Izvor: Politika, 10.Dec.2012, 13:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako se život sveo na geto
Izbeglištvo, stalna pokretljivost, gubitak matične scene, opšta materijalna nesigurnost paradoksalno su rezultirali najboljim pozorišnim ansamblom koji je Narodno pozorište iz Prištine ikada imalo
Babin Most, Laplje Selo –Teškim betonskim elementima, postavljenim pored pored puta Kosovska Mitrovica – Priština, odvojeno je selo Babin Most. Visokim zidom od pogleda s tog puta sakriven je deo sela, a strani Kforovi vojnici koji su ga tu postavili 1999. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine učinili su to da bi prekinuli jednu sasvim neobičnu zabavu.
„Ljudi u uniformama a kasnije i civili zabavljali su se tako što su zaustavljali automobile, ili u laganom pokretu iz njih ispaljivali rafale iz automatskog oružja po srpskom delu ovog sela. Zbogt akve ’zabave’ nestala su susedna sela Lazarevo i Miloševo”, priča nekadašnji Kforov prevodilac L.K. „Postalo je nesnosno, Norvežani su odlučili da to prekinu, a i da zaštite sebe jer su imali punkt na ulazu u selo.”
Šta se dešavalo s ljudima s druge strane zida, malo je koga zanimalo. Kako su se oni zabavljali? Jesu li mogli da odu na posao? Kako se život sveo na geto? Šta se danas, posle toliko godina, promenilo? Subota je popodne, a lokalna Osnovna škola „Milan Rakić” je prepuna đaka i njihovih roditelja, čekaju da im dođe Srpska drama Narodno pozorišta iz Prištine, čekaju glumce koje viđaju na televiziji, čekaju – ogromna većina njih – da prvi put budu na nekoj predstavi. Učionica pretvorena u scenu, Dragan namestio svetlo, na prozorima umesto zavesa pohabani panoi za nastavu biologije, deluju morbidno kosturi, unutrašnji organi, nervni sistem. Na drugoj strani učionice dečiji radovi, jesen, radost i svetle boje.
Počinje Molijerova komedija „Građanin plemić”, prva predstava neke profesionalne trupe od sukoba do danas. Malo njih zna i shvata da će im neko, ovog hladnog i vetrovitog dana, ponuditi smeh. Ovi čudno kostimirani glumci hoće da zabave geto svet, većinom decu koja su se rodila i žive tu u izolovanom parčetu sopstvenog skučenog prostora s one strane zida. Prvih nekoliko minuta opšteg nerazumevanja, kao da se publika stidi nepristojne ponude, sramota je da se smeje, nije navikla na smeh. Odlični ansambl shvata i razume ovaj geto grč i strah od smeha, igra se s njim i pretvara ga u potpunu erupciju smeha. Nestaju u tom smehu sve traume i teskoba, ovih najčešće zaboravljenih, kako bi činovnici ovdašnjih administracija rekli, zajednica; nestaje osećaj neslobode ljudi osuđenih na nerad i tavorenje; nestaje osećaj da život ove brojne dece, a ima ih oko devedeset u selu od 120 domaćinstava, nije besmislen i nesadržajan.
„Sat i po smo živeli u normalnom svetu. Zaboravili smo okruženje i izuzeti smo, zajedno sa ovom decom, iz sive svakodnevice”, kaže, po završetku predstave, Goran Dančetović,predsednik opštine Obilić. On smatra da je mladima važno da ih poseti neko ko je njihov, neko ko je poznat, koga mogu videti na televiziji,poput Milana Vasića, Branka Babovića, Jasmine Stoiljković, Igora Damjanovića.
Onda se pozorišni karavan pakuje u automobile, većinom svojih prijatelja „opremljenih” kosovskim registarskim tablicama, i odlaze na novu scenu u Laplje Selo kod Prištine. Nema struje u ledenom socrealističkom Domu kulture, sagrađenom posle onog rata. „Igraćemo svakako, ako nema struje ima sveća i publike”, kaže direktor Pozorišta Nenad Todorović. Pored Doma kulture je smeštena Hitna pomoć, oni imaju agregat, kabl za struju je razvučen, na sredini sumorne sale loše svetli jedna jedina sijalica obložena i zaštićena žicom. Studen udara iz stolica na koje seda publika, glumci oblače kostime, onasijalica jedva deli scenu na pola.
„Dvadeset osam godina profesionalno igram ovde, htedoh da kažem u našem pozorištu, a sad vidim da nam je scena celo Kosovo”, kaže Branko Babović.
To je osnova rada prištinske, prema mnogim ocenama, jedne on najboljih pozorišnih trupa u zemlji.Izbeglištvo, stalna pokretljivost, gubitak matične scene, opšta materijalna nesigurnost paradoksalno su rezultirali najboljim ansamblom koji je Narodno pozorište iz Prištine ikada imalo. Između sukoba, politike i opstanka, između najboljih umetničkih ostvarenja srpskog srednjeg veka injihovih, često, plagijat-sledbenika, Srpska drama je pronašla treći put i postala najvažniji predstavnik našeg savremenog stvaranja i kulturne ponude na Kosovu i Metohiji.
Odluka da glumci, profesionalci traže i formiraju svoju publiku, da se pronađu gledaoci u Babinom Mostu i Lapljem Selu, da se ode u izbegličko selo Brestovik i igra u srušenoj kući, da se ode u Uroševac „na noge” jedinoj srpskoj starici, vratili su ih, kako kaže, Igor Damjanović, izvornom pozorištu i nasušnoj potrebi da se ljudi nasmeju i zabave.
Na kraju dugi aplauz promrzlih ruku, Molijeru, glumcima, poseti, slobodi… Aplauz nove, pronađene publike sa osmehom na licu.
Živojin Rakočević
objavljeno: 10.12.2012.
.jpg)
