Izvor: Politika, 14.Okt.2012, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imovina na Kosmetu nezaobilazno pitanje
Vrednost nepokretnosti na koje pravo polaže Srbija na Kosovu i Metohiji procenjuje se na oko 220 milijardi dolara, ali njen pretežan deo je privatizovan, a u 95 odsto slučajeva novi vlasnici su Albanci
Naš predlog da se pregovori s Prištinom podignu na najviši nivo podrazumeva političke pregovore o statusu naše južne srpske pokrajine, kažu upućeni, ali u tim razgovorima moraju, bez sumnje, biti i pitanja imovine Srbije i drugih potraživanja.
Direktor Kancelarije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin izjavio je da Vlada Srbije priprema platformu za političke pregovore, ali detalji tog dokumenta neće biti poznati javnosti sve dok se druga strana ne izjasni o tome da li želi političke pregovore.
– Platforma se radi. Detalji su poznati svima koji u tome učestvuju, ali nije uobičajeno da Beograd saopštava svoje stavove, a da se druga strana uopšte ne izjasni ni da li želi političke pregovore – rekao je Vulin.
On je napomenuo da postoji samo spremnost Prištine na tehničke pregovore, odnosno da se primeni ono što je do sada postignuto tehničkim sporazumima.
Zvanični Beograd je više puta davao do znanja da ne pristaje na pregovore koje bi neko mogao da shvati kao izraz priznavanja takozvane kosovske nezavisnosti.
– Ako je namera samo u tome da sednemo zajedno s najvišim predstavnicima kosovske vlasti i time damo legitimnost nezavisnosti, dijalog na najvišem nivou za Srbiju nije prihvatljiv – rekao je premijer Ivica Dačić.
Dr Boris Begović, profesor ekonomskog fakulteta i član delegacije Srpskog pregovaračkog tima na razgovorima 2006. i 2007. godine u Beču o budućem statusu Kosova i Metohije, smatra da su pitanja imovine i potraživanja u budućim pregovorima Beograda i Prištine nezaobilazna.
– Ako je reč o političkim pregovorima, koji treba da reše status Kosmeta, pitanje imovine ne može da se zaobiđe – kazuje Begović. – Bez pregovora o imovini, spoljnom dugu, o nasleđenim obavezama i o potraživanjima bilo koje vrste, nema statusnih pregovora.
Takozvani razgovori o praktičnim pitanjima za Begovića su „bacanje prašine u oči”, odnosno zamagljivanje suštine.
– O „praktičnim pitanjima” mogu da razgovaraju privatna lica. Ovde je reč o političkim pregovorima – izričit je Begović.
Kad god je u protekloj deceniji Priština posezala za svojinom u južnoj srpskoj pokrajini, zvanični Beograd je jasno stavljao do znanja da će se boriti za svoja prava i svoje vlasništvo.
Jer, srpske državne institucije su procenile da je ukupna vrednost nepokretnosti na koje pravo polaže država, njena privredna i javna preduzeća oko 220 milijardi dolara. Pored toga, privatna imovina više od 30.000 srpskih porodica, koje su proterane po dolasku međunarodnih trupa 1999. godine, vredi najmanje četiri milijarde dolara.
Uprkos protivljenju tadašnje Vlade Srbije, sa kojim su upoznate i institucije međunarodne zajednice, Civilna misija Ujedinjenih nacija na Kosmetu (Unmik) od 2002. godine je sprovodila nakaradnu privatizaciju društvenih firmi.
Neophodnost privatizacije na Kosmetu srpska vlada nije osporavala. U svojim apelima upućenim Misiji UN na Kosmetu, Svetskoj banci, Komisiji Evropske unije i drugim međunarodnim faktorima samo je tražila da se poštuju važeći međunarodni standardi zaštite svojine i poverilaca.
Uključujući i prava izbeglih Srba i drugih koji su bili zaposleni u tim preduzećima. Posle više od godinu dana, privatizacija je privremeno obustavljena, da bi nakon izvesnog vremena bila nastavljena.
„Unmik” je svemu kumovao, a izvršilac je bila Kosovska poverilačka agencija (KPA). Bez prethodnog utvrđivanja vlasništva, suprotno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na Kosovu i Metohiji, KPA je sve firme predviđene za prodaju proglasio društvenim, uključujući i one koje su posle 1989. godine promenile vlasničku strukturu. KPA je dato pravo upravljanja nad preduzećima, a zatim se pristupalo njihovoj privatizaciji ili likvidaciji.
U 95 odsto privatizovanih preduzeća novi vlasnici postali su Albanci, po oprobanoj metodologiji – izdvajalo se sve što je vredno, a zatim se osnivala posebna firma ćerka. Ona se prodavala na tenderu, a firma majka preuzimala je sve obaveze.
Nad njom se odmah sprovodila likvidacija, tako da poverioci iz trećeg kruga podmirivanja ne mogu da naplate svoja potraživanja. Sva imovina koja nije uključena u prodaju po navedenoj metodi, prodaje se u procesu likvidacije.
Prema saznanjima bivšeg Ministarstva za Kosovo i Metohiju, do 31. marta 2010. na Kosmetu je ukupno privatizovano 545 društvenih preduzeća. U kosovski privatizacioni fond prikupljeno je više od 460 miliona evra.
Prema planu Kosovske privatizacione agencije, preostalo je da se proda još nekoliko stotina firmi.
Većina ih je na severu Pokrajine, u mestima sa većinskim srpskim stanovništvom. Među njima je RMHK „Trepča” i kompleks hotela i skijališta „Brezovica”, kao i neka javna preduzeća. KPA je procenila da njihova vrednost premašuje dve milijarde evra.
Mnoga preduzeća i banke iz centralne Srbije podnosila su tužbe nadležnom „Vrhovnom sudu Kosova”. Te tužbe su odbacivane kao neosnovane, a tužioci upućivani na Međunarodni sud u Strazburu.
Aleksandar Mikavica
objavljeno: 14/10/2012
.jpg)
