Izvor: Vesti-online.com, 03.Nov.2012, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bubice u uhu

Milovan Drecun, samozvani i samouki vojni analitičar, branilac svete srpske zemlje, busač u prsa junačka i patriotska, ljuti kritičar antisrpskih režima svih boja, grdno se iznenadio, a bogami i uvredio kad su ga "Vesti" pitale na šta to liči da srpska policija hapsi sopstveni narod na Kosovu.

Milan Jovanović

Iznenadio se i uvredio jer smo se usudili da ga pitamo ono o čemu državni funkcioneri, ali i mediji, gromoglasno ćute. Doduše, dosta uspešno, tako da >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << je to ostala mala slatka tajna između Beograda i Tačija.

Kako to da samouki Drecun, taj hrabri borac za istinu, odjednom omutavi i oćoravi? Mora da je moć govora i čulo vida izgubio onog trenutka kad je ustoličen za šefa skupštinskog odbora za Kosmet, u koji se, doskora, toliko kleo.

Vlast je čudo, a parica iz budžeta slađa od homoljskog meda. Ko te više pita za Košare, o kojima je Milovan onomad i dokumentarac napravio, diveći se junaštvu šake vojnika koji su, ukopani u gudurama, odbili čitave horde Šiptara i plaćenika.

Sad, dabome, što bi rek'o predsednik, treba da gledamo u budućnost. Srpske kosti će ionako prekriti snegovi, pepeo i šaš, jer ruzmarin tamo ne miriše, a Klintonkina lična stvar, zvana Kosovo, već je završena priča.

Bar nas tako ubeđuju ovi što su dosledno na Borisovom i Borkovom putu, tako dosledno da mi dođe da se javnom izvinim i bivšem predsedniku i Editinom sagovorniku. I da glasno negodujem povodom stava kolege Dejana Lukića koji ustvrdi da je OVO, ipak, bolje nego ONO.

Naprotiv! ONO nije bilo dobro, ali je OVOM uspelo nemoguće - da bude još gore od ONOG.

Ne znam šta su u beogradskoj noći veštica u četiri oka razgovarale Hilari i Keti sa Tomom i Ivicom. Odnosno, šta su im dve jahačice na metli tresnule na sto kao uslov za bednu porciju evro-nade. Na koju su pomenuta dvojica navalila kao logoraši iz Aušvica, bez obzira što su gladnog Ivicu (tvrdi štampa) uveče čekale lignje.

Obećanja da Kosovo nećemo dati zarad imaginarne evropske budućnosti, zaklinjanje da nema Srbina koji bi priznao Tačijev Kasapistan, prsli su kao mehur od sapunice. Kao šareno ogledalo. A to, znamo, donosi nesreću.

Čak i zapadni obaveštajci procenjuju da će Srbi na ostrvu u krvavom Hašimovom moru biti tvrd orah i da će pre pod tenkovske gusenice nego pod Prištinu. I da će, shodno tome, njihov glas morati da se uvaži. Dobili su dole po labrnji i Nemci, i Ameri.

A baš im se i ne gine.

Zato su tu srpski žandarmi da završe prljave poslove. Gurnuti u ulogu trojanskog konja, propušteni kroz staze i bogaze daleko od administrativnih prelaza, zaskoče, spakuju i odvezu. Na primer, u Kraljevo, gde spakovanog čeka istražni sudija i neizbežni pritvor.

Zato se Hilari smejala od uva do uva, uz opasnost da joj botoks iscuri na nos. I ushićeno gledala Tomu, viteza koja će umesto nejake dame otfikariti glavu srpskoj aždaji sa barikada.

Branioci sa poslednje linije srpskog nacionalnog fronta, dakle, neka vise jer su se drznuli da pokažu zube okupatoru, kome je nezavisno Kosovo ne samo politička, već, citiram, i "lična stvar". Kad remetioce uklonimo, onda će Srbija živeti kao presađeni bubreg u loju.

Dotad, zamajavaj se, narode, navodnim prisluškivanjem Tome i Vučića, državničkih giganata, kojima, eto, odmetnuti policajci ubacuju bubice, prisluškuju, a ko zna, možda i o glavi rade. Zgražavaj se nad moći tajkuna koji bi da sruši vlast koju smo, na žalost, izabrali.

Neka ti se grudi ispune ponosom dok gledaš prvog potpredsednika kako poručuje da ga kriminalci neće pobediti. Ni njega, ni državu.

Davno je rekao Crnjanski da je sve što vidimo, željni nade i boljeg sutra, samo omama ljudskih očiju.

Posle koje slede seobe.

Nastavak na Vesti-online.com...