Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Jul.2017, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Dijalog, da, ali o čemu?
Najskuplja srpska reč ili kamen o vratu Srbiji? Dabome, Kosovo, a i jedno i drugo je tačno i ne treba zalaziti u duboku prošlost da bi se silogizam objasnio; na temelju mita, Kosovo je pre nekoliko decenija postalo „najskuplja“ reč, a potom u decenijama koje su usledile sve teži teret koji Srbiju stopira ma kud da krene.
Tako bi se mogla sažeti i poruka predsednika Aleksandra Vućića iz teksta „Zašto >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu“ (Blic, 24. jul). Istina, napisano je to u blažim tonovima, ali ne manjka ni zabijanja glave u pesak, ni sasecanja mita, ni pokušaja razbijanja floskula o ratnim pobedama i mirnodopskim gubicima, sve do perspektiva koje se otvaraju ako se „gordijev čvor“ razreši.
Nema sumnje da je do većine ljudi ponuda dospela, makar rudimentarno kao vest, a valja podsetiti i da je u prvom predsedničkom obraćanju naciji Vučić taj poziv najavio. Dakle, nije reč o nepromišljenom političkom potezu, naprotiv. Razlozi su više nego jasni; uprkos briselskom dijalogu, stvari stoje; lako je reći da Priština koči i dijalog i primenu, ali to se može, kao u slučaju neosnivanja ZSO, ponavljati godinu, dve, pa i tri, ali pre ili kasnije sledi pitanje; dokle tako? I koliko status quo još može da opstoji, posebno ako Srbija i Kosovo žele u EU, a to neće biti moguće dok ne normalizuju odnose. U slučaju Srbije dok ne zatvori Poglavlje 35, a isti uslov će biti i pred Kosovom kad stigne do te pregovaračke faze.
E, sad, ako Srbija želi da do 2021. ispuni zahteve Brisela, pregovori koje vode Vučić i Tači se moraju ubrzati. A da bi se ubrzali, moraju se nazreti njihov krajnji rezultat i, pre toga, postaviti ciljevi. Pri tome, vreme busanja u prsa da Srbija nikad neće priznati nezavisnost prolazi neumitno, a i besmisleno je jer formalno to niko i ne traži, a sva je prilika i da neće. Takođe, formalno niko u Srbiji i nema pravo to da učini, a ni najavljene ustavne izmene neće omogućiti „veleizdaju“.
Sve sabrano znači da je, zaista, vreme za dijalog unutar Srbije, koji bi trebalo da dovede do konsenzusa o tome kako dalje? Ali, razgovarati sa predubeđenjem „Kosovo je naše i tačka“ ili „Kosovo je država i tačka“, ne vodi nikuda. Kao što i poziv na dijalog bez platforme nema smisla, izuzev kao opipavanje pulsa. Ali, čijeg i koliko je otkucaja dozvoljeno? I ko to meri? Koliko je „iskakanje“ iz nesumnjivo većinskog stava - nikad se nećemo odreći KiM – opasno najbolje zna prvi među akademicima Vlada Kostić koji je koliko juče stavljen na rub srama zbog činjenice da je otvorio – dijalog o Kosovu. A sad je pozvan da se izjasni!
Kvalitetu dijalogu ne doprinosi ni etiketiranje opozicije kao nesposobne za pametan savet. Sem, ako ta Vučićeva žaoka nema za cilj da se opozicija sama isključi i dijalog svede na razgovor unutar vladajuće koalicije. Na kojoj, jasno, leži i najveća odgovornost za vođenje zemlje, pa i kosovskih razgovora, ali pošto je unisona u podršci predsedniku – takav dijalog je izlišan. Njih, što se tiče, ali ne i Srbije, kojoj fali otvoren i utemeljen razgovor. Inače će je najskuplja reč ugušiti kao kamen o vratu!
