Izvor: juGmedia, 05.Feb.2017, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UNIFORME
Uniforme neće učinite našu decu pametnijom, neće u velikoj meri popraviti njihove bodove na testovima. Zašto da ih onda uvodimo? Zato što će uniforme popraviti nešto što našoj deci nedostaje u najvećoj meri - popraviće fokus na školu i popraviće disciplinu
Kraj u kome živim promenio se u odnosu na vreme kada sam bio školarac. Mnogo toga što danas smatramo osnovnim – nije postojalo. Sećam se tačno svog puta od kuće do škole, tačnije nekoliko njih, i svi oni >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << su, naročito u jesenjem i prolećnom periodu, bili prava avantura.
Nije postojao ni promil šanse, posle kiše, stići do škole neukaljane obuće. Naravno, nama deci je to bio najmanji problem, teško da smo se zbog toga uzrujavala, ali u naselju je živeo i popriličan broj odraslih ljudi. Njima je bila muka, osećali su pravu gorčinu svaki put kada bi blatnjavim ulicama trebalo da stignu do grada.
Kao grom iz vedra neba, stigla je vest da će ulice biti asfaltirane. Svi su bili ushićeni, skupljao se novac za učešće. Postojala je tenzija oko toga koje će ulice prve čuti brujanje bagera. Trebalo nas je nečim opustiti. U tom periodu pionirske korake pravile su lokalne televizije, možda i nenamerno, učinile da atmosfera dobije smirujući ton. Ekipe su izašle medju ljude i pravile reportaže. Iako je svima bilo interesantno, prvi put su se susretali sa kamerama, malo je bilo onih koji su smeli javno nešto da kažu. Za izjavu o ulicama, kamermani su se mučili poput lovaca u šumama. Tu i tamo uhvate po nekog zeca.
Jedan od onih najhrabrijih, onaj koji je hteo da bude ulovljen, bio je i moj brat. Video je da ispred dvorišta traže žrtvu, i onako, u kućnoj varijatni, neočešljane kose, u papučama – izašao je i popričao sa novinarima. Komšije su znatiželjno gledale preko prozora prizor koji im je u tom trenutku izgledao kao da sleću vanzemaljci. Čim se vratio u kuću, zažalio je. Kaže: “Nalupao sam se gluposti, pogledaj i kako izgledam, moram nekako da sprečim objavu”. Rekao sam mu da televiziju kojoj je davao izjavu drži otac njegove drugarice Vesne. Pozvao je još par drugova iz odeljenja, i predveče smo svi zajedno otišli kod pokojnog Stevice Spasića.
Zvonili smo na vrata, izašao je on, stari lisac, odmah pročitao o čemu se radi. Sa cigaretom u ustima, pričao je brzo i skoro nerazumno “Nema ništa od toga Gile, tvoja izjava je jedino normalno što smo danas snimali, ide večeras”. Još malo nas je ofarbao uz kafu i sok i pustio da odemo kući. To “večeras” smo snimili na videorekorderu i puštali da se nasmejemo svaki put kada bi nam falilo malo energije. Da ne prepričavam reči, ali je bilo u rangu čuvenog klipa sa neta “Sve u svemu trista godina…”.
Dobili smo asfalt, progledali, navikli se i zaboravili na muku. Današnja deca iz naselja nemaju tih problema, ne samo da ne idu blatom, već se(pisao sam o tome u jednom tekstu) , u većini slučajeva, dovoze i odvoze do škole i nazad. I pored toga, ostaje osećaj da je asfalt ostao upamćen kao nešto najvrednije što je unešeno u život naše zajednice.
Pre neki dan, tim istim asfaltom, krenuo sam zajedno sa suprugom na roditeljski sastanak koji je zakazala učiteljica naše ćerkice. Deljene su knjižice, ali meni to nije ostalo u glavi kao “main event”. Taman kada su svi roditelji držali knjižice u rukama, trenutak kada je trebalo da krenemo kući, učiteljica nam se obratila još jednom “Samo da vas obavestim da će u narednom periodu biti sprovedena anketa oko uvođenja uniformi za učenike u školama…”. Povela se rasprava u odeljenju. Kao nekom “programiranom spavaču” reči su mi upalile lampicu, i pretvorile u pravog lobistu, lobistu koji će dati sve od sebe da uniforme na deci ugledaju svetlost dana. Ostali roditelji i učiteljica aktivno su razgovarali o temi.
Što se mene tiče, još pre dosta vremena, i pre nego što sam postao otac, nosio sam se mišlju, da će uvođenje uniformi doprineti da naš školski sistem popravi svoj rejting u svim mogućim kategorijama, pa i u onim koje se ne mere.
Uglavnom se kao glavni razlog za uvesti navodi osećaj jednakosti među decom a, kao nešto zbog čega bi trebalo biti protiv(šta drugo) – cena. Ideja je da bude po dve varijante letnjih i dve varijante zimskih uniformi. Dva para uniformi svakako su udarac na kućni budžet ali… trebalo bi uzeti u obzir i to da odredjenu garderobu koju deca nose u školu roditelji svakako moraju kupiti.
U raspravu sam ubacio i element da većina elitnih škola ima svoje uniforme, zašto bi uopšte filozofirali, prepišimo od najboljih. Učiteljica je na to odgovorila da je to zaživelo tamo gde su bogata društva, a ja sam završio sa rečima da su ona zato i bogata, zato što mogu da iznesu jedan takav proces, ne u ekonomskom već u organizacionom smislu.
Završio se sastanak i krenuli smo kućama. Sređivao sam utiske. Generalno, čitao sam puno o tome, uniforme neće učinite našu decu pametnijom, neće u velikoj meri popraviti njihove bodove na testovima.
Zašto da ih onda uvodimo? Zato što će uniforme popraviti nešto što našoj deci nedostaje u najvećoj meri – popraviće fokus na školu i popraviće disciplinu.
Disciplina je po meni benefit koji bi trebao da bude u prvom planu, ne samo što je po istraživanjima ona ta koju uniformisanost ispravlja najbolje i najbrže, već zbog činjenice da je toliko rasutog talenta, toliko rasutih bisera naše dece jer im gazduje nemirni duh . I posle žalimo što su gore na vrhu, ne samo oni koji znaju i vrede, nego se prošvercuju i uporni. Da, zamisli, samo zbog toga što su disciplinovani, talentovani im gledaju u ledja. Samo zbog toga što nisu ustrojeni, vode promašene živote umesto da menjaju svet.
Verujem da iz Leskovca može da potekne i dizajn uniformi koje bi koristila deca širom Srbije, verujem da mogu ovde i da se šiju. Video sam i u Srbiji, i u inostranstvu one uniforme koje liče na plave radničke kapute i siguran sam da to nije dobro rešenje. Jeftino – ako negde treba da važi krilatica “Nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftino” onda je to obrazovanje. Znam da naša deca zaslužuju mnogo više i znam da Leskovčani koji su u tekstilnoj industiji mogu da naprave proizvod koji će biti: lep, funkcionalan i finansijski prihvatljiv.
I da tim proizvodom pobede konkurenciju, da je oduvaju kada se raspiše javna nabavka, da je oduvaju kada se otvore koverte. Verujem da “srpski Mančester” to može.
Dok sam se približavao kući ponovo sam kročio onim asfaltom, onim za kojim sam toliko žudio. Gledam dole u njega, razmišljam o budućnosti i više mi ne izgleda tako vredno – rado bih ga dao, rado bih ga menjao za trenutak kada će deca u našim školama nositi uniforme.
Uniforme koje će od njih napraviti snažne osobe, spremne da društvo transformišu u ekonomski jaku državu, sa puno intelektualaca, uniforme koje će zauvek zaseniti one zelene, zauvek ih baciti u svoju senku. Glasam za – uniforme.
(Kraj)
