Izvor: Politika, 24.Apr.2013, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branimo Kosovo, ali na potpuno nov način
Čak i kada smo svoje interese branili mirnim putem, kada smo koristili diplomatska sredstva, kada smo vodili dijalog, osnovna ideja kojom smo se rukovodili bila je konfrontacija
Čarls Kroford, eksambasador Velike Britanije u Beogradu, napisao je na svom blogu tekst u kome daje viđenje trenutnog stanja u svetlu sporazuma Beograda i Prištine, uz nekoliko natuknica o tome kako će se stvari, po njegovom mišljenju, dalje odvijati.
Tekst je poučan. Ne zato što je autor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stručnjak za regionalna pitanja, ni zato što je napisao nešto što ovde nije poznato, već zato što se njegove opaske mogu iskoristiti kao neka vrsta putokaza za buduće peripetije rešavanja kosovskog problema.
One se mogu iskoristiti ali samo u jednom slučaju.
Pre nego što kažem u kom, podsetiću samo da postoji jedno uvreženo mišljenje da smo u odbrani Kosova pokušali sve.
Mislim da to nije tačno.
Pokušali smo ratnu opciju, nije išlo. Pokušali smo pravnu – ćorsokak. Pokušali smo diplomatsku, ona nas je dovela do sporazuma Dačić –Tači vija Ešton.
Postoji jedan zajednički sadržalac svih naših aktivnosti kojima smo branili ono što smatramo svojim, i kad je u pitanju bio rat, i pravna sredstva, i diplomatija – a to je konfrontacija.
U sva tri slučaja mi smo se konfrontirali s Albancima, čak i kada smo svoje interese branili mirnim putem, kada smo koristili diplomatska sredstva, kada smo vodili dijalog – osnovna ideja kojom smo se rukovodili bila je konfrontacija.
Ovo, naravno, ne važi samo za našu stranu, i Priština je isto nastupala, a jasno je i da u tom „mirnom sukobu” nismo bili ravnopravni jer je druga strana imala ozbiljniju i aktivniju podršku relevantnih svetskih sila. Međutim, moja poenta je, da smo pokušali zaista sve, ali samo u ravni konfrontacije u odnosu na kosovsku stranu.
Vraćam se na Krofordov tekst. On je pisan i predviđanja su data u svetlu dosadašnje, konfrontacijske, prakse.
A tu praksu, moj je predlog, treba da suštinski promenimo.
Jer ukoliko se ona ne promeni obistiniće se ono što gospodin Kroford predviđa: Kosovo će i dalje živeti u „svojevrsnom statusu zone sumraka” i „čitava ideja pridruživanja Srbije Evropskoj uniji završiće se u potpunoj pat-poziciji”.
A da bi se stvari suštinski promenile, da bi se loš scenario izbegao, da bi se ovo životarenje zamenilo normalnim životom i izvesnom budućnošću, da bi se izbegli s Kosova vratili svojim kućama, mi bismo morali da probamo da Kosovo branimo na potpuno nov način, kako to nismo činili nikada dosad, bez konfrontacije, bez agresije, bez mržnje, bez ksenofobije i bez mitomanije (od koje smo se, istini za volju, otresli u mnogome, u trenutku kada je Dačić udario svoj paraf na Briselski sporazum).
Mi bi trebalo, moj je predlog, da pokušamo da uradimo sve obrnuto od onog što njegova ekselencija gospodin Kroford apostrofira u svom blogu.
Kakva je naša korist od toga da Kosovo bude, kako kaže ambasador, u položaju Palestine? Kakva je, realno, naša vajda od blokiranja Kosova u svetskim organizacijama i institucijama? Kakva je naša korist od toga da sportisti s Kosova ne mogu da igraju fudbal i rukomet na međunarodnoj sceni?
Kakvo mi imamo zadovoljenje zbog činjenice da Kosovo tavori u „zoni sumraka”, ako uzmemo u obzir da i naši sunarodnici s Kosova takođe trpe sve posledice takvog života? Da li će nama, ovde, biti bolje, ako je Albancima na Kosovu gore?
Svaka pomisao o normalizaciji odnosa između dva, do juče, zavađena naroda, Srba i Albanaca, opterećena je činjenicom da je njihov sadašnji premijer osumnjičen za ratne zločine. I to jeste ozbiljan problem.
No, i to će se promeniti. Doći će drugi, treći. Jednom će se na tom mestu pojaviti osoba bez ratne prošlosti, neko sa kim će svako i svuda moći da se sretne, rukuje i da razgovara, bez ikakvih moralnih dilema.
Međutim, i dok se to ne desi, legitimni predstavnici Srbije ne rukuju se sa Tačijem – osobom sporne biografije, već s legitimnim predstavnikom albanskog naroda sa Kosova, ko god on bio, a sa njima, i sa njim, mora se razgovarati.
Ali ne kao do sada.
Potrebno je da Srbija više ne nastupa kao neko ko se bavi teritorijama, razgraničenjem, i podizanjem zidova među komšijama, već kao neko ko želi pomirenje i uspostavljanje novog poverenja, jednom rečju, Srbija bi prema Kosovu trebalo da se ponaša kao prema mlađem bratu.
Trebalo bi da im pomažemo, trebalo bi da uklanjamo sve zidove koji nas dele, trebalo bi da sarađujemo, da trgujemo, da investiramo na Kosovu i da, zašto da ne – igramo fudbal jedni protiv drugih.
Ako neko pita zašto bi sve to trebalo da radimo, odgovor je jasan – zato što je to korisno za nas, to je korisno za Srbe na Kosovu i Srbe gde god da su, to je korisno za čitav region.
U takvom ponašanju imaćemo podršku svih svetskih sila, i na tom poslu, oni će nam biti, umesto protivnici – saveznici.
To je jedini pravi put koji će nas, umesto u zonu sumraka i u pat poziciju, odvesti ka onom što zaslužuju i Srbi, i Albanci, i svi drugi narodi regiona, ka sigurnosti, perspektivi i dugotrajnom miru na Balkanu.
Nebojša Krstić
objavljeno: 24/04/2013
