Izvor: Politika, 04.Jul.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako žive mladi Albanci na jugu Srbije
Haša država još nije smogla snagu da odobri sve udžbenike na albanskom
Volim da živim u ubeđenju da nas nacionalnost ne određuje: da ona ne govori o tome koliko smo knjiga pročitali, šta su nam glavna interesovanja, koje ljude cenimo, kako se informišemo i koliko imamo prijatelja. S druge strane, nacionalnost kojoj pripadamo određuje stavove ljudi oko nas, naročito ako podrazumeva različitost koja je uočljiva na prvi pogled – na primer, drugi jezik.
Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pomenemo Albance i Srbiju u istom kontekstu, nacionalisti se prvi sete Kosova, njima postojeće srpske pokrajine; neki medijski radnici – kolege Fahrija Muslijua, novinara koji godinama radi u Beogradu; ljudi iz sveta pozorišta – Bekima Fehmijua, preminulog glumca; žene koje su se porađale na Zvezdari – tamošnjeg ginekologa; arhitekte se možda sete Jelisavete Načić, prve žene arhitekte školovane u Srbiji koja je projektovala školu „Kralj Petar Prvi”, a udala se za albanskog pesnika. Retko kome je ta asocijacija u vezi sa nekoliko opština na jugu Srbije, a još ređe za više od trideset hiljada mladih koji tamo žive. Niko od njih nema lično iskustvo ili sećanje u vezi sa uzrocima ratova niti je učestvovao u sukobima.
Danas žive u Srbiji. Trideset hiljada mladih koji imaju tu polaznu osnovu da danas budu Albanci i Albanke u Srbiji.
Kojim jezikom govore? Trebalo bi i srpskim, žive u Srbiji, rekli bi mnogi. Zamislite mladu porodicu koja nastaje u vreme kada su najveći sukobi između tadašnje vlasti i Albanaca na pomolu, kada se radi prekrajanje izbornih jedinica kako ne bi u lokalnoj vlasti bili Albanci iako su većina, kada se Albanci školuju u kućama i improvizovanim učionicama jer su izbačeni iz škola, kada većina Albanaca gubi posao. U ovim porodicama, u takvoj situaciji, teško da bi iko učio svoje dete ,,jeziku sredine”. Albanci od tada nisu imali mogućnost i potrebu da govore srpski, kao ni mnogi Srbi koji su ranije govorili albanski. Saradnja i komunikacija su bile incidentne, a ni danas nisu vraćene na stanje pre devedesetih. Dakle, nije samo do toga da li neko želi danas da govori srpski – s nematernjim jezikom se treba susretati na svakom koraku, treba ga čuti svakodnevno, treba ga govoriti da bi postao živ. Takvu priliku ovi mladi ljudi nisu imali.
Kako se školuju? Na svom maternjem jeziku, do kraja srednje škole. Bez adekvatne literature, jer naša država još nije smogla snagu da odobri sve udžbenike na albanskom. Udžbenici se švercuju preko granice sa Kosovom, jer su najprimenljiviji. Naša država ne priznaje Kosovo, pa ne priznaje ni udžbenike iz matematike. Svakakvi napadi na ustavni poredak mogu da se nađu u jednačinama sa više promenljivih. Svake godine, pre nego što znanje nateraju da ,,uđe u glavu”, spavanjem na knjizi ili grejanjem stolice kao i svi prosečni đaci u Srbiji, prvo moraju da nateraju knjige da uđu u njihove torbe. Nakon toga dolazi fakultet. Pre nekoliko godina prvi put je osnovan ekonomski fakultet na albanskom u Medveđi, gde takoreći i nema albanske manjine. Osnovalo ga je istureno odeljenje novosadskog univerziteta u Subotici, jer je niški univerzitet odbio da isti osnuje. Sada, ako si osamnaestogodišnji Albanac u Srbiji, koji hoće da se školuje u zemlji u kojoj živi, sa i dalje minimalno prilika da čuješ i govoriš srpski jezik, izbor je lak – moraš na ekonomiju.
Kako se mladi Albanci zapošljavaju? Posle dvanaestogodišnjeg školovanja na albanskom, većina (kojima ekonomska nauka nije bliska) je primorana da se školuje na univerzitetima u Tetovu ili u Prištini. Nostrifikacija diploma iz Tetova je daleko od lake, a iz Prištine do skoro nemoguća. Možda i od skoro ponovo nemoguća, jer je Ustavni sud doneo (do sada javno neobrazloženu) odluku da je neustavan način nostrifikacije diploma iz Prištine dogovoren Briselskim sporazumom. Dakle, pored problema koje svi mladi u Srbiji imaju – kako do diplome i kako izaći sa biroa za nezaposlene, mladi Albanci imaju i međukorak: kako do priznate diplome i do biroa.
Kako mladi Albanci žive? E tu su isti kao i većina mladih ljudi u Srbiji. Sede u kafićima, žickaju mali džeparac od roditelja, imaju velike prve ljubavi i nerešive ljubavne zavrzlame, beže iz škole, smišljaju nadimke profesorima i urezuju srca u đačke klupe. Volontiraju u akcijama u Paraćinu nakon poplava, jer su puni mladalačkog entuzijazma. Sigurno ne ležu uveče u krevet s mišlju – ja sam Albanac u Srbiji. Veoma verovatno se bude s mišlju – kuda bih mogao da odem iz Srbije? Kao i većina mladih u Srbiji, bez razlike – dok ne promenimo osnovne principe po kojima živimo i gradimo državu.
Izvršna direktorka Građanskih inicijativa
Maja Stojanović
objavljeno: 04.07.2014.
