Izvor: JUGpress.com, 30.Apr.2023, 22:14

U Srbiji se najviše radi u Evropi: Koji su simptomi „sagorevanja“

BEOGRAD

Psihološkinja i direktorka Centra za primenjenu psihologiju Snežana Milutinović objasnila je u Novom danu šta je sindrom sagorevanja, koji su simptomi, ali i savetovala šta možemo da uradimo za sebe. Koordinator programa za radna prava Centra za politike emancipacije Vladimir Simović istakao je da je Srbija zemlja u kojoj se najviše radi u Evropi. “Radimo jako mnogo, a naknada za taj rad je jako niska”, kaže on.

Milutinović kaže da je sindrom sagorevanja >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << predstavljen sad već i dijagnostički.

„Ali je inače psihološki fenomen, gde ne pričamo o umoru, već o kontinuiranom doživljaju premora, u kom je postojao period investicije zaposlenog, gde se ulagao i zalagao za dobar rezultat, ali iz određenih okolnosti i uslova nije bilo rezultata. Postaje razočaran situacijom, ne vidi kako može dalje da reši to, najčešće se dešava još jedan pritisak, da se na postojeći umor doda još dodatno zalaganje, kad i tad izostane rezultat, najčešće se osoba izoluje, povlači se, mi to zovemo mentalna distanca u odnosu na posao. Dešava se pad energije, pad motivacije, dešava se nezainteresovanost, ne samo za posao, nego i za kolektiv, korisnike usluga… Nakon nekog vremena ti simptomi se dalje mogu produbljivati i vezivati za druge fizičke simptome koje oseća osoba, ukoliko se neka od ranih faza ne prepozna i ne reaguje na njih“, kaže ona.

Ona kaže da se sindrom može desiti i kod osoba koje ostvaruju i rezultate, ali da je manje verovatno.

„Jer, ukoliko postoje rezultati, osoba ipak ima jedan nivo zadovoljstva koji ide iz posla. Ukoliko je stalni pritisak obima posla ili vremenskog pritiska rada dugotrajan i do te mere iscrpljujuć, bez obzira što je osoba uspešna, ona može da oseti sagorevanje kao takvo“, kaže.

Simović kaže da treba da govorimo o tome i da treba da razumemo situaciju u kojoj živimo.

„Prema podacima Eurostata, Srbija je zemlja u kojoj se najviše radi u Evropi – 43,7 časova nedeljno u proseku, jako mnogo, čini mi se da je prosek za EU nešto ispod 37 časova, pritom je to 43,7 sati, računajući samo taj primarni posao, a znamo da ljudi rade i dodatne poslove da bi uspeli da zarade više da bi mogli da zadovolje neke svoje osnovne potrebe, radimo jako mnogo, a naknada za taj rad je jako niska“, kaže on.

Između ostalog, dodaje on, „problem je u tome što po Zakonu o radu preduzeća mogu da nametnu ljudima da rade i 60-časovne radne nedelje“.

„To je zakonski moguće, da ljudi nekoliko sedmica zaredom rade 60 sati nedeljno, to su uglavnom sektori gde ljudi dobijaju izuzetno niske naknade za svoj rad. To je takozvana preraspodela radnog vremena, poslodavac mora da preraspodeli vreme da u šest meseci ono u proseku iznosi 40 sati nedeljno, to se čak i ne računa kao prekovremeni rad“, kaže on.

Naglašava da je zakonski omogućeno da „ljudi rade zaista u nehumanim uslovima“.

„Raditi 60 sati nedeljno je izrazito nehumano, ne samo što je to mnogo rada, nego je i naknada za taj rad izrazito niska, onda ljudi moraju da rade dodatne poslove, onda dolazimo do pitanja sagorevanja, a čini mi se da se ono ne pominje toliko u tim sektorima, industriji na primer. Oni eventualno mogu da dobiju bolovanje na osnovu nekih povreda na radu, ali kad pričamo o burnoutu teško“, kaže Simović.

Milutinović kaže da je moguće da se dobije bolovanje na osnovu burnouta, ali da ne zna koliko se to dešava.

„Nisu samo te napetosti do kojih dolazi, bezvoljnost, apatija, narušeni kontakti sa drugima, ne samo kolegama, to se preliva na druge sfere života, osećaju i druge simptome – nesanica, manjak apetita, osećate tegobe kojima ne vidite uzrok, osećate se hronično malaksalo i posle sna, osećate se kao da vas je voz pregazio, niz simptoma koji utvrđuju do koje mere je narušeno psihološko i fizičko zdravlje i do koje mere je to vezano za uslove rada“, kaže ona.

Simović je, kao jedan od problema sa kojima se susrećemo, istakao i stalnu dostupnost.

„I kad zaposleni odu na bolovanje, poslodavci im se javljaju kako ste, kako ste danas, što je kao suptilna prenja, kad ćete da se vratite na posao. Slanje poruka van radnog vremena može i da se podvede pod neku vrstu mobinga“, kaže on.

Dodaje da je „u kapitalizmu cilj svega profit“.

„Sve vam je dozvoljeno, u toj trci za profitom ljudi su postali potpuno sporedni, imali smo period tokom dvadesetog veka i u Zapadnoj Evropi i ovde, kada je država preuzimala dobar deo brige o ljudima, to se menja, zapravo vi ste sami odgovorni za to gde ste, kako ćete se snaći, čovek je postao čoveku vuk, sve je moguće uraditi da biste uspeli u životu, jako mali broj uspeva, imamo frustracije, agresiju, gde ljudi postaju sporedni, gde je profit bitniji od ljudi, imamo situaciju da u Srbiji godišnje više od 50 ljudi pogine na radu, za te smrti niko ne odgovara, neki ljudi su poginuli da bi ostvarili nečiji profit, vrlo retko neko odgovara, a kad odgovara kazne su vrlo neprimerene. Moramo malo više da počnemo da brinemo o ljudima, mora država da preuzme regulatornu ulogu, idemo u jednom suprotnom smeru od onoga što bi trebalo da bude humano društvo“, kaže.

Milutinović na pitanje koje su profesije najrizičnije kaže da istraživanja pokazuju da su to one koje su intenzivne u svom, bilo obimu, bilo pritisku vremena o radu.

„Uglavnom one koje su usmerene na rad sa drugim ljudima, mi to često zovemo pomagačke profesije, oni poslovi u kojima se donose teške i značajne odluke, trebalo bi napraviti balans između različitih vidova obavljanja te delatnosti“, kaže on.

Simović kaže da uglavnom rade sa ljudima u tekstilnoj i ostalim industrijama.

„Iskustva su takva da ljudi bukvalno padaju u nesvest, ne smeju da se požale da im nije dobro, često se dešava da hitna pomoć dežura ispred kapije, ljudi rade u nehumanim uslovima, prevruće je u halama… Trake na kojima rade su izrazito brze“, kaže on.

Dodaje da je problem sa inspekcijom što nemamo dovoljno inspektora.

„Imamo oko 200 inspektora rada, a oko dva miliona zaposlenih, ti ljudi često nemaju ni tehničku opremu, ni automobile, pa im onda fabrike kupe automobile, što je već mikrokorupcija u startu. Strani investitori jesu zaštićeni ovde, dobijaju subvencije, oslobođeni su plaćanja poreza, carina, PDV, imaju ekonomsku dobit radeći ovde, ali su na neki način povlašćeni po pitanju odnosa prema radnicima, kao oni su došli nama da daju posao, zapravo se ne gleda koliko naši ljudi radeći za mizerne plate njima ostvaruju profit“, kaže on.

On pretpostavlja da jedan aspekt mogućeg rešenja jeste smanjenje radnog vremena.

„Promena Zakona o radu u ovom segmentu gde se omogućava da ljudi rade 60 sati nedeljno, treba da idemo ka skraćenju radnog vremena, ali da se ljudima obezbedi plata za život, koja će moći da obezbedi neku vrstu sigurnosti, egzistencije… Imamo predsednika koji se hvali kako radi mnogo i malo spava, pokušava da nametne to ljudima. Idemo sve više u pravcu toga da su ljudi frustrirani, beskrupulozni, imamo veliki broj mentalnih oboljevanja, nehumano je, nije takav svet namenjen ljudima i ljudskim bićima, moramo da vidimo kako ćemo da brinemo jedni o drugima više“, kaže on.

Milutinović kaže da možemo mnogo toga da učinimo za sebe.

„U periodima kada sindrom sagorevanja počne da napreduje, mi se dosta izolujemo, za početak je važno vratiti socijalnu mrežu, podršku porodice, prijatelja. Ako odete na odmor, a sve vreme ste u komunikaciji sa firmom, kolegama, sve vreme mentalno u tim događajima, ono što psiholozi stalno ponavljaju, budite prisutni sad i ovde – osetite svojim čulima i mentalnim kapacitetima ono čime ste se okružili u odmoru, a što može da bude prijatno, prirodno…“, savetuje ona.

Izvor: N1

I ovo Vam može biti interesantno

Nastavak na JUGpress.com...