije ostavilo traga na predivnim freskama solunskih majstora.

Crkva je nekoliko puta postradala tokom dugih vekova, da bi se, nakon Drugog svetskog rata, crkva ponovo „zamonašila“ i nastavila svoj manastirski život, i ušavši, logično, i na Listu svetske kulturne baštine Uneska.
Gračanica je i pravo malo arhitektonsko-graditeljsko čudo, petokupolno zdanje – koje možete najlakše zamisliti tako što ćete prošetati do crkve Svetog Marka, nekih šest i po vekova mlađe gračaničke sestre, koja po svojoj kompoziciji prilično podseća na Gračanicu.

Gračanički živopis je jedan od najlepših freskopisanih radova u srpskim manastirima. Ovde možete videti naslikanu i lozu Nemanjića, sa 16 portreta, nešto slično onome što postoji i u manastiru Visoki Dečani.
I naravno – na ulazu u crkvu su dve čuvene freske – potreti ktitora – kralja Milutina i njegove žene Simonide. One čuvene Simonide kojoj je svoju pesmu posvetio Milan Rakić:

„Iskopaše ti oči lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!
Ali dirnuti rukom nije smeo,
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta…“

I tako, i dan-danas, oštećenih očiju, gledaju jedno u drugo – kralj Milutin i njegova poslednja žena, Simonida. Ja bih nekako više voleo da konzervatori, ipak, vrate sve u pređašnje stanje, a da u crkvi, negde pored fresaka – bude napisano – i kako su bile oštećene i kako je to Milan Rakić opevao. Uostalom, koliko je samo manastirskih fresaka bilo uništavano, spaljivano i izgrebano – pa iznova i iznova popravljano, oslikavano i vraćano životu…
Portu manastira čini jedan veliki, predivni travnjak, prošaran desetinom različitih stabala drveća, a ceo prostor oivičen je kamenom ogradom i konacima u kojima obitavaju monahinje iz manastirskog sestrinstva. Bočne zidove crkve krasi nekoliko uskih otvora sa kružnim prozorima, tako da malo dnevne svetlosti i sunčevih zraka uspe da se probije do unutrašnjosti crkve i fresaka. Možda je i to, malo, pomoglo da slikarstvo bude tako dobro očuvano?
Ostade Gračanica, za nama, u svom miru, koji će valjda potrajati duže nego što je to bilo uobičajeno u prethodnim vekovima.

„… Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.
Da te bar možemo podići na Taru
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove na tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.“

(pesma Gračanica, Desanka Maksimović)
Laplje selo – Hotel Konstantin Vrlo brzo, stigli smo do Lapljeg sela, do hotela „Konstantin“. Simpatičan, reklo bi se skoro izgrađen hotel – moderan, čist, uredan. Po sobama se vidi da treba ponegde još ponešto da se završi, ali ko će sad da zamera čoveku koji je svoj novac uložio u izgradnju hotela u Lapljem selu! Ako taj čovek (nažalost, ne znam mu ime) nije patriota, onda ne znam ko je. Hotel ima 60 postelja, kuhinja je – kažu – autentična kosovska, a uz blagoslov Njegovog preosveštenstva Vladike Teodosija – hotel čak može i da vam organizuje posetu svim manastirima i crkvama Raško-prizrenske eparhije! (to pod uslovom da vas ne vodi „Dobročinstvo“!)

Inače, bili smo višestruko počastvovani prilikom dolaska u hotel – prvo su nas dočekale dve devojčice obučene u narodnu nošnju, sa tradicionalnom pogačom i solju, zatim nas je dočekala ukusna i posna (bio je petak), večera, da bi nas „Konstantin“ pritom dodatno počastio i lokalnom rakijom i drugim pićem, uz preljubazno i niskoleteće osoblje hotela.
Dodatno zadovoljstvo pružila nam je svojim prisustvom i svojom toplom ulogom domaćina i Radmila Todić Vulićević, žena-heroj, pesnikinja i pisac, koja je na svojoj sopstvenoj koži iskusila sve opasnosti, sva otimanja i nepravde – kakve su preko preostalih Srba na Kosovu i Metohiji prešle kao cunami od 1999. godina naovamo (tj. od 1389. naovamo). Pričala nam je, te večeri i narednog dana, dok nam je pravila društvo, o tome kako je to kad vam u vašem stanu živi Kaćuša Jašari, o tome kako su se, nakon povlačenja JNA, spašavali gradski autobusi – u kojima se i dan danas, od ranog jutra voze srpski đaci iz okolnih sela – do svojih škola i gimnazija – koje su nekako, na mišiće, nastavile da rade po srpskim enklavama, i mnogo drugih, tužnih i teških priča, a sve nekako mirno, nikoga ne optužujući ni napadajući.

Pričala nam je kako je jedan njen rođak, ostavši bez druge opcije, morao hitno da ode u prištinsku bolnicu, na skener, i kako ga je tamo primio jedan lekar Albanac, sa rečima: „Znam da vam je neprijatno da vas mi ovde lečimo i vodimo na skener, ali, ipak, ne brinite – sve ove rezultate prvo čitaju stručnjaci sa VMA…“  Uostalom, mnoge njene životne, kosovsko-metohijske priče možete naći na sajtu „Politike“, pa nađite ih, čitajte…
A gospođa Radmila je, te večeri, zajedno sa lokalnim folklorno-umetničkim društvom iz Gračanice i Lapljeg sela, napravila za nas, poklonike „Dobročinstva“, jedno veliko iznenađenje – tj. ceo jedan divni splet igara, pravi celovečernji koncert te divne dece kojima nije bilo teško da sačekaju da stignemo u hotel, pa da večeramo, i da konačno dođemo da ih vidimo kako igraju. Da ih vidimo vesele i nasmejane, kao da tog dana nisu ustali u četiri ili pet ujutru, da slučajno ne zakasne na svoj žuti autobus koji će ih odvesti do škole i gimnazije, i kao da ne žive na ovoj današnjoj zemlji Kosova i Metohije, uza svu muku s kojom, svakako, moraju da rastu.
I tako, posle celodnevnog kontakta sa prošlošću, davnom istorijom i događajima, naš prvi dan putovanja završili smo sa divnom, optimističkom dozom – budućnosti. Kakva će nas sačekati i sledećeg dana, u Prizrenskoj bogosloviji.
Oko hotela „Konstantin“ nalaze se seoske kuće Lapljeg sela, njive i travnata prostranstva, pa vam ne gine miran, dubok san… na Kosovu i Metohiji.
Sledeći dan dobročinstvovanja po pokrajini obuhvatao je odlazak do Prizrena. Nije to bio veliki napor s obzirom na divan, nov autoput koji povezuje Prištinu sa albanskom granicom. Mislim da se sada gradi i krak autoputa (američko-turska investicija) od Prištine do Đeneral Jankovića (ime naselja koje su Albanci „ukinuli“, te ga sada zovu Elez han).
Priština Dakle, Prištinu smo videli samo sa obilaznih puteva, iz autobusa, ali i to je više nego dovoljno da se vide sve te silne nove zgrade i taj silni novac koji je ovde ušao. Veliki tržni centri mogu se videti na mnogo mesta (tamo već imaju grčki tržni „lanac“ sa igračkama i pokućstvom – Džambo („Jumbo“) koji se, eto, tek otvara kod nas (juna 2016. godine) u sklopu „Veropulosa“). Možete videti i veliku „Američku bolnicu“ (upravo tog imena – American hospital), pa bolnicu „Rezonanca“ (to je valjda ono mesto koje šalje rezultate na konsultaciju na VMA?), pa silne auto-salone, a na ulazu u Prištinu možete videti i čitav niz raznih hotela/motela duž jednog magistralnog puta.

Jedan od njih, egzotičnog imena, izgleda ovako: velika polukružna kapija otvara ulazak u ogromno, asfaltirano dvorište. Dvorište je sa leve i desne strane oivičeno prizemnim zgradama, koje izgledaju kao da su naređane lego-kockice: dakle – tu je otvorena garaža, u koju možete direktno sa ulice, kroz dvorište, uvesti svoj auto, a odmah pored garaže nalazi se „hotelski“ apartman. Pored tog apartmana je sledeća garaža, pa sledeći apartman i tako sve do završetka zgrade i dvorišta. E sad, domaćini nam rekoše da su ti hoteli/moteli, u stvari, ništa drugo do – javne kuće. Urbano, samo urbano…
Usput smo videli, verovatno, i zgradu prištinske toplane. Na betonskoj ogradi je nažvrljano nešto (slobodan prevod sa albanskog) kao: „Uefa je rasista“, verovatno iz vremena pre nego što su Fifa i Uefa nedavno povukle svoje „određene“ poteze po pitanju međunarodnog šutiranja lopte kosovsko-metohijskih fudbalera.

Inače, toplana greje (kad greje, a izgleda da to ni tokom zime nije uvek slučaj) oko 50-60.000 stanovnika Prištine, a nađoh neku vest iz 2014. godine o projektu EU kojim bi se izgradio toplovod od obližnje termoelektrane do toplovodne mreže u Prištini, za nekih 30 miliona evra. Da li će pre oni završiti svoj toplodalekovod (od 11 km) ili ćemo mi povezati beogradsku toplovodnu mrežu sa termoelektranom u Obrenovcu (oko 30 km), ne zna se.
Pošto nisam ranije dolazio u Prištinu, ne mogu ovu današnju ni sa čim da upoređujem, ali i dalje mislim da je Zapad (a i druge zainteresovane zemlje) svojski prionuo na posao i duboko zavukao ruku u džep da pokaže, tako intenzivnom gradnjom svega i svačega, svu ispravnost svojih neispravnih odluka. Smirivanje savesti, šta li? Opet, Srbija je decenijama izgrađivala Kosovo i Metohiju, pre nego što su ga drugi „preuzeli“, pa je red i da se dodatno izgradi i sredi, pre nego što se ponovo vrati nazad. Tako da, sa te strane, sve ide kako treba.

Kada se vozite ka Prizrenu, sa leve i desne strane auto-puta možete videti veliki broj manjih naselja, sela – ponovo sa utiskom da su kuće izgrađene u prethodnih deceniju-dve. Sela čak imaju i neku urbanističku ideju, ponegde se, među standardnim kućama, može videti i pokoja moderna, sa nekim krivinama, ponekim solarnim panelom i slično. Opet, imate utisak kao da tu niko ne živi, a naročito što se pored puteva i uz ta sela slabo mogu videti njive, voćnjaci, stada goveda ili ovaca, već su to velika travnata prostranstva, kao da je neko na džinovsku kosovopoljsku livadu tu i tamo spustio po nekoliko desetina kuća.
Ono što se takođe može primetiti vozeći se kosovko-metohijskim putevima je i to da svi obožavaju da peru kola. Neverovatan je broj perionica, po albanski „auto-larje“, na svakom mogućem mestu uz puteve kojima smo prošli. Od brojnih velelepnih pumpi, može se videti lanac „Al-petrol“ pumpi, pa i neki „Spahija-petrol“ kod Prizrena (!), a benzin (bezolovni 95) je negde oko 1 evro, ako sam dobro video. Na auto-putu kojim smo prošli, nema naplate putarine.
Prizren Do Prizrena se stiže relativno brzo, a Šar planina u pozadini biva sve veća i veća kako se približavate ovome starom gradu. A sa one strane granice, sa makedonskog dela Šar planine – nebo para Titov vrh, najviši na ovome planinskom vencu, sa svojih 2747 metara.
I tako, u podnožju Šare, smestio se Prizren, carski grad, koji je povremeno bio prestonica Srbije u vreme cara Dušana i cara Uroša. Mesto gde se i dan danas nalaze neke od najvećih srpskih svetinja, mesto koje je neraskidivi deo celokupne srpske istorije.

Prizren danas broji nešto manje od sto hiljada duša, od čega je možda jedva desetinu srpskih – od nekadašnjih jedanaest hiljada početkom devedesetih godina prošlog veka. Nastradali su ljudi, ali i svetinje, pa su tokom marta 2004. godine „stručno“ uništavani i manastir Svetih Arhangela, Saborna crkva, crkva Bogorodice Ljeviške i mnogo drugih.

Ipak, najcrnji dani Srbije u Prizrenu vezuju se za 1915. godinu, za period tragičnog povlačenja srpskog naroda i vojske preko Kosova ka Albaniji i moru.
„Kao vaskrsla prošlost, koja se zabrinuto digla iz groba da bdi nad očajnom decom svojom, uzdiže se iznad Prizrena Dušanov grad, i studen vetar, koji briše o`zgo sa Jezerca, peva tužnu pesmu kroz pukotine na njegovim oronulim bedemima; pesmu koja čas liči na zadnju reč samrtnika koji se očajno bori sa ropcem; čas na vrisak majke nad krvavom decom svojom; čas na očajni krik onoga koji pada ali se ne predaje; čas na pisak napuštenih siročića nad kojima više ne bdi snažna ruka koja ih je štitila, a čas na taman grobni šapat prošlosti, na razgovor ponoćnih senki na pustome groblju.“

Tako Branislav Nušić opisuje jednu prizrensku, novembarsku noć, tragične 1915. godine…
Da danas nije sve tako crno, kao što je bilo 1915, 1999. i 2004. godine, svedoči prvo mesto koje smo posetili u Prizrenu – Prizrenska bogoslovija. Da bismo došli do nje, prošetali smo uz obalu prizrenske Bistrice, kroz stari deo Prizrena, usput videvši stari kameni most (tj. restaurirani most od 17 umesto nekadašnjih 30 metara dužine, jer ga je nabujala Bistrica potpuno odnela pre skoro četiri decenije), pa Sinan-pašinu džamiju, iz 17. veka, građenu od materijala porušene crkve Svetih Arhangela (te i dan danas možete videti noseće bele stubove uzete sa crkve, sa prednje strane džamije, koji i posle toliko vekova odudaraju od izgleda ostatka građevine), zatim Šaip-pašinu kuću sa divanhanom, nedavno renoviranu, pa česme u Šadrvanu, a brdom iznad grada i dalje dominira srednjovekovno utvrđenje Kaljaja, iz jedanaestog veka, prvo vizantijsko, pa srpsko i zatim tursko. Na padini između Kaljaje i donjeg Prizrena vidi se i crkva Svetog Spasa, posvećena Vaznesenju gospodnjem, a pogledom možete ispratiti i Bistricu, tj. dopratiti njen silazak iz planina ka gradu. Dalje, uz samu Bistricu, kad se malo izađe iz Prizrena, nalazi se nekoliko restorana – izletišta, a gradi se još najmanje jedno. Kada se nastavi dalje, uzvodno, dolazi se do manastira Svetih Arhangela.

Pre nego što se stigne do Bogoslovije, prolazi se preko jednog malog trga, na čijem je rubnom delu izgrađen spomenik nekome „OVK heroju“, a i inače se, kada se vozite putevima Metohije, na mnogim mestima pored puta mogu videti table i spomen obeležja drugih izginulih kolega iz OVK. Uzgred, u Prizrenu je pre dve godine otkriven i spomenik američkim pilotima „koji su poginuli na dužnosti tokom intervencije NATO na Kosovu 1999. godine“.
U Prizrensku bogosloviju se ulazi kroz kapiju koja je pod kontrolom lokalne policije, uz prethodnu najavu i uz spisak osoba koje dolaze u posetu. Svega pet dana pre naše posete, ovde je bio Patrijarh srpski, g. Irinej, koji je tada izvršio čin osvećenja obnovljenih zgrada Prizrenske bogoslovije Svetog Kirila i Metodija. Bogoslovija je, kao što je to već pomenuto, bila – zajedno sa srpskim hramovima i stotinama srpskih kuća – uništena i spaljena, 2004. godine. Bogoslovija je 1999. godine bila izmeštena u Niš, odakle se vratila u Prizren 2011. godine, da bi ove godine konačno bile završene i renovirane sve prostorije, pa deca – učenici, a i njihovi profesori, mogu zaista uživati u svojim čitaonicama, učionicama, svečanoj sali, paraklisu, ali i predivnoj sportskoj sali opremljenoj za razne sportove.

I tako, kao poklonik „Dobročinstva“ i neostvareni košarkaški talenat, barem sam bio u prilici da par puta šutnem „trojku“ ka svetom košu u sali Prizrenske bogoslovije!!  Da pomenemo i predivno sređenu, modernu i funkcionalnu, ekološki orijentisanu – bogoslovsku kotlarnicu – na pelet.

A profesori i deca su nam pripremili divan doček – od otpevanog tropara Svetom Kirilu i Metodiju u bogoslovskom paraklisu, do posebnog đačkog muzičkog programa, posluženja, prigodnog pozdrava od profesora Dejana Ristića i, uz pomoć profesora Dušana Đakovića, obilaska novouređenih prostorija (samo da kažem da u novim ormanima u biblioteci ima još dosta praznih polica – pa, pošaljite knjige u Prizren ako vam nije teško). Ta divna deca su nam kasnije bila i vodiči do Saborne crkve, pa do crkve Bogorodice Ljeviške, a zatim nas ispratili do našeg autobusa. Mali ljudi. Hrabri, ne plaše se… A, što mi je bilo naročito simpatično – jedan od tih naših vodiča zvao se Đorđe (čini mi se – prezimena Čukarić), rođen iste godine, istog dana – kao moj sin (obojica „đurđevdanci“).
Kako nam tamo rekoše, osim redovnog bogoslovskog programa koji se ovde uči, deca imaju i dva časa nedeljno albanskog jezika, što je vredno pomenuti, iz više (pozitivnih) razloga. Deca koja ovde vredno uče došla su ne samo sa Kosova i Metohije, već i iz mnogih drugih delova Srbije. A da pomenemo ovde i malu Milicu, pored ove dece na bogoslovskom školovanju u Prizrenu, jedino srpsko dete koje živi u Prizrenu, devojčicu koja bi ove godine trebalo da krene u peti razred. Ali u koju školu, sa kojim nastavnicima, ko zna…

Bogoslovija je tokom svoje istorije ugošćavala mnoge ljude, a ko je bio njen najznačajniji gost, davnog novembra 1915. godine, reći će nam, opet, Nušić:
„… To je zgrada srpske prizrenske Bogoslovije, gde je odseo prestolonaslednik, vršilac kraljevske vlasti i vrhovni komandant srpske vojske. Stanovao je na gornjem spratu, u odeljenju koje je od svoga stana odvojio rektor Bogoslovije, koji se sa svojom porodicom povukao u drugo krilo. Tu je prestolonaslednik probavio nekoliko brižnih dana, tu primao izveštaje, tu održavao savetovanja – poslednja savetovanja. Soba u kojoj je stanovao prostrana je i zastrta srpskim ćilimovima sa mnogo porodičnih slika na zidu. Iz sobe na spratu, i visinom položaja same zgrade na padini brda uz koje se penju prizrenske kuće, prozori gledaju preko dvorišnoga zida i preko krovova susednih kuća koje su pod njim, tako da se sa njih dogleda gomila krovova varoši prosute u dolini i preko njih polje u kome se gubi Bistrica u Drimove vode, a u dubokoj pozadini, iza čitavog niza planina, uznosi Prokletija koja deli vode i ograđuje pitomu Metohiju od divljih planinskih predela koji se za njom sve do morskih obala prostiru…“

Bogoslovija je inače zadužbina Sime Andrejevića Igumanova, rođenog Prizrenca, čiji spomenik krasi centralno dvorište Bogoslovije. Na tabli na spomeniku stoje reči, tj. zavet „čika Sime“ kako ga ovde od milja zovu: „Kuća moja u Prizrenu, u kojoj je sada Bogoslovija, da ostane na večita vremena kućom pravoslavne srpske Bogoslovije prizrenske, u kojoj će se učiti i za duhovna zvanja spremati sinovi moje otadžbine – stare Srbije“. A malo dalje, na jednoj od zgrada, stoji i počasna tabla sa ovim rečima:
„Zaslužni počastni građanin prestolnog grada Rusije Petrograda, Sima Andrejević Igumanov, rodom iz Prizrena, sazida o svom trošku ovo učilište za pravoslavnu Bogosloviju Srbsku, u korist braće svoje.
Pravoslavni Srbski narod, koji obitava u Staroj Srbiji, za večni spomen svoj.
U Prizrenu 10. Avgusta 1872. godine„
Od Bogoslovije smo krenuli do Saborne crkve Sv. Đorđa, stotinjak metara udaljenu. Kad izađete iz dvorišta čika Simine zadužbine, u oči vam upada veliki hotel „Teranda“, što je inače antičko ime Prizrena (mada se „sumnja“ da je Teranda bila Suva reka?). Odmah pored Bogoslovije nalazi se ukusno uređena radnja sa – semenkama – „Tetova 2“, deo „lanca“ takvih radnji („Tetova 1“ i „Tetova 2“), sa obiljem leblebija, semenki, kikirikijem i sličnim zanimacijama, nekog simpatičnog Makedonca, a dalje niz ulicu, tik pored Sinan pašine džamije, nalaze se „M-burger“ (sa sendvičima i hamburgerima sa cenama od 1,5 do 2 evra), i radnjica sa cipelama „Luciano Bellini“ sa lepim popustima na muške cipele (sa 68 na 40 evra, 50 na 32 i slično). Put nas je vodio pored tržnog centra „Viva“ i obližnjeg kafića „Dubrovnik„, a brzo smo stigli do, takođe policijski čuvane i ogradom zaštićene Saborne crkve.

Na samu ogradu ove crkve „naslonjeno“ je nekoliko ruševnih zgrada Srba izbeglih iz Prizrena, sa verovatnom sudbinom da se jednoga dana potpuno uruše. Izgleda da tu niti je moguće renoviranje, niti neko želi da kupi te i takve kuće, jer verovatno računa da će vlasnici potpuno odustati od njih.
Saborna crkva, posvećena Svetom Đorđu, počela je da se gradi u drugoj polovini 19. veka, a završena je i osvećena 1887. godine. Ovaj hram je nekada krasio ikonostas donet iz Sentandreje, a zvono je stiglo kao poklon kralja Petra Prvog Karađorđevića, prilikom oslobođenja Prizrena od Turaka, 1912. godine.

Saborna crkva je bila skoro potpuno uništena 2004. godine, i naprosto je neverovatno, kada vidite njene slike iz te godine, da je ona već 2010. godine bila ponovo izgrađena i osveštana. Unutrašnjost crkve još nije živopisana, ali nadam se da će i taj deo crkve uskoro vratiti stari sjaj.
Odmah preko puta ulice nalazi se i jedna mala crkva, Svetog Nikole (Tutićeva crkva), podignuta u prvoj polovini 14. veka. I ona je, šest vekova kasnije, doživela sličnu tužnu sudbinu kao Saborna crkva – otkinut joj je olovni krov, uništeni prozori, mermerne površine, i sve ostalo što je moglo da bude uništeno.

Po drugim izvorima može se naći da je crkva bila i minirana, ali to u krajnjoj liniji nije ni bitno. Ta mržnja koja je do toga dovela, valjda više ne postoji. Valjda.

Ipak, već posle nekoliko godina, crkva je skoro potpuno obnovljena, i danas, kada je vidite, zaista ne biste mogli da poverujete šta se ovde dešavalo pre samo jedne decenije.

Prizrensku šetnju nastavili smo provlačenjem kroz lokalne uličice i prelaskom na drugu stranu Bistrice. Usput smo mogli videti i katedralu Gospe Pomoćnice iz 19. veka, zatim priličan urbanistički haos – sa brojnim novim izgrađenim objektima koji se baš i ne uklapaju u te stare delove grada, a povremeno naiđete i na neku poluporušenu, nagorelu i napuštenu kuću (čija li je?), kao – na primer – jedan sablasni auto-servis, a uza sve to, ceo taj deo Prizrena je premrežen neverovatnim brojem kablova sa obližnjih bandera, razvedenih ka obližnjim kućama, u svim mogućim pravcima i smerovima.

Na pojedinim banderama ostavljen je ceo kotur smotanog kabla, koji je neki strateški orijentisan majstor ostavio za buduće korisnike Kosovske elektro-distribucije. Jedan njihov majstor je baš tog dana, iz kamionske korpe, nešto petljao u jednom takvom žbunu kablova, a mora da se pritom molio svim prizrenskim svecima, koje god vere bili, da mu pomognu da nađe pravi kabl. Tu blizu je bila i jedna trafo-stanica, smeštena u pravu srednjovekovnu kulu, koja bi zaista bila privlačna za fotografisanje, da iz nje, opet, ne izlazi nekoliko desetina kablova.
Bogorodica Ljeviška Po ulicama se može videti i po neki „jugić“, naravno – sa kosovskim registracijama.
I dođosmo do našeg cilja – do Bogorodice Ljeviške. Da prvo obavimo ružniji, oficijelni deo „posla“ – pa onda ostalo. I ova crkva je teško nastradala u martovskom pogromu 2004. godine. U samoj crkvi su tada zapaljene automobilske gume i bure nafte. Sve što je moglo da izgori, izgorelo je. Sve je bilo prekriveno slojem čađi i pepela, a neke od fresaka – pa i najčuvenija „Bogorodica sa Hristom“ ili „Hraniteljka Prizrena i svih gladnih“ bile su i fizički lomljene i odvajane od zida.

Nije to, naravno, prvo stradanje Bogorodice Ljeviške. Još negde u 16. veku je crkva bila pretvorena u džamiju (i zvali su je „Atik“ ili „Džuma“ džamija), a na zvonik je pridodat minaret. Unutrašnjost crkve je prvo „pikovana“ (tj. po freskama se prvo udaralo zašiljenim čekićem ili nekim metalnim špicem) da bi se preko takve površine stavio sloj maltera. Tako, kad po našim manastirima vidite freske oštećene brojnim „ubodima“, znajte da su ih Turci malterisali i pretvarali u džamije, a da su posle konzervatori skidali taj malter i vraćali na videlo dana ono što se sačuvalo.

A da je i tada, među turskim poslovođama i majstorima, bilo onih koji su to radili da bi sačuvali glavu, a pritom bili svesni šta rade, govori jedan zapis na severnoj strani zapadnog zida spoljne priprate, upravo ispod skinutog sloja maltera. Nešto kao srednjovekovni grafit. Evo šta o tome kaže predivna knjiga „Starine Prizrena“, Roksande Timotijević:
„… na samom živopisu, ispisan je na arapskom stih koji u prevodu glasi: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“. Ne zna se ko ga je zapisao, po svoj prilici neko veoma obrazovan koji je poznavao istočnjačku srednjevekovnu poeziju i bio u stanju da oseti lepotu srednjevekovnog slikarstva. Moguće da je znao da će živopis biti pokriven malterom, jer ostavlja poruku da će ta lepota biti sačuvana u njegovom oku kao u gnezdu. Stih je, inače, ispevao persijski pesnik Hafis Širazi, koji je 1389. godine umro i sahranjen u gradu Širazi (što znači ruža), čija su dela prevođena u Evropi u doba romantizma.“
Lepo. Možda je, ipak, to napisao neki zaljubljeni turski student svojoj koleginici, na nekoj srednjovekovnoj ekskurziji?
Obnova živopisa u Bogorodici Ljeviškoj izvodi se pod pokroviteljstvom Uneska, od strane italijanskih i naših konzervatora, tako da su svi oštećeni delovi očišćeni i blago retuširani, sanirana je vlaga od oštećenog krova, a uspešno je restaurirana i pomenuta „Bogorodica sa Hristom“, freska čiji je donji deo zatečen u razbijenim, usitnjenim komadima na podu.
Crkvu čuvaju policajci, koji se nalaze u kućici na trgu-raskrsnici ispred crkve, ali je tu i dvostruka metalna ograda, a i rešetke i kolutovi bodljikave žice na prozorima. Tako da kroz prozore spoljne priprate imate baš divan, metalno-bodljikavi pogled kada gledate ka tom trgu. Na nekoliko metara od crkve, odmah preko puta ulice koja prolazi pored crkve, nesmetano teče gradnja nekih privatnih zgrada, koje će verovatno jednom nadvisiti ne samo crkvu nego i čitav zvonik ovoga hrama. Nije baš „Prizren na vodi“, ali da se gradi – gradi se.
Dakle, ovaj prizrenski hram ili katedrala – posvećena Uspenju Bogorodice, a mnogo poznatija pod imenom Bogorodica Ljeviška, eto – živi nekako i dan-danas. Pretpostavlja se da je crkva podignuta na ostacima nekog prethodno izgrađenog ranovizantijskog hrama, iz nekog davnog petog ili šestog veka.

Opet, prema nekim drugim arheološkim tragovima, moguće je da je bazilika građena ili obnavljana za vreme vlasti bugarskog cara Samuila, čije se carstvo pružalo i preko ove teritorije. Zatim je bazilika obnavljana i za vreme vladavine Stefana Prvovenčanog, da bi se u vreme kralja Milutina izvršila i treća, kompletna obnova crkve, nadgledana od prizrenskih episkopa Damjana i Save (potonjeg srpskog arhiepiskopa Save Trećeg).
Tada su i izgrađeni novi stubovi u unutrašnjosti hrama, pa se može reći da je unutrašnja lepota malkice žrtvovana na ime spoljašnje lepote crkve, koja je bila prva petokupolna crkva u našoj srednjovekovnoj arhitekturi.
U vreme cara Dušana, prizrenska eparhija dobija status mitropolije, a sredinom petnaestog veka stižu Turci, i kasnije crkvu pretvaraju, kako je već pomenuto, u džamiju. Od 1912. godine, Bogorodica Ljeviška je ponovo pravoslavni hram, a jedanaest godina kasnije uklonjen je minaret sa zvonika. Danas je crkva na listi svetske baštine Uneska, a dodatno – i na listi baštine u opasnosti.
Unutrašnjost crkve je i dalje prilično sumorna, i tu se danas mogu videti samo postolje sa prestonom ikonom i mali oltar, bez ikakvog ikonostasa, ali po zidovima, makar i u fragmentima, ipak tu tminu razgrću preživele, svevremene freske vraćene u život konzervatorskim naporima.
Čekao nas je još povratak do autobusa, tj. šetnja uz Bistricu, uz pogled na još poneku radnju, ćevabdžinicu, tržni centar, ništa značajno. A mogli smo i drugim putem – ulicama Sahat kule i Nikole Tesle, pa onda ulicama Remzi Ademaja i Vilijama Vokera, preko trga Alije Izetbegovića, čisto da vidite kako je u prethodnoj deceniji punom parom radila prizrenska komisija za promenu imena ulica!

Naši vozači autobusa uspeli su nekako da ga provuku kroz uske prizrenske uličice (mislim da smo na jednom skretanju imali tačno po nanometar slobodnog prostora levo i desno) što nam je dalo priliku da još malo razgledamo stari deo Prizrena. Opet, zbog sve te izgradnje i svih tih novih zgrada, hotelčića i kafića, šta više spada u stari, a šta je novi deo Prizrena, ne zna se. Na obodu Prizrena može se videti i veliki broj novih stambenih zgrada, sa četiri do pet spratova. Onako, iz autobusa, deluje da je stepen useljenosti kao u Belvilu, ali ko zna. Možda i nisu prazne, nego u Prizrenu postoje visoke zaprećene komunalne kazne za držanje stvari po terasama.
Uglavnom, posle kraće vožnje kroz klisuru Bistrice, neka 3 kilometra, stigli smo do Svetih Arhanđela. Ne zna se kada je manastir tačno izgrađen, ali se zna da je car Dušan, dok je još bio kralj, pristupio obnovi ove svetinje, sa namerom da tu bude njegova zadužbina i „mesto sebe pokojišno„.

Tako su temelji osvećeni 1347. godine, a onda je krenula i izgradnja. Manastirski kompleks je obuhvatao veću crkvu, posvećenu Svetim Arhanđelima Mihailu i Gavrilu, manju – posvećenu Svetom Nikoli, manastirsku trpezariju i konake, biblioteku i zgradu bolnice, ali i obližnju tvrđavu Višegrad, iznad samog manastira – čiji ostaci danas deluju kao da će se svakog trenutka obrušiti na dole. Car Dušan je svojom poveljom manastiru darivao 93 sela, jedan rudnik gvožđa, a i mnogi tadašnji vlastelini bili su u obavezi da manastir snabdevaju svim potrebnim dobrima.

Car Dušan je, po upokojenju, 1355. godine i sahranjen u ovoj svojoj zadužbini. I danas se u porti može videti nadgrobna ploča –  na kojoj stoji samo – „grob cara Dušana, restaurisan 1965. godine“, i to je sve što je preostalo od verovatno monumentalnog počivališta našega najvećeg cara, u čije vreme se bez pasoša moglo ići na grčko more. Iznad carevog groba, dvadeset godina posle njegove smrti, izmirile su se srpska i grčka crkva, održale zajedničku službu i skinule anatemu sa cara Dušana, sa njegovog sina cara Uroša i srpskog patrijarha Joanikija.

Po osvajanju Prizrena, kao što je već pomenuto, 1455. godine, Turci su porušili šta su stigli, a od manastirskog kamena gradili Sinan pašinu džamiju u Prizrenu. Kasnije je bujična Bistrica vekovima činila šta joj je u prirodi, pa je ovo mesto bilo tek velika humka od zemlje prekrivena rastinjem – sve dok akademik Radoslav Grujić, 1927. godine, nije u svojim arheološkim istraživanjima došao do prvih tragova manastira i nešto očuvanih živopisa. Razni pronađeni fragmenti i plastika sa portala i prozora hrama danas se nalaze po muzejima u Skoplju i Prizrenu. A u pomenutom grobu pronađene su i carske kosti, koje su zatim prenete u beogradsku Patrijaršiju, a zatim, 1968. godine, svečano prenešene u crkvu Svetog Marka, gde su i dan-danas.

Iskopavanja i radovi su trajali sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Od 1998. godine u manastiru je ponovo bio uspostavljen monaški život, ali za kratko, jer je godinu dana kasnije i ovde stigao pravi rat. Jedan od monaha, otac Hariton je otet, i teško i divljački mučen i ubijen. Njegovi obezglavljeni ostaci pronađeni su 2000. godine i prebačeni u manastir Crna Reka, gde je prethodno i otpočeo svoj iskušenički život. Tako je Radoslav (praktično zadržavši svoje svetovno ime: Radoslav – na grčkom – Hariton), rođen na Aranđelovdan, svoj ovozemaljski život završio služeći Bogu baš u manastiru svetih Arhanđela, i postavši tako sveti novomučenik Hariton.

Po uspostavljanju zaštite KFOR-a, monaštvo se polako vratilo u manastir, a ispred ostataka manastira i nove zgrade konaka, i dalje se može videti drvena osmatračnica (KFOR je u međuvremenu otišao odavde), uz policijsku kućicu i zaštitnu ogradu. I ovde je 2004. godine naišla razjarena rulja da ruši i pali, i pošto nije bilo mnogo toga da se sruši, uspešno su zapaljeni (tek obnovljeni) konaci.
Manastiru se prilazi preko dva mosta – jednog drvenog i drugog, kamenog.

Manastir ima dva velika ulaza – sa dve velike tamne dvokrilne gvozdene kapije ukrašene figurama lava i velikim krstom. U ostacima crkve svetih Arhanđela nalazi se drveni improvizovani oltar, a u ostacima manje crkve, Svetog Nikole, na ostacima bočnog zida, nalazi se – i – jedan koš! Za sveti basket. Pa kad bi neko za, daleko bilo, pet-šest vekova ponovo vršio arheološka ispitivanja i iskopavanja, verovatno bi zaključio da je car Dušan voleo da igra košarku. A sa njegovih procenjenih 2,14 metara visine, bio bi to potpuno logičan istorijski zaključak.

Velika Hoča Ostavismo Prizren iza sebe, ali time poseta Metohiji nije bila završena. Sledeće mesto u koje smo svratili bila je Velika Hoča. Ovaj deo Metohije zovu i Hotačka Metohija, od davnog naziva „Velika Hotča“. Još starije ime bilo je „Golema Oča“, a po nekim predanjima, ime potiče od velikog broja crkava i otaca koji su tu živeli i radili.


„Ima jedno selo malo, al’ mu ime baš veliko,
priroda je u njem’ čista i sve sija i sve blista…
…a za vino crno, belo, nije što je moje selo,
to se znade od davnina, od Dušana cara silna!“

Tako su o svom selu pevale devojčice iz Velike Hoče, i osvojile specijalnu nagradu na dvanaestom dečjem festivalu zabavne muzike „Cvrkuti sa Ibra“ u Zvečanu, prošle godine!
Velika Hoča se pominje iste one godine kada je osnovan i Hilandar, kroz darovnu povelju Stefana Nemanje, kojom se devet sela u blizini Prizrena poklanja manastiru Hilandar – a među njima i Gornja i Donja Hoča. Sva ta imanja posle potvrđuje i kralj Milutin, a zatim car Dušan manastiru Dečani daje i vinograde na poklon.

Po predanjima, pričalo se da su sva ova sela, pa i Velika Hoča, bili naprosto naslonjeni jedno na drugo, te da je „mačka mogla skačući s krova na krov, da stigne od Hoče do Prizrena“. Opet, tvrdi se i da je u vreme cara Dušana postojao vinovod, i da je keramičkim cevima vino iz Velike Hoče stizalo pravo na carski dvor!
Ovo mesto je, osim vinogradima i vinima, neverovatno bogato i sa  – crkvama. Ovde postoji čak 12 (ili 13?) crkava iz srednjeg veka, puno puta rušenih i obnavljanih, a među njima i crkva Svetog Nikole, Svetog Stefana, Svetog Luke, Svete Ane…  i na sve njih pazi otac Milenko.
Naša poklonička družina obišla je samo crkvu Svetog Arhiđakona Stefana, iz 14. veka, neobičnu po svom ikonostasu sa neparnim brojem ikona, i po lepom, apostolskom krstu (svaki kraj krsta ukrašen je sa po tri dodatna ukrasa – pa ih je ukupno dvanaest), a u crkvi se nalazi i ikona čuvenog zografa „Longina ot Peći“ – ikona Svetog Nikole preneta ovamo iz istoimene crkve.

Kažu da je u centru sela nekada postojala Velikohočka sahat kula, sa zvonom – darom kneginje Milice, koje je kasnije odneto u Orahovac (turskom zaslugom). Ovde je i čuvena Dečanska vinica (iliti podrum), metoh i konak Visokih Dečana, gde se proizvodi čuveno hočansko vino, a pritom se misli pre svega na prokupac, vranac i game, od crnog i na smederevku i rizling – od belog vina.
Nažalost, naš boravak u selu je bio prilično kratak. U sklopu to malo vremena, ugostio nas je i Hočanin Dejan Petrović, koji ima svoju sopstvenu vinicu. Priredio nam je pravu degustaciju vina, a i rakija, sve to uz preko potrebno meze, te smo, osim popijenog na licu mesta – kao pravi poklonici – nepopijeno poneli kao poklon za Beograd, što za sebe same, što za još ponekoga od dragih osoba. U njegovoj vinici nalazi se nekoliko velikih buradi u kojima se čuva vino, a na jednom od buradi stoji nehajno naslonjena tabla sa tekstom: „Tu sam rođen, tu i ostajem!“
Velika Hoča je danas jedna enklava, u pravom smislu te reči, u kojoj živi oko 550 duša. Ova enklava to nije samo u teritorijalnom smislu, već i u smislu prilično neprijateljskog okruženja lokalnog albanskog stanovništva. Uostalom, i kada se prilazi Velikoj Hoči putem iz Prizrena, osim što su srpski nazivi naselja skoro svuda precrtani farbom, pored puta se na mnogo mesta vide spomen ploče i spomenici izginulim članovima OVK, pa to objašnjava dosta toga.

Kad smo kod spomenika, da pomenemo i da je u Velikoj Hoči otkriven i osvećen spomenik ubijenim, kidnapovanim i nestalim Srbima u periodu 1998-2000. godine.
Da iskoristimo ovaj trenutak da se podsetimo reči Patrijarha Pavla, upravo o Kosovu i Metohiji: „Prestanak oružanih sukoba još nije kraj rata. Pravi mir počinje tek sa prestajanjem mržnje, kad i oni koji sebe smatraju pobednicima, i oni koji se osećaju pobeđenima uvide da su na gubitku svi, svejedno ko manje ko više. Jer, poražen je čovek bilo na kojoj strani da se nalazio. Taj poraz neka nas vodi pokajanju pred Bogom, a ne pogruženosti i otuđenju što nismo zaslužili Njegovu milost. Na svakoj od sukobljenih strana preteških će žrtava biti od posledica rata. Dugo će još biti neprežaljenih, nezalečenih, nezbrinutih, ponižavanih u neizvesnostima za svoje životne sudbine, a pustoš će ostati u njihovim i našim dušama. Mnoge će generacije nositi ožiljke strahota kroz koje smo prošli i zato svako od nas mora biti odgovoran i obavezan za brigu o deci i mladima, ali i o nemoćnima, kojima odlazak sa ovoga sveta treba ublažiti pažnjom i pomoći. Iako mirnodopsko, ovo stanje u našoj zemlji još uvek je vanredno i tako mora ostati u svakodnevnoj borbi da živimo što dostojnije ljudi i što podobniji Bogu.„
Velika Hoča je do 1999. godine obrađivala oko 160 hektara zemljišta – vinograda, a sada se obrađuje samo ono što je moguće i što je bezbedno, i ono što „komšije“ nisu preotele. Kažu da je ovde nekada bilo i 30 vodenica potočara, ali danas izgleda nema više nijedne, a i potoci su se pomalo razbežali ili presahli.
Nedaleko od Dečanske vinice i vinice „Petrović“ nalazi se nova škola, a u najstarijoj školskoj generaciji trenutno se školuje (samo) 5 devojčica (onih što su dobile specijalnu nagradu za pesmu u Zvečanu).
Od zanimljivosti (?) da pomenemo i da se na belo ofarbanoj seoskoj trafo stanici na jednom zidu nalazi plavom bojom oslikan portret Vojislava Šešelja, uz veliki broj „4“, verovatno kao relikt nedavnih izbora u Srbiji, koji su, eto, dobacili i do ovde.
Manastir Zočište Ko dođe do Velike Hoče, obavezno svrati i do manastira Zočište, pa tako i mi. Možda nekih kilometar-dva kratke vožnje i dođosmo do ovoga manastira, i istoimenog sela. Crkva Svetih Vrača Besrebrenika Kozme i Damjana je po prvi put spomenuta u 14. veku, u povelji kralja Stefana Dečanskog, a po narodnom pamćenju i predanju ova crkva je tri veka starija od Dečana. Odmah podno crkve nalazi se izvor Vrelo, za koji u narodu veruju da je lekovit, i to pre svega za – oči. Od tog lokalnog slenga  – z’oči – nastalo je i ime manastira – Zočište.

Prilaz manastiru čuva policija, pa se i ovde dolazi uz najavu i spisak putnika -namernika. Stigli smo malo pre početka večernje službe, taman da malo razgledamo manastir (divno uređena porta, sva u cveću i prelepim travnjacima), i da se poklonimo moštima Svetih Vrača. Da se poklonim ovim svetiteljskim moštima, imao sam priliku pre više od decenije, ali u manastiru Sopoćani, gde su bile prenete posle razaranja Zočišta (i to eksplozivom, kako crkve, tako i srpskog groblja i kuća oko manastira) 1999. godine. Tada je bila uništena, i potpuno prepolovljena i ikona Svetih Vrača, ali je kasnije restaurirana. Deo moštiju, inače, ostao je i dalje da krasi i štiti i same Sopoćane.

Uglavnom, manastir živi svoj novi život, a kažu da u crkvu, do Svetih Vrača, gde se dešavaju česta i velika čuda, osim Srba dolaze i Albanci. U crkvi je urađen divan freskopis, a stručno nam je objašnjeno da su freske slikane na svežem, vlažnom malteru, što im obezbeđuje dugovečnost i kvalitet kakvi se mogu videti, na primer, u Visokim Dečanima. Nasuprot toj tehnici, živopisanje preko već osušenog maltera osuđuje freske na trajanje od svega nekoliko decenija.
Pored crkve nalazi se i česma, na kojoj se nalazi slika Bogorodice kako molitveno širi ruke, gde smo se, red je, malo umili i obradovali svoje oči, a u sklopu manastira nalazi se i visoki zvonik, kao i nekoliko zgrada sa konacima i trpezarijom. Sa bočne strane crkve, odmah iznad drvenih vrata, nalazi se divan, mali, ali gusti zeleni krov, od vinove loze, čiji drveni deo kao da niče negde iz temelja crkve. Podseća, barem malo, na hilandarsku lozu koja je nikla iz kivota Stefana Nemanje, i nalazi se sa iste, bočne strane te hilandarske crkve.
I tako, svake godine, za slavu manastira – čuje se pojanje manastirskog bratstva: „U Zočištu svetom radost neizmerna, prišla je Gospodu jedna duša smerna..“ – a zatim i odgovor vernika koji čekaju da celivaju mošti: „Besplatni lekari vidajte nam rane, pomozi nam Kozmo, pomozi Damjane!“ Da ne zaboravim, ovaj manastir, zbog svojih isceliteljskih svojstava, od milja zovu i – mali Ostrog.

Osim kosovske policije, a za KFOR nisam siguran da li su još tu, manastir čuvaju i dva šarplaninca – jedan umiljatiji, vezan ispred samog ulaza u manastir, i drugi, zatvoren u obližnjem kavezu, sa kojim ne biste voleli da ostanete nasamo, naročito kada padne mrak.
Od Zočišta, ponovo na auto-put, pa ka Prištini, pa u Laplje selo, do našeg „Konstantina“, sve vreme praćeni dugom na nebu, posle celodnevne dosadne kišice. A u lapljem „Konstantinu“ – čekala je spremna večera (i kvantitet i kvalitet), da bi nam se zatim priključili i lokalni muzičari… Bilo je tu i jednog rođendanskog slavlja jedne simpatične devojke iz naše pokloničke grupe, pa je vesela pesma odzvanjala sve do Prištine (najmanje!)

„Na jednome, poslednjem odmorištu, pre no što će početi da se gasi sunce, gde smo od umora popadali kao pokošeni po zemlji, probudi nas iz teške duševne klonulosti jedan novi šum, novi zvuk, koji nam već davno nije dopr`o do uha, a koji se oštro pronosio kroz razređeni vazduh, u kome se već osećao dah ljutoga večernjega mraza. Bio je to zvuk zvona koje je negde u daljini tiho jecalo. Kako je sunce već nisko sišlo tamo negde iza planina, biće da to večernje glasi.
Svi digosmo glave, svi se u tome času setismo boga i svima nam se na usnama ispisa gorak osmejak, jer svak od nas pomisli: Gde si, bože, sećaš li se i ti nas?
Zvuk zvona dolazio je iz jednoga uskoga i šumovitoga klanca s leve strane druma, gde leže povučeni Visoki Dečani, čiji se metalni krov jedva nazire kroz ogolela drveta.
Kako taj zvuk zvona, i sa toga mesta, čak i u duši koja je obamrla, budi uspavana i tužna osećanja? I kako ta osećanja – koja nam kao daleki glas prošlosti svojim muklim i prigušenim glasom kazuje ovo zvono koje je salilo cvetno doba naše istorije – izazivaju u nama bednima, koje je usov sadašnjosti nemilosrdno pretrpao, težak bol u duši i gorak osmejak na usnama. Kao godinama izlomljenome i bolešću ispivenome samrtniku kada, u trzaju i ropcu, zazvoni u duši topli akord i sene pred očima blistava slika njegove mlade prošlosti, te umire sa bolom u duši i gorkim osmehom na usnama!“
Tako je Branislav Nušić opisao prolazak izbegličke kolone pored Visokih Dečana, kolone koja se 1915. godine lagano približavala Peći, krećući se krajnjim naporom od Prizrena ka poslednjem srpskom naselju, odakle je put dalje vodio preko Prokletija.

Dok smo prilazili Visokim Dečanima, u ranim jutarnjim časovima – ne bismo li stigli na jutarnju, nedeljnu liturgiju, u daljini su se jasno videli vrhovi Prokletija, sa impresivnom Đeravicom (nekada „Kaluđerovicom“), sa 2656 metara – najvišim vrhom Srbije, još uvek okovanu snegom tih poznih majskih dana. Prokletije su i nama, odmornima, zdravima i sitima, izgledale zastrašujuće. A šta li su tek mislili naši preci, premoreni, smrznuti, bolesni i gladni – kada su posle povlačenja i bežanja pred golemom silom, kroz celu Srbiju, videli pred sobom takvu prepreku do spasenja? Kakva neverovatna volja, skoro potpuno neshvatljiva iz ove naše, današnje perspektive.

Evo, naprosto moram ovde da vam prenesem deo iz još jedne knjige („Život čoveka na Balkanu“, Stanislav Krakov) koji je iz prve ruke opisao (boljeg opisa teško da ćete naći) jednu noć tokom prelaska vojske preko Prokletija:
„Ponoć je. Maršujemo od sedam časova. Duž sleđene staze, od usta do usta pronosi se naređenje sa čela:
– Stoj i ostani svaki gde se zatekao.
Imamo da prenoćimo na zaleđenoj stazi, širokoj 70-80 cm nad provalijom dubokom više stotina metara, usred polarne hladnoće. Ponegde u mraku svetluca fenjer koji su oficiri zapalili. Nemoguće je kretati se jer nema mesta za mimoilaženje. Umor je strahovit, ali znam da se ne sme zaspati, jer bi to bio san bez buđenja. Podsećam vojnike da čine sve što mogu da bi ostali budni. Svako sedi naslonjen leđima na ledenu stenu useka u bregu. Kao zvezda svetluca, u polarnoj noći iznad provalije, hiljadu zapaljenih cigareta, jedina toplota i svetlost koju vojnici mogu sebi da dadu. Mraz ulazi u kosti. Trljam se rukama, lupam nogama, ustajem i sedam i prelazim u mislima ceo svoj život, samo da ne bih zaspao. Crnogorci zovu baš ovaj deo Koma, odakle izvire Cijevna: Prokletija planina. Odista je ovo noć prokletstva.

Najteži su časovi pred zoru. Ledeni vetar odnosi našu poslednju snagu. Otpor prema snu slabi, umor je strahovit i osećam kako mi se glava zanosi i muti. Lice mi je nepomično kao maska. Nebo nad nama postaje belo. Tek sada naziremo svu divljinu u kojoj smo proveli noć. Staza na kojoj sedimo je tako uska da smo kao ekivlibriste na konopcu nad ponorom. Naši su udovi ukrućeni kao u mrtvaca i skoro je nemoguće ustati.
– Pokret!“
Manastir Visoki Dečani Posle prolaska kroz Peć (o tome kasnije) i Dečane, brzo smo stigli do Visokih Dečana – do prve linije odbrane – sa fortifikacijskim, betonskim preprekama, osmatračnicom i džipovima KFOR-a. U manastir smo stigli samo jedan dan posle donošenja presude tzv. ustavnog suda Kosova, kojom je manastiru Visoki Dečani potvrđeno vlasništvo nad 24 hektara zemlje.
Iskreno govoreći, nismo znali da li ćemo uleteti u neke demonstracije, a opšti utisak sa ovoga putovanja bi verovatno bio nešto drugačiji da je autobus, recimo, bio malo kamenovan? Sva sreća, oko manastira je vladao apsolutni mir, kakav mu i priliči, a lokalni oficiri KFOR-a (iz Italije, Austrije, Slovenije i Moldavije) delovali su kao da se blago dosađuju, šetkajući se kroz portu manastira. Dobro je kad se dosađuju, samo da tako i ostane.

Ispred samog manastira je druga linija odbrane, tu je opet neka kućica sa vojnicima KFOR-a, pa se tu lepo prijavite, i ako je sve u redu – konačno možete da uđete na ovo zaista neverovatno, svečano i sveto mesto.
Visoki Dečani su zadužbina Svetog kralja Stefana Dečanskog, kao i njegovog sina, cara Dušana. Izgradnja manastira krenula je 1327. godine, a nadzor je obavljao – lično arhiepiskop Danilo II. Stefan Dečanski je svojoj zadužbini darivao veliki broj imanja, i monasima tako obezbedio sve vreme ovoga sveta za molitvu Bogu.
Stefan Dečanski je, po upokojenju u Gospodu, svoj mir našao ovde, gde je i planirao, za razliku od svog oca i svog sina, kralja Milutina i cara Dušana, koji počivaju daleko od svojih zadužbina i grobnih crkava koje su sami sebi namenili za života.

Čini mi se da, zbog divne i skladne arhitekture Visokih Dečana, posetilac naprosto ne može da stekne pravu predstavu o tome koliko je velika i visoka crkva, inače posvećena Hristu Spasu Svedržitelju i Vaznesenju Gospodnjem. Skoro 30 metara visine čine je ne samo najvišim, već i najvećim izgrađenim hramom u srednjem veku u Srbiji. Gradnju je počeo otac, a završio je sin, car Dušan, 1335. godine. Za njegovog života završeno je i freskopisanje crkve, koje čini preko 1000 kompozicija, sa oko 10000 likova, koji se i dan-danas mogu jasno videti u unutrašnjosti Visokih Dečana. Naprosto je neverovatno da na tlu Srbije postoji jedna crkva koja za sve te vekove (od 14. veka naovamo) nije nijednom srušena, zapaljena, razarana, minirana – ili već nešto slično – prema uobičajenom repertoaru osvajača i okupatora koji su protutnjali ovim prostorima. Dakle – takva crkva postoji – i to je crkva u Visokim Dečanima. Sam manastir, konaci i okolina nisu imali takvu dugovečnost, ali su danas u potpunom skladu sa crkvom, i sve je u nekakvom božanskom redu – ako izuzmemo ljudski nered – tj. da manastir povremeno biva gađan granatama!? Sva sreća, granate su doletale najdalje do zidina manastira, ali – svake tri-četiri godine – eto njih.
Opet, manastir je nekada živeo u boljem okruženju, pa su tako jednom, davne 1903. godine, upravo komšije Arnauti spasli Visoke Dečane od velikog požara. Možda su to bili baš preci ovih današnjih komšija – koji više vole minobacače kao sredstvo komunikacije.
I ovaj manastir, kao i Sveti Arhanđeli, ima svoju reku Bistricu, ali Dečansku. Bistrica je inače opšti naziv za brzi rečni tok, pa zato i ne čudi što ovde ima toliko Bistrica. Malo kasnije obišli smo i treću Bistricu – Pećku!

Visoki Dečani su svoj život živeli onako kako ga je živela i srednjovekovna Srbija i njen narod. Manastir je teško živeo posle kosovske bitke, kada su mu oteti brojni posedi, dok ih poveljom nije vratila kneginja Milica. Šesnaesti vek i obnova Pećke Patrijaršije bili su srećno vreme i za Dečane, da bi zatim manastir – tokom Velike seobe – bio opljačkan. Kasnije manastir i njegovu obnovu pomaže i izbegli narod, s one strane Dunava i Save, pa zatim knez Miloš, pa onda i knez Aleksandar Obrenović (koji je darovao kivot u kome su i danas mošti Svetog kralja), a na kraju je svoj trag ostavio i drug Tito, prema svom doživljaju „pomoći“, uzevši od manastira 700 hektara poseda (inače, Srbija je 1997. godine manastiru vratila, od tih 700, pomenuta 24 hektara).
Manastir je od 2004. godine na Uneskovoj Listi svetske baštine, a istovremeno i na listi ugrožene svetske baštine.
Visoki Dečani imaju trodelni oltarski prostor, pri čemu se u sredini nalazi glavni oltar, sa Časnom trpezom i kamenim ikonostasom, dok su na južnoj i severnoj strani paraklisi posvećeni Svetom Nikoli i Svetom Dimitriju. U crkvi smo bili baš 22. maja, kada se slavi Sveti Nikola, čudotvorac mirlikijski, baš tog dana kada se obeležava mala slava Visokih Dečana, u znak sećanja na prenos svetiteljskih moštiju u Bari. Zato smo posle liturgije prisustvovali i osvećenju slavskog kolača i žita, da bismo posle, u gostoprimnici, u konacima, bili i posluženi kako kolačem i žitom, tako i rakijicom, a tu je bila i kafa. Kad smo kod kafe, Italijani su ovde uveli nešto od svojih običaja, a i aparata za kafu, pa kafa u Visokim Dečanima ne zaostaje za onima po najboljim italijanskim kafićima.
A prestona ikona u paraklisu Svetog Nikole, bila je obasjana čarobnim sunčevim zrakom, koji ne vredi opisivati. Valjda će slika uz ovaj tekst dočarati barem deo te lepote.

Liturgija je zaista bila nešto što ostaje da se pamti celog života. Visoki Dečani vam zavode sva čula, drže vaš duh prikovan za svaki momenat molitve igumana Save Janjića i manastirskog bratstva. Oko vas – cela hrišćanska, pravoslavna i srpska srednjovekovna istorija – po freskama na zidovima, prošaranim razigranom svetlošću i sunčevim zracima po crkvi, pred vama visoki, dostojanstveni monasi carske lavre, kao da su rođeni i stvoreni upravo za te trenutke liturgije, izgovarajući baš svaku reč molitve precizno, čisto i jasno, praćeni harmoničnim, dubokim muškim glasovima – pojanjem ostalih monaha – a sve to pod visokim stubovima i svodovima hrama, odmah pored moštiju Svetog kralja Stefana Dečanskog.
Po završetku liturgije, bio je skinut metalni poklopac sa kivota sa moštima, pa su svi poklonici, kao i malobrojni lokalni Srbi – pristigli iz okolnih mesta, mogli da celivaju mošti Svetog kralja. Kako je kivot izdignut od poda na dve kamene ploče, ispod njega se nalazi prazan prostor, praktično prolaz, kroz koji se vernici provlače na kolenima, nakon celivanja.
Otac Sava nam se još posle liturgije i osvećenja kolača, u crkvi, obratio kratkom besedom i toplim rečima, a i kasnije – u porti, i pored žurbe, našao je vremena da još malo popričamo i fotografišemo se za uspomenu.

Šta još da se kaže o Visokim Dečanima? Da spoljašnjost crkve, po svojoj umetnički izvedenoj „plastici“ jako podseća na najlepše delove Studenice, da su se ovde – stručno rečeno – u jedno stopili romejski, gotički i romanički elementi, da su freske slikane punih 15 godina, da je tu i jedan veličanstveni prikaz loze Nemanjića (pogledajte ga barem u Galeriji fresaka u Beogradu) sa dvadeset i dve figure, da je i dalje potpuno neverovatno da su freske tako dobro očuvane, skoro sedam vekova kasnije, da je u Dečanima i kameni presto cara Dušana, da se ovde nalazi i kolekcija ikona koja se može porediti samo sa hilandarskom…
Na kamenom ikonostasu još uvek se nalaze iste one ikone kao i u 14. veku – Hristos, Bogorodica, Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti Jovan Krstitelj i Sveti Nikola. Sve su to mala i velika čuda u Visokim Dečanima.
Inače, manastirska ekonomija radi punom parom, pa se u prodavnici mogu kupiti divna vina, rakije, med od kestena, a i veoma ukusni sirevi. Kupovina ovih stvari vam omogućava da malkice pomognete život i opstanak manastira, a istovremeno i da uživate u manastirskim proizvodima. Spojeno lepo i korisno. Ali, pre svega toga, ako želite da ponesete malo Dečana sa sobom, obavezno u radnji potražite „Molebni kanon Svetom kralju Stefanu Dečanskom – pojanje monaha manastira Visoki Dečani“.
Osim nas iz „Dobročinstva“, istog vikenda su Visoki Dečani ugostili i mlade iz humanitarne organizacije „Osmeh na dar“, pa veliku grupu turista iz Francuske, zatim poklonike iz Čačka, osnovce i nastavnike iz Zubinog Potoka i Zupča, onda polaznike diplomatske akademije iz Beograda, pa studente arhitekture iz Tirane i, za kraj, turiste iz Rima! Treba to sve izdržati!
A ovamo su stizali i pravoslavni poklonici iz Rusije, Grčke, Albanije, pa i iz Japana. Dečane su pohodili i turisti iz Azije, pa iz Izraela, zapadnoevropskih zemalja…
Peć Istim putem vratili smo se, kroz selo Dečani, do Peći. Kroz Peć smo samo brzo prošli – na putu ka Pećkoj Patrijaršiji. Valjda još duhom u Visokim Dečanima, bilo je teško registrovati nešto interesantno prolazeći kroz Peć. Ima i tu stare i nove arhitekture, gradi se najmanje jedna nova, velika džamija – na izlazu iz grada ka Mitrovici, a po obalama (Pećke) Bistrice, koja je tog dana bila sve samo ne bistra, mogu se videti brojne nove zgrade, sa pet-šest spratova, koje potpuno zatvaraju prilaz reci. Nisam video baš nikakvo šetalište pored reke, istina – i dalje posmatrajući samo ono što se da videti sa leve strane autobusa.

Osim novih zgrada, čak i u glavnim ulicama promakne po neka polusrušena zgrada, ostavljena da svedoči o nekadašnjem prisustvu Srba u ovome gradu (kojih je danas ostalo toliko da ih možete izbrojati na prste jedne ili dve ruke). Vozeći se ulicom generala Veslija Klarka (!), moglo se videti i malo stado od pet-šest krava kako pasu u lokalnom gradskom parku (!) Možda je to proizvod neke racionalizacije pećkog JKP „Zelenilo“, gde su toliko smanjili broj zaposlenih da sad krave moraju da održavaju travu po parkovima?

A malo dalje se moglo videti i jedno zapušteno, u travu i korov obraslo tužno groblje, naherenih i polomljenih nadgrobnih spomenika.
„Budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.“  (reči Patrijarha Pavla)

Sve ove pećke vinjete daju možda potpuno iskrivljenu sliku Peći, ali, opet, šta više i da zabeležite u nekoliko minuta vožnje – osim tih par nepovezanih a upečatljivih „slika. Pa eto – ako pitate šta sam zapamtio – to je to.

A kamo sreće da smo posle posete Dečanima sišli u Peć, pa prošetali kroz grad, pa negde ručali, pa onda, recimo, prošetali barem par kilometara istim onim putevima ka Prokletijama kojima su prolazili i naši preci, pa obišli spomenike i grobnice stradalima na tom putu… ali kako to sve neverovatno zvuči?

„U Peć se nije dobeglo kao u pribežište gde bi se moglo skloniti i koje bi moglo dati zaštite; kroz Peć se samo prolazilo i zadržavalo pre no što se krene u neprohodne planine. Stoga je ono što još nije uništeno u Prizrenu predato ovde plamenu. Od Prizrena do Peći još je i bilo druma, i, mada je svako svoju imovinu još u Prizrenu rasturio, država je još pokušavala, vojska je još pokušavala da ponese bar ono što je najpotrebnije, što bi se po svaku cenu moralo spasti. Ali iza Peći uzdizao se već visok i neprohodan planinski zid, gde se kolima nije moglo, gde su i konji posrtali i krhali se u ambise, gde se po uskim i usečenim stazama i pešice teško hodilo, te se pred ovim izgledima moralo i sa poslednjim ostacima spasenoga raščistiti. Ogroman požar, koji je noćas buktao iznad Peći, gutao je državne arhive, novčane knjige, sudska dokumenta, pa onda kola, automobile, topovske kare, municiju, bolničke krevete, poljske apoteke i sanitetski materijal, šatore, alate, sve, sve, sve što se nije moglo poneti, gutao je proždrljivo noćašnji plamen i sve je progutao.

Legao sam sinoć pod utiskom onih reči da je pokojnik još u Prizrenu umro, a samo je prenet ovde da se u porodičnoj grobnici sahrani; i probudio sam se jutros pod utiskom tih reči. I kad sam izišao na ulicu toga jutra, po onome što sam video i sreo, nije se taj utisak izmenio. Peć je uistinu ličila na jednu veliku grobnicu kroz koju su lutale senke bivših ljudi.“ (Branislav Nušić, „Devetstopetnaesta, tragedija jednog naroda“)
Pećka Patrijaršija Za kraj ovoga putovanja, kako je to i red, došli smo u Pećku Patrijaršiju. Još jedan manastir uz jednu Bistricu, ovoga puta Pećku. I ova Bistrica je tog dana bila više Mutnica, brza i virovita, ali neke neobične sivo-pepeljaste boje, noseći u dolinu svežu vodu i istopljeni sneg sa Prokletija, pronoseći ih kroz celu Rugovsku klisuru.
Pre Patrijaršije, pre širokog parkinga od kaldrme, prvo prolazimo jednu stražarsku kućicu sa rampom, a zatim dolazimo i do druge stražare, tik uz ogradu manastira.

Na ogradi stoji tabla koja kaže da je i „Pećka Patrijaršija, od 2006. godine na Listi svetske baštine Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine. Upisom na Listu potvrđene su izuzetne univerzalne vrednosti Pećke Patrijaršije koja zaslužuje zaštitu za dobrobit čitavog čovečanstva.“
Tako, izgleda, ceo svet zna da Pećka Patrijaršija (ili, na albanskom: Patriarkana e Pejës) zaslužuje zaštitu, a jedino stanovnici Peći to ne znaju, pa je potrebna straža da je od njih sačuva? Pasha zot!?

Kada uđete kroz kapiju sve ćete videti pre nego samu crkvu, tj. crkve. U centralnom delu porte nalaze se ostaci najstarije manastirske trpezarije i portarnice iz 17. veka (otkopano 1965/66. godine), zatim su tu i temelji starog manastirskog konaka, a po celom prostoru nađeno je i dosta starih grobova. U levom uglu porte vide se i novi konaci, a u samom desnom „gornjem“ uglu, pomalo skrivena iza staroga duda, nazire se Pećka Patrijaršija, utoliko primetnija zbog svoje crvene, kraljevske boje, koju je dobila – ili vratila na sebe pre manje od jedne decenije.
Dakle, zgradu crkve Pećke Patrijaršije čine četiri različite crkve, od kojih tri veće imaju zajedničku pripratu. Najstarija od crkava je zadužbina arhiepiskopa Arsenija Prvog, sa početka 13. veka, i posvećena Svetim Apostolima. Davne 1320. godine, odmah uz nju, arhiepiskop Nikodim je sagradio crkvu posvećenu Svetom Dimitriju. Deceniju kasnije, arhiepiskop Danilo Drugi podiže i treću crkvu – posvećenu Bogorodici Odigitriji, a odmah uz njen južni zid gradi i malu crkvu – posvećenu Svetom Nikoli. Malo kasnije, on će izgraditi i pripratu iz koje se ulazi u prve tri crkve.

Upravo je priprata jedan od najlepših delova Patrijaršije, a valjda se zato pominjala i u ovoj narodnoj pohvali: „Prizrenske crkve pod, dečanska crkva, pećke priprate, banjsko zlato, resavsko pisanije ne nalazi se nigde“. U priprati se nalazi i mermerni presto Svetog Save, na kome su sedeli i sedeće srpski arhiepiskopi i patrijarsi. U priprati se nalazi i neobičan lik Hrista sa sedom kosom, Hrista – onakvog kako bi izgledao da je poživeo na zemlji još koju deceniju. Zbog takvog, neobičnog izgleda Isusa Hrista, posetioci crkve često (po)misle da se radi o fresko-predstavi samog Boga.
A da je srednjovekovna Srbija ostala bogata i slobodna i posle 14. veka, možda bi i sledeći arhiepiskop (Sveti Joanikije Drugi, kasnije i patrijarh), a zatim, od 1346. godine, i svaki sledeći srpski patrijarh dogradio po jednu crkvu, pa bi se danas Pećka Patrijaršija pružala kilometrima duž Bistrice…

Čak i pod Turcima, srpski patrijarsi su uspevali da očuvaju Patrijaršiju, i čak da je ulepšaju freskopisanjem velike priprate i obnavljanjem postojećih živopisa u ostalim crkvama. Posle seobe Srba počinje period propadanja Patrijaršije, uz poslovičnu pljačku riznice i otimanje crkvenih poseda, i čak i uz potpuno ukidanje Patrijaršije od strane Porte, kao da se patrijaršije mogu ukidati ukazima!
I posle mnogo godina, decenija i vekova, a po završetku Prvog svetskog rata, u Pećkoj Patrijaršiji je konačno ustoličen prvi patrijarh obnovljene Patrijaršije, Dimitrije – 1924. godine, a – 2010. godine – i sadašnji Patrijarh Irinej, nekadašnji profesor Prizrenske bogoslovije.

„Tebi, narode Božji, sabrani u ovoj velikoj crkvi pećkih Arhiepiskopa i Patrijaraha, svemu narodu Božjem i svetosavskom u Otadžbini i rasejanju, kao i svemu narodu Božjem i hrišćanskom i svima ljudima i narodima dobre volje, naš Patrijaraški blagoslov: mir vam i blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista, ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha u vekove vekova. Amin.“  (iz besede Patrijarha Irineja, na ustoličenju i uvođenju u sveti Tron srpskih patrijaraha, u Pećkoj Patrijaršiji).
A ispred crkve stoji vekovima jedno drvo, spomenik prirode i spomenik prirodi, posađeno pre sedam vekova! Šam-dud posadio je arhiepiskop Sava Drugi po povratku iz Svete zemlje jerusalimske, donevši očigledno sadnicu sa teritorije današnje Sirije – odakle potiče i prefiks „šam“ – kao odrednica za Damask tj. aš Šam. Koliko je ovo drvo žilavo govori i činjenica da se deblo, pedesetih godina prošlog veka, pod udarom groma rascepilo na dva dela – koja su pala na zemlju i tamo gde su pala – pustila su novo korenje, a iz njega su zatim izrasla nova stabla.
Ispod ovoga duda, krajem 17. veka, Arsenije Čarnojević je održao sabor najmudrijih srpskih glava na kome je odlučeno – da se krene u seobu!
Inače, tokom prethodne decenije vođena je ljuta borba sa prirodom za očuvanje pećko-patrijaršijskih crkava. Vlaga i voda su napadali iz zemlje, sa krova, iznutra – kondenzacijom… Uspešnom konzervatorskom sanacijom vlage, zahvaljujući donaciji iz Rusije, a pod pokroviteljstvom Uneska, iz Bogorodičine crkve su „izbačeni“ flasteri koji su bili poslednja odbrana freski da ne padnu sa zida! I tako, da se ne zaboravi, crkve ne čuvaju samo monasi, narod, država i, daleko bilo, vojska (a ponekad svi oni zajedno ne mogu da ih sačuvaju), već i konzervatori. Čuvaju freske od odvajanja od zida, čuvaju ih od atmosferskog taloga, od pojave kaverni i vazdušnih čepova! Pa, ponekad, kada palite sveće u crkvi za svoje žive i svoje drage, upalite i neku sveću za konzervatore.

Tokom posete Patrijaršiji, bili smo više nego počašćeni društvom mati Haritine, sadašnje igumanije. Iako su je godine pomalo pritisle, nije joj bilo teško da dođe da nas pozdravi i da sa nama stoji pored manastirske česme, kao i da se sa nama, za uspomenu, fotografiše. I ovde su nas poslužili – rakijom, ratlukom i kafom, iskreno se radujući što smo došli da ih posetimo. U Peći jedva da je ostao još po neki Srbin, a manastiru u posetu, i još više kao pomoć, dolaze mladići iz Goraždevca. Priča nam mati Haritina kako je pomalo razočarana što je narod otišao iz Peći; kaže – bilo je i ranije teško, pa se ostajalo… Kazala je ona ranije i ovo: „Sestrama ne nedostaje ništa, osim poseta“. Ali u svoj toj muci, i sa svim tim teškim danima iza sebe, i neizvesnim danima ispred sebe, tih 18 sestara ovde opstaje.

Lepa je naša Patrijaršija, divne su crkve i freske, prelepa je priroda, svuda okolo buja zelena šuma, otvara se i zatvara Rugovska klisura pred pećkom Bistricom, ali ono najlepše – prava vera i prava ljubav prema Bogu i ljudima počiva – u ovdašnjim monahinjama. Ovo su, sigurno, najhrabrije žene Srbije, koje su ostale u Peći kada su odavde otišli i Srbi-Pećanci, i sav okolni narod, i vojska sa njima.
Inače, krajem prošle godine u Gospodu se upokojila prethodna igumanija, mati Fevronija, koju su svi od milošte zvali Matuška, igumanija još od 1960. godine!
 
Evo šta je ona pričala o toj nesrećnoj, 1999. godini:
„Puna porta, kao oko. Došli ljudi da se pozdrave sa manastirom. Sve živo jeca. Molim ih, ne idite. Kažu, vratićemo se. Dok se ovo smiri, eto nas. Na kapiji, dole, govorim ponovo: ostanite ovde dok se ne smiri. Plačem. Ali vesti, koje stižu, sve crnja od crnje, ubrzale su naš rastanak. Nikad goreg zla. Odlazi vojska. Čitave kolone. Za njom narod. Vojska nam ostavlja lekove. Šta će nam lekovi, kad vi ne ostajete. Sestrinstvo skamenjeno. Mati, šta će s nama biti, neka od njih je upitala.. Šta bude sa mnom i s vama će, eto, to će biti.
– Odlučila sam da ostanemo. Zahvalna Bogu i našoj crvki, što mi se srce nije zbunilo i uplašilo. Sad, kao pomislim… Da smo krenule u taj nesrećni zbeg, ne bih izdržala ni do Đurakovca. Ma, ni do kapije.“
(Đurakovac je inače prvo selo na putu ka Kosovskoj Mitrovici, nekih 10-12 km udaljeno od Peći).
Tako je govorila mati Fevronija.

A iz ove moje priče, videli ste valjda kako je bilo u Pećkoj Patrijaršiji, srpskom Jerusalimu, metohijskom Hilandaru, i kako je bilo tih majskih dana 2016. godine na Kosovu i Metohiji, na pokloničkom putovanju „Dobročinstva“.
Od Peći smo se vratili kroz Đurakovac, Rakoš i Gornju Klinu – do Kosovske Mitrovice, pa preko Jarinja  dalje, ka Beogradu.
Kosovo i Metohija, tamo daleko. A blizu. Samo ako imate barem tri dana na raspolaganju. Dovoljno.
I zapamtite, ako ništa drugo iz ovoga putopisa, barem tople, hrišćanske reči mati Haritine: “ Sestrama ne nedostaje ništa, osim poseta!“
I možemo li mi – od te silne, ničim uslovljene, hrišćanske ljubavi koja se iz kosovsko-metohijskih manastira, Patrijaršije, Dečana, Banjske, Gračanice, Bogorodice Ljeviške, iz Bogoslovije, iz srpskih sela i enklava… stalno i neumorno šalje ka nama, kroz molitvu, kroz brigu o svetinjama, kroz težak život u stalnoj opasnosti, možemo li mi da malo te ljubavi vratimo ovamo, na Kosovo i Metohiju?
 
The post Kosovo i Metohija 2016: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“ first appeared on Beautiful Serbia.

Nastavak na BeautifulSerbia.info...