Izvor: JužneVesti.com, 28.Apr.2017, 09:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzalud te budimo, grade naš
Kada je 1971. godine u Nišu ustanovljena nagrada “Branko Miljković”, jedva da je protekla jedna decenija otkako se istoimeni pesnik preselio u bezdan, svojom ili već nečijom zaslugom. U motive njegove smrti ne ulazim, ali su motivi za otimanje o njegovo ime u posthumnom periodu višestruko važni za razumevanje kulture grada u kom je rođen i iz kog je svojevremeno otišao.
To što je 1972. godine, kada je nagrada još bila mlada, istu dobio Oskar Davičo, verovatno nikoga >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << nije začudilo, jer se moglo i pretpostaviti da se ovom cenjenom piscu neko mora odužiti zato što je otkrio neviđeni Miljkovićev talenat.
Dvadesetak godina ranije, Davičo je kao odgovorni urednik časopisa “Delo”, golobradog Nišliju na velika vrata uveo među sve te uglađene pesničke duše što su umele da flertuju sa službom i visokim političkim idejama. No, Branko je desetak godina kasnije pokazao da trezan još i ume da se nosi sa salonskim poziranjima, ali da mu je pijanom milija kafana i pljuvanje po sistemu.
Narednih se, gotovo trideset godina, uz nekolike izuzetke, nagrada dodeljivala piscima koji su knjige objavljivali isključivo u beogradskim izdavačkim kućama. To i ne bi bilo tako poražavajuće, da se za 46 godina na listi nagrađenih nije našao samo jedan Nišlija, koji je nagradu delio sa pesnikinjom iz Beograda.
“Branko Miljković” je nagrada koja je 29 puta pripala piscima koji su štampali u Beogradu, 9 puta je to bilo za izdanja kraljevačke biblioteke, i svega 8 puta su u igri bili neki drugi gradovi, koji, podrazumeva se, nisu rodni grad “princa poezije”. Uzevši u obzir da u Nišu već izvesno vreme ne postoji nijedna izdavačka kuća koja izdavački posao radi ozbiljno, a ne kao propratnu aktivnost, prethodne činjenice i ne treba previše da čude.
No, međutim, trebalo bi da zabrine to što se iz ovogodišnje trke nedavno povukao Vranjanac Miroslav Cera Mihajlović, optužujući žiri i pokrovitelje nagrade da konkurs nameštaju.
Nakon što su se od ovakvih optužbi ogradili, članovi žirija su 46. nagradu dodelili beogradskom pesniku Marjanu Čakareviću, još jednom nastavivši tradiciju.
Prosečan bi Nišlija zaključio da je “Niški kulturni centar” još jedared želeo da se dodvori centrali, obezvređujući rad svih niških pesnika, veličajući samo pisce iz prestonice.
Misleći Nišlija bi otišao korak dalje, tvrdeći kako se to radi da bi konkurs izgledao manje namešteno, jer “ko još daje nagradu svojim sugrađanima”.
Skeptični Nišlija bi posumnjao u kvalitet niških pesnika, a samouvereni bi rekao da je poezija odavno mrtva, i da je kako Miljković reče danas “svi pišu”.
Kada je 2016. godine niški pesnik Zvonko Karanović “izvisio” za nagradu, a ona otišla u ruke beogradskog pesnika Slobodana Zubanovića, svima je bilo svejedno. U odluke NKC-a se ne mešam, ali su motivi za nedodeljivanje nagrade jednom od velikana poezije (svuda osim u gradu Nišu) višestruko važni za razumevanju kulture grada u kom je rođen i iz kog je svojevremeno otišao.
Prvi ćemo se da se busamo kada ih jednom ne nazovu niškim. U tome smo najbolji.
