Izvor: Politika, 30.Jul.2011, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Berlin na severu Kosova
Mi smo u ćorsokaku kada je Kosovo u pitanju. Rezolucija 1244 ignorisana je i zapravo zgažena od strane Zapada, koji svoj stav o državi Kosovo neće promeniti čak ni ako mi donesemo u našem parlamentu još deset novih rezolucija o Kosovu
Ako američki vojnici iz sastava Kfora uskoro ne odblokiraju administrativne prelaze Brnjak i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jarinje za nesmetan prolazak kamiona s robom, Srbi na severu Kosova doći će u situaciju kao građani Berlina nekada kada su Sovjeti u vreme Hladnog rata blokirali grad. Pa je onda došlo do ubrzane gradnje Berlinskog zida, tog simbola podeljene Evrope, simbola gvozdene zavese na Starom kontinentu. I tada je Evropa Berlinski zid nazvala anticivilizacijskim potezom, aktom varvarizma, staljinizma i nedemokratije. Preko Berlinskog zida bežali su građani DDR-a u Zapadni Berlin , tamo su graničari DDR-a pucali u građane DDR-a u begu. Tada je Vinston Čerčil nazvao Berlinski zid najvećom sramotom moderne Evrope. I tada su Amerikanci organizovali vazdušni most i neprekidno avionima snabdevali Berlin svim stvarima potrebnim za život.
Naravno, naša avijacija ne može da leti iznad Kosova, štaviše već godinama nam Amerikanci ne dozvoljavaju da vratimo običan civilni radar na našu teritoriju na Kopaoniku radi bolje kontrole civilnog vazdušnog saobraćaja, a da niko u Beogradu to pitanje ne postavi u oštrijoj i ozbiljnijoj formi. Vašington se verovatno pribojava da bi taj radar mogao da obavlja i zadatke za našu vojsku, možda u funkciji njenog povratka na Kosovo, a sve u skladu s Kumanovskim sporazumom. Potpuno nepotreban strah Vašingtona zbog sirotog radara na Kopaoniku jer mi povratak naše vojske i policije, do 1.000 ljudi, nikada ozbiljno nismo ni zatražili.
Dakle, nas sada najverovatnije najviše interesuje ko je Hašimu Tačiju prišapnuo formulu „Just do it“, („Samo napred“). Formulu po kojoj se na prostorima bivše Jugoslavije zapravo sve rešavalo i još rešava. Pri čemu Zapad, odnosno Vašington, poziva i upozorava sve strane da se ne pribegava upotrebi sile, ali upotrebu sile jedne strane aminuje, a drugu osuđuje. Scenario kao i početkom raspada SFRJ 1991. godine kada je Stejt departmenet neprestano slao poruke da se Jugoslavija ne sme silom sačuvati. Ali nisu rekli da li se može silom i razbiti. Ne treba sada gubiti vreme na nijansama je li ekselencija Vorlik bila protiv upada specijalaca Prištine na sever, a ekselencija Del za upad. Odnosno, ko je od njih znao, a ko nije znao. Kakve to veze ima sa suštinom problema i jedna i druga ekselencija jasno nam ponavljaju da je za SAD pitanje statusa Kosova rešena i gotova stvar o kojoj se neće više raspravljati. Jesmo li mi gluvi?
I zašto onda Tači ne bi pokrenuo te svoje specijalce na sever? Kada Vašington i najvažnije zemlje Zapada smatraju da je sever deo suverene teritorije države Kosovo. Šta smo mi konkretno preduzeli da pokušamo da predočimo Vašingtonu kako su Srbi strateški važniji za SAD od Albanaca s Kosova, pa i od same Albanije. Da je teritorija Srbije, u svakom pogledu, za SAD važnija od teritorije Kosova. Bez obzira na „Bondstl“. Ne znam za te pokušaje, barem ih ne zna šira javnost ako ih je i bilo. Znam za kilavo postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde u Hagu, pitanje ne o secesiji, već o aktu jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, posle čega je i usledio nokaut odgovor. Pa je onda došla ona mučna sednica parlamenta gde mi je došlo da zaplačem kada sam video da državni vrh govori o teškom trenutku po nas. Sada opet sednica parlamenta, jedni se smeju, drugi čačkaju nos, većina jedva čeka da zbriše na odmor. A 400 kilometara južnije narod spava na barikadama.
Ne treba se baviti američkom administracijom na taj način, tražiti pukotine u njihovim stavovima jer tih pukotina jednostavno nema. Naime, američka administracija još je u svom srednjem establišmentu prepuna kadrova iz vremena Bila Klintona. Čovek koji javno tvrdi da oralni seks nije seks bombardovao je Srbe. Državna sekretarka, koja je u predizbornoj kampanji lagala da je svojevremeno u Tuzli bila izložena vatri srpskih snajperista, pa kada joj je tv snimkom dokazano da to nije istina, skrušeno izjavila da to i nije tako važno, dakle od nje nema pomoći za Srbe na Kosovu.
Mi smo u ćorsokaku kada je Kosovo u pitanju, Rezolucija 1244 ignorisana je i zapravo zgažena od strane Zapada, koji svoj stav o državi Kosovo neće promeniti čak ni ako mi donesemo u našem parlamentu još deset novih rezolucija o Kosovu. Treba pronaći nove modalitete borbe za spas onoga što se na Kosovu još može i spasti. Ako se stvari na prelazima Jarinje i Brnjak ne vrate u pređašnje stanje, onda se je teško oteti utisku da je dosadašnja naša politika na Kosovu bila neuspešna. Žarko bih voleo da me događaji demantuju.
Istovremeno s diplomatskom borbom za Kosovo, i posebno oko severa Kosova, na delu je neviđena pljačka resursa južne srpske pokrajine. Čak se i Džordž Soroš uključio u igru oko kosovskih rezervi uglja. List „Njujork tajms“ je 8. jula 1998, znači godinu dana pre rata, konstatovao da je rudarsko-topionički bazen „Trepča“, zapravo, najvredniji komad zemlje na Balkanu, vredan najmanje pet milijardi dolara, da je „Trepča“ najveći evropski rudnik cinka i olova i treći po veličini topioničarski kapacitet u svetu. Većina proizvodno-prerađivačkih pogona „Trepče“ nalazi se u mestima gde žive Srbi, pa je još 25. juna 1999. godine Bernar Kušner objavio ukaz „da uprava nad srpskom i jugoslovenskom svojinom na Kosovu prelazi na Unmik“, što je bilo u suprotnosti s tada samo 16 dana starom Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, u kojoj je podvučeno „da NATO i Kfor neće povređivati teritorijalnu celovitost Jugoslavije i da priznaju Kosovo kao njen sastavni deo“. Šta smo mi tada uradili posle tog ukaza Bernara Kušnera? Ništa. U „Trepču“ su ulagana sredstva i pare svih bivših jugorepublika, naravno najviše Srbije, a sada će to sve lepo uzeti za jeftine pare bogati pojedinci za Zapada.
Kada se pogledaju rasporedi nacionalnih kontingenata jedinica Kfora, onda se vidi da njihove lokacije nisu slučajne. Potpuno se poklapaju sa ekonomskim interesima velikih kompanije iz njihovih država. Francuzi su na severu Kosova, a francuski inženjeri proučavaju u „Trepči“ mogućnost ulaganja u obojenu metalurgiju. Britanske firme zainteresovane su za elektroenergetska preduzeća u Obiliću, Italijani u svom sektoru razmatraju kako oživeti nekadašnju firmu „Zastava-Iveko“, Nemci na području Suve Reke nastoje da što više povežu lokalnu firmu „Valkan-Belt“ sa „Džerman kontinentalom“. Sektori su, dakle, unapred striktno podeljeni prema ekonomskim interesima, a u kontekstu strategije „otkupiti, ili uništiti“. Klasičan primer iz udžbenika političke ekonomije neoimperijalističkih monopola.
Ne znam gde je u svemu tome srpski sektor. Znam samo da kada sam 1986. godine bio u Berlinu, obilazeći Berlinski zid, snimio sam grafit nekog Jugovića. Nacrtano znate već šta, a ispod toga velikim slovima: „J… zid“. Izdržaće Srbi.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 31.07.2011
