Izvor: JužneVesti.com, 10.Okt.2019, 07:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uozbiljilo nam se pozorište
“Uozbiljilo nam se pozorište” je rečenica koju sam čuo u publici niškog teatra na pretpremijeri predstave "Vlast i njena opozicija". I to na početku. Još predstava nije bila odigrana. Ljudi su bili zadovoljni scenografijom.
Ali nije samo scenografija ozbiljna.
Na premijeri 5. oktobra, kada su salu ispunili i političari, ozbiljna su bila i lica. Mnogi su na kraju aplaudirali, neki i stajali tapšući. Neki, ali ne svi. Kako se vidi na slici, to nisu radili najviši >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << zvaničnici vladajuće SNS koji su bili u publici - Zvezdan Milovanović, Darko Bulatović, Ivan Jovanović i Jelena Žarić Kovačević. Bili su dosta ozbiljni, kao da im se nije dopalo ono što su gledali na sceni.
Foto: Narodno pozorište Niš
Foto: Narodno pozorište Niš
Onda je sutradan stiglo saopštenje Niške inicijative povodom iste predstave. Ova opoziciona politička organizacija se ogradila od umetničkog dela.
Apsurd. Farsa. Komedija.
Ta reakcija je na prvi pogled zaista neozbiljna i poprilično amaterska, ali je kada pogledamo iz drugog ugla i dosta ozbiljna. Neki ljudi su u toj slobodi umetnika prepoznali nešto što ne bi želeli da budu. Nešto što je na sceni fikcija, ali je i deo naše realnosti. Baš kao i oni koji ne aplaudiraju ili oni koji pišu saopštenja.
Sve to ide u prilog konstataciji sa početka teksta - uozbiljilo nam se pozorište.
Opet je tu, među nama. Sveprisutno je i deli naše muke, probleme, dileme, tuge, a nadajmo se i radosti. Sezona je tek počela. Daleko je jun.
Ne ide se sada tamo da bi se ljudi sreli, malo smejali i razveselili. Onda otišli kući, oprali zube i legli da spavaju čekajući novi dan i svakodnevne, skoro uvek iste obaveze. Jednako prazni ili jednako ispunjeni kao što su bili pre odlaska u teatar.
Sada se, kao što vidimo, neki kući vraćaju dosta ozbiljni, pa nadajmo se i zamišljeni. Pitaju se i prepituju. Vraćaju replike, prisećaju se teksta. Izvlače poruke. I one vidljive i one skrivene. Nešto im je simpatično, a nešto ih “žulja”. Možda gledaju i u telefon. Možda bi i da zovu nekog, da malo cenzurišu.
Neki drugi se pak late pera, pa sve što im se nije dopalo saspu na papir i ograde se. Molim lepo. Nismo mi takvi, jer mi smo onakvi. Drugačiji valjda. Ali niko još taj dramski tekst o njima drugačijima, izgleda, u Srbiji nije napisao. Kada ga napiše, garantujem da niški glumci neće imati ništa protiv da to odigraju. Isto kao što garantujem da neće dozvoliti štrihovanje teksta zato što je nekog iz publike žignulo u stomaku kada je sa scene čuo svoju političku rečenicu.
Ima i onih trećih. Onih koji su odgledali komad, pa na kraju od srca aplaudirali, a pre toga se smejali i slatko i gorko. Povremeno i naježili. Malo mrštili. Neki možda i zaplakali u mračnoj pozorišnoj sali. Od muke. Od prepoznavanja sebe ili svog komšije, koji je baš isti Leka iz predstave. Ili možda Bora, jer realno to je danas češći slučaj.
Ali kada su napustili salu, osećali su se slobodnije. Zašto?
Zato što su konačno našli mesto gde se slobodno priča.
Neka tako i ostane.
