Izvor: JužneVesti.com, 28.Avg.2017, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U lakoj magli peni
Uvek na izmaku avgusta, kad vazduh zamiriše na mešavinu pečenih paprika i udžbenika uredno spakovanih u đačku torbu, za koje su roditelji odvojili celu platu, setim se Raičkovićevih stihova "Stanimo malo pesmo, jesmo li živeli, jesmo?"
Čujem neprospavanu poslednju noć avgusta i zašiljenu grafitnu olovku kako po papiru škripi ovogodišnji raspored časova koji će se sigurno menjati.
I vidim kako se komešaju mučenici u prosvetnim sindikatima, najavljujući >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << štrajk koji će se bez sumnje završiti lažnim obećanjem do sledećeg septembra, kada će se mašina iznova bez cilja pokrenuti.
Još se začuje i zvuk iz prošlosti što se iz moje dnevne sobe preselio u neku tuđu i mlađu, a uvek naglašava priču o tome kako su menjali udžbenik iz istorije i gde su cene svezaka snižene.
Ambiciozniji među decom već su naučili četiri lekcije unapred, pa će kad dođe prvo ispitivanje zaraditi peticu za tromesečje, a oni drugi spremaju opravdanja za prvi septembar koji su na moru spojili sa vikendom, jer tada nema meduza.
A istoriju nam u međuvremenu pišu bitange, dok se izdavači udžbenika dobrano ovajde.
Septembar donosi novu zabludu da ćemo u narednom razredu raditi marljivije, i na tvrdoj strani sveske ispisujemo brojeve uredno popunjavajući svaku kockicu.
Ali već kada okrenemo sledeću stranu, pa se tragovi hemijske sa prethodne poznaju, mastilo počinje da mrljavi, a mi po staroj navici švrljamo polinome, ne znajući šta znače, pa zavirujemo na zadnje strane Veneove zbirke, čija su rešenja uglavnom netačna.
U septembru se još bira i najbolja paprika, koja se lakše ljušti. Ta navika da skladištimo hranu za crne dane nikako da iščezne. Takav smo narod. Pa kad se na leto kupus i ajvar ukisele, sve prosipamo u šahte, već spremajući bolju taktiku za sledeću godinu. Pa sledeće godine opet otpada višak. I tako u krug.
Kada nas prvi put neradno zatekne septembar, a sve smo razrede već ostavili pod tabanima, još ponekad kažemo kako smo bili vukovci i kako su nam još samo iz vladanja poklonili ocenu.
I tako godinu, dve, tri. A septembar uvek isti. Gnezdo nade i zablude.
Pa crvenu boju đačkih knjižica i indeksa menjamo crvenilom pasoša i kartom u jednom pravcu. Ili prste crvene od motanja prskanih kablova, umačemo u soc od kafe.
I zamišljamo želju da dogodine bude bolje. Da makar ova deca što graju po ulicama, budu za pedalj dalje od nas.
