Izvor: KMnovine.com, 10.Apr.2015, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strašni Sud nad Bogom
Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego , danas; nikada manje Boga nego danas.
Danas se đavo ovaplotio u čoveka, da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka, da bi Boga isteralo iz tela. Danas se sav pakao preselio na zemlju; da li se iko seća da je zemlja ikada raj bila? Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga, a danas je – raspeo Boga, ubio Boga. Čoveče, >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << kako ti je ime, ako ne đavo? No šta ja govorim? To je uvreda za đavola. Đavo nikad nije bio tako zao, tako umetnički zao kao čovek. Gospod Hristos je i u pakao sišao, ali ga tamo raspeli nisu. A mi smo Ga raspeli! Zar ljudi nisu gori od đavola; zar zemlja nije paklenija od pakla? Iz pakla nisu proterali Hrista; a ljudi su Ga danas proterali sa zemlje, proterali iz tela svog, iz duše, iz grada svog…
U zenicu duše moje, braćo, upilo se kao zmija zlobno pitanje i zlurado me pita: zar je čovek ikad bio dobar, kad je mogao Hrista raspeti? – Ti veruješ u čoveka; hvališ se njime; optimist si? – Oh, pogledaj čoveka, pogledaj čovečanstvo sa zenita Velikog Petka, pogledaj čoveka kako ubija Bogočoveka i reci: jesi li i sada optimist? Ne stidiš li se što si čovek? Ne vidiš li da je čovek gori od đavola?
Zaboravite sve dane pre i sve dane posle Velikog Petka; svedite čoveka u granice Velikog Petka – nije li on zenica sviju zala, trkalište svih iskušenja, stecište svih gadosti? Nije li danas zemlja poludela u čoveku? Nije li danas čovek, ubijajući Bogočoveka, dokazao da je on zaista – ludilo zemlje?
Ni Strašni Sud, braćo, neće biti strašniji od Velikog Petka. Ne, on će nesumnjivo manje strašan, jer će onda Bog suditi čoveka, a danas čovek sudi Boga. Danas je Strašni Sud za Boga; sudi Mu čovečanstvo. Danas čovek ocenjuje Boga; ocenjuje Ga sa 30 srebrnika. Hrista za 30 srebrnika! – Zar je to poslednja cena? Zar je Juda naša poslednja reč o Hristu?
Danas je čovečanstvo osudilo Boga na smrt. To je najveći bunt u istoriji neba i zemlje. To je najveći greh u istoriji neba i zemlje. Ni pali anđeli to učinili nisu. Danas je izvršen Strašni Sud nad Bogom. Nikada nevinijeg osuđenika, nikada bezumnijeg sudije svet nije video. Ismejan je Bog strašnije nego ikad. „Ad vsesmehlivi“ uselio se danas u čoveka, i ismejao Boga i sve što je Božje. Ismejan je danas Onaj koji se nikad smejao nije. Vele da se Gospod Isus nikada smejao nije, a često su Ga viđali da plače. Posramljen je danas Onaj koji je došao da nas proslavi; mučen je danas Onaj koji je došao da nas izbavi od muke; predaje se danas na smrt Onaj koji je doneo Život Večni. – Čoveče, ima li kraja tvome bezumlju? Ima li dna tvome padu?
Krst, najsramniji dar, darovali smo Onome koji nam je darovao večnu slavu. Gubavče, On te očisti od gube, zar Mu za to krst daruješ? Slepče, On ti je oči otvorio, zar za to da bi video načiniti krst i raspeti Ga na njemu? Mrtvače, On te vaskrsao iz groba, zar za to da Njega sateraš u svoj grob? Blagim vestima zasladio je Sladčajši Isus gorku tajnu života našeg, braćo, za koju Ga od njih darujemo takvom gorčinom?
„Ljudije moji, čto sotvorih vam? – ne ispunih li Judeju čudesima? ne vaskrsoh li mrtvace jednom rečju? ne iscelih li svaku bolest i nedug?… Šta mi vi dajete? Za isceljenja – rane mi dadoste; za život – ubijate me i raspinjete na drvetu“…
Veliki Petak je stid naš, braćo, i sram, i poraz. U Judi Iskariotskom bilo je po malo od svačije duše. Da nije tako, bili bismo bezgrešni. Kroz Judu – svi smo pali; svi smo Hrista prodali; svi smo Hrista izdali, i đavola primili, satanu prigrlili. Da, satanu. Jer je u svetom Evanđelju rečeno: „I po zalogaju uđe satana u Judu“. Po kakvom zalogaju? – Po zalogaju koji mu Hristos dade; po Pričešću; po Hristu. Ah, ima li većeg pada, većeg užasa?
Srebroljublje, ti si Gospoda Hrista izdalo! Srebroljublje, ti Ga i danas izdaješ. Judu, koji je bio učenik Hristov, koji je tri godine bio sa Njim, koji je prisustvovao svim čudesima Hristovim, koji je imenom Isusovim gubave čistio, bolesne isceljivao, mrtve vaskrsavao, nečiste duhove izgonio, toga Judu – srebroljublje je učinilo izdajicom i Hristoubicom; kako onda da mene i tebe ne učini izdajicom i Hristoubicom, mene, koji nisam tri godine Boga u telu gledao, koji nisam imenom Isusovim ni gubave čistio, ni bolesne isceljivao, ni mrtve vaskrsavao? Juda je dugo bio s Onim koji nije imao gde glave skloniti, s Onim koji je i delima i rečima učio da ne treba nositi ni srebra, ni zlata. A ja? A ti? – Ne umeš li da se raduješ siromaštvu, brate, ne umeš li da si srećan siromaštvom, znaj da si kandidat za Judu. Ne pitaj: da nisam ja Gospode? – jer ćeš nesumnjivo čuti odgovor: da, ti kaza. – Čezneš li za bogatstvom, tinja li u tebi žudnja za novcem, znaj da se u tebi začinje Juda. Brate i prijatelju, zapamti na sav život: srebroljublje je raspelo Hrista, ubilo Boga; srebroljublje je od učenika Hristovog napravilo neprijatelja Hristovog, ubicu Hristovog. No ne samo to: ono je i Judu ubilo. Srebroljublje ima to prokleto svojstvo da čoveka čini ne samo Hristoubicom, već i samoubicom. Ono najpre ubija Boga u duši čovekovoj; a ubivši Boga u čoveku, ono zatim ubija i samog čoveka.
Smrt je strašna tajna, braćo, no najstrašnije je kad ljudi predaju Boga na smrt i žele da Ga potpuno ubiju, sasvim unište, da sav bude mrtav, sav bez ostatka. Danas je dan kada su ljudi strašni za Boga, jer muče Boga kao što Ga niko nikad mučio nije; jer pljuju Boga kao što Ga niko nikad pljuvao nije; jer biju Boga kao što Ga niko nikada bio nije. Neka umukne sve što se čovek zove! „Da molčit vsjakaja plot čelovječa!“ Neka se niko ne hvali čovekom, neka se niko ne hvali čovečanstvom, jer, gle, čovečanstvo ne trpi Boga u svojoj sredini, ubija Boga. Zar se takvim čovečanstvom hvaliti? Neka se niko ne hvali humanizmom! Ah, ta to je sve samo – satanizam, satanizam, satanizam…
Danas su ne đavoli, ne zverovi, ne šakali, već ljudi ispleli venac od trnja i na glavu Hristovu metnuli. Trnovim vencem kite Onoga koji je čoveka okitio besmrćem. Trnovi venac plete čovečanstvo oko glave Onoga koji je venac od zvezda ispleo oko zemlje! Trnovi venac za Hrista pletem i ja, i ti, prijatelju, ako sam srebroljubac, ako sam bludnik, ako sam preljubočinac, ako sam bogohulnik, ako sam klevetnik, ako sam ogovaralo, ako sam pijanica, ako sam nemilostiv, ako sam gnevljiv, ako grešne misli mislim, ako nečista osećanja imam, ako vere nemam, ako ljubavi nemam. Svaki greh moj, svaki greh naš, trn je koji umećemo u prokleti venac što izbezumljeno čovečanstvo neprestano plete oko glave Gospoda Isusa.
U mučenju Boga, čovek je nemilosrdniji i od đavola. – Vi ne verujete? Čujte šta očevidac priča: tada mu pljuvahu u lice, u Njegovo lice, u Njegovo čudesno i čarobno lice… Gospode, zašto im se usta ne ogubaše i u ranu ne pretvoriše? Ne zato li da bi nas trpljenju i krotosti naučio?… Pljuvahu ono divno, ono blago Lice, koje više vredi nego sva sazvežđa, nego sva blaženstva. Šta kažem? – da, više nego sva blaženstva, jer je u tom krotkom Licu – svekoliko večno božanstvo, svakolika večna radost… Pljuvahu ono svetlo Lice pred kojim se more smirivalo i umiljavalo; ono Lice koje je burne duše smirivalo i pokoj svima davalo. – I vi se hvalite čovekom? Oh, svijajte zastave, moljci i ništavila! Niko, niko ne treba da se toliko stidi sebe kao čovek, niko od đavola, niko od zverova, niko od životinja… Ljudi pljuju Boga – ima li što užasnije od toga? Ljudi biju Boga – ima li što satanskije od toga? Braćo, ako nema pakla, trebalo bi ga izmisliti, izmisliti za ljude, samo za ljude…
Njega, Tvorca i Spasitelja pljuju i biju, a On krotko i ćutke podnosi sve. – Imaš li izgovora ti koji svaku uvredu uvredom vraćaš? koji zlo zlom vraćaš? koji kuneš kada te kunu? i mrziš kada te mrze? Vraćajući zlo zlom, ti Gospoda Hrista pljuješ; mrzeći one koji tebe mrze, ti Hrista biješ i mučiš; vraćajući uvredu uvredom, ti Gospoda Isusa sramotiš, jer On to činio nije.
I krotkog Gospoda Pilat predaje na raspeće. A ljudi Ga vode od mitarstva do mitarstva, od muke do muke, od poruge do poruge. I poruganog Boga – raspinju; prikivaju Ga za krst.
Zar klince zabijate u ruke Hristove, u ruke koje su tolike bolesnike iscelile? tolike gubavce očistile? tolike mrtve vaskrsle? Zar da umuknu usta koja su govorila kao što čovek nikad govorio nije? Jaire, gde si? Lazare, gde si? Udovice nainska, gde si da zaštitiš Gospoda tvog i mog? Zar raspinjete Njega – nadu beznadežnih, utehu neutešnih, oko slepih, uvo gluvih, vaskrsenje mrtvih? Zar klince zabijate u te svete noge, koje su mir nosile, koje su blagovestile, koje su po moru kao po suvu hodile, koje su hitale ka svima bolesnicima? ka Lazaru mrtvom? ka gadarinskom besomučniku?
Raspet je Bog. – Jeste li zadovoljni, bogoborci; jeste li srećni, bogoubice? Šta mislite o Hristu na krstu? – Varalica je; nemoćan je; sablazan je; „ako si Sin Božji, siđi s krsta! Aha, ti što hram za tri dana podižeš, pomozi sam sebi, i siđi s krsta!“
A šta misli Gospod sa krsta o ljudima pod krstom? – Ono što samo Bog ljubavi i Bog krotosti misliti može: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!“ – Vaistinu, ne znaju šta rade sa Bogom u telu. Zar je Gospodu bilo lakše u telu nego na krstu? Teže, kažem vam, nego kada bih ja u svakoj pori imao po đavola. Jer je beskrajno veća razlika između Boga i čoveka nego li između đavola i čoveka, između smrti i Boga nego li između smrti i čoveka. Spasitelj je osećao tu muku: Njegova čista, bezgrešna priroda ustala je protiv smrti, i On na dogledu smrti „zabrinu se i poče tužiti: žalosna je duša moja do smrti!“
Kada i Bog tuži, kada se i Bog žali na smrt, onda recite: ima li za čoveka išta strašnije od smrti? išta neprirodnije od smrti? išta odvratnije od smrti? Smrt je teška za Boga, a kamoli za čoveka. Od svega, smrt je najteža čoveku, jer pretstavlja najveću udaljenost čoveka od Boga. Čovek u Hristu je to osetio i bolno ispovedio: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ – To vapije Jedinorodni Sin Božji, koji je jednosuštan sa Ocem, jedno sa Ocem. Nije li to najbolji dokaz da je smrt sila koja odbija od Boga, udaljuje od Boga, razjedinjuje od Boga?
Raspeli smo Boga. Čoveče, šta hoćeš dalje? Da nije razbojnika razboritog – ne bi za te bilo opravdanja. Da nije njega – zemlja bi zauvek ostala pakao. Kada su se o Hrista sablaznili svi učenici, razbojnik Ga je ispovedio kao Gospoda i kao Cara: „Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u Carstvo Tvoje!“ Razbojnik je naša nada, jer je poverovao u Hrista kao Boga onda kada su svi bili izgubili veru u Njega, jer je poverovao u Isusa kao Gospoda onda kada je Isus bio porugan, ismejan, izmučen, kada je bio u najsramnijem položaju, kada je kao svaki čovek stradao i mučio se užasno.
No dok ljudi pljuju Boga, dok ljudi raspinju Boga, dotle sva priroda protestuje protiv toga: „I bi tama po svoj zemlji od šestoga sata do devetoga. I povikavši Isus iza Glasa reče: Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj. I ovo rekavši ispusti dušu. I pomrča sunce, a zavesa irkvena razdrije se napola. I zemlja se zatrese, i kamenje se raspade, i Grobovi se otvoriše, i ustaše mrtva tela svetih koji su pomrli“.
Kada su ljudi dovršili svoju komediju sa Bogom, kada su umukli – vaseljena je progovorila, kamenje je progovorilo i pokazalo se osetljivijim od ljudi, osetljivijim za bol Hristov. I sunce je progovorilo: povuklo je od stida svetlost svoju sa grozne planete naše. Svetlost se stidela onoga čemu su se ljudi radovali. Mrtvi su u grobovima čuli vapaj Hristov, i uzbudili se, i pohitali iz grobova, dok su živi ljudi stajali pod krstom i mrtve duše u telu imali. „Danas se crkvena zavesa razdire na izobličenje bezakonika, i sunce zrake svoje skriva gledajući Gospoda raspeta“.
„Vsja sostradahu sozdavšemu vsja“. Da – sve i sva je saosećalo raspetome Gospodu, sve i sva sem – čoveka, sem ljudi. Sva je tvar i na krstu poznala u Hristu Boga, i ispovedila Ga kao Boga. I sa krsta je Hristos pokazao da je Bog. – Čime? Čime? Odgovorom razbojniku. Čime još? – pomračenjem sunca, zemljotresom. Čime još? – molitvom za svoje neprijatelje: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“.
Vaistinu, ljudi ne znaju šta rade sa Hristom. Iz zlobnog neznanja raspeli su ljudi Hrista; iz neznanja Ga raspinju i danas. „Da su Gospoda slave poznali, ne bi Ga raspeli“. Kroz krotost i smernost Gospod je ušao u svet. Zar nije najveća krotost i najveća smernost da Bog postane čovek, da obuče sebe u trošno, u usko, u ništavno telo ljudsko? Kroz krotost i smernost je i izišao Gospod iz sveta; izišao je krotko se moleći za svoje mučitelje. Ljudi ne znaju Hrista, zato Ga gone; ne znaju kolika je to ljubav, kolika smernost, kolika krotost kada Bog dopušta da Mu ljudi sude, da Ga ljudi pljuju, da Ga ljudi biju i, ubiju.
Strašan je udes Hristov i danas na zemlji, braćo. Svaki moj greh je – Veliki Petak za Njega. Četiri moja greha, i već sam raspeo Gospoda Isusa. Svaki tvoj greh, brate, veća je muka za Njega, nego za tebe i za mene. Čineći grehe, ti Ga raspinješ. Svaka nečista misao, svako pohotljivo osećanje riče i urla: raspni Ga, raspni! Nije li sav naš život na zemlji – nezalazni Veliki Petak za Gospoda Hrista? Svaki moj greh je klinac koji zabijam u ruke Gospoda krotkog; svaka moja strast – trn je; sve moje strasti – trnov su venac koji ja na glavu Hrista mećem. Naše ruganje Hristu strašnije je od jevrejskog. Jevreji su mogli manje verovati u Hrista, jer još nije bio vaskrsao. A mi – kojima Hristos već dvadeset vekova silno svedoči da je vaskrsao, mi – ismevamo Hrista Vaskrslog, pljujemo Hrista Vaskrslog, raspinjemo ponovo Hrista, i to Hrista Vaskrslog! Zar ne raspinje Vaskrslog Gospoda Hrista sveštenik koji životom svojim odbija od Hrista pastvu svoju? Zar ne muči, zar ne ismeva Vaskrslog Hrista profesor, učitelj, koji svojim bogoboračkim učenjem izgoni Boga iz duše učenika svojih? Zar ne sramoti Hrista, zar ne pljuje Vaskrslog Hrista svaki hrišćanin koji je samo po imenu hrišćanin?
Avaj, mi neprestano gonimo Vaskrslog Hrista… Kako, kako gonimo Hrista mi, – reći će neki, kada On nije s nama u telu? kad ne vidimo telo Njegovo? Oh, gonimo mi Hrista, braćo, kad duh Njegov gonimo, kad učenje Njegovo gonimo, kad Svetitelje Njegove gonimo, kad Crkvu Njegovu gonimo. Mi Hrista gonimo – kad prosjaka gonimo: jer On je taj što u prosjaku prosi; mi gonimo Hrista – kad gologa ne odenemo: jer u golome Hristos goluje; mi gonimo Hrista – kad gladnoga ne nahranimo: jer u gladnome Hristos gladuje; mi gonimo Hrista – kad bolnoga ne pohodimo; jer u bolesnome .Hristos boluje. U svakom stradalniku – Gospod Hristos strada; u svakom tužnom Gospod Hristos tuguje. Iz beskrajnog čovekoljublja On se neprestano ovaploćava u telo svih gladnih, svih bolnih, svih žednih, svih tužnih, svih jadnih, svih prezrenih, svih poruganih, svih poniženih, svih uvređenih, svih golih, svih progonjenih. On neprestano uzima na sebe telo čovečije, strada sa njim, muči se sa njim, muči se u njemu, tuguje u njemu. Iz bezmernog milosrđa svog On neprestano izjednačuje sebe sa njima: „Kad jednome učiniste od ove moje najmanje braće – meni učiniste. Kad ne učiniste jednome od ove moje male braće, ni meni ne učiniste“. Hristos se ovaploćuje u svakog hrišćanina. Čuj šta veli: „Savle, Savle, što me goniš“, jer goneći one koji mene veruju – mene goniš; pljujući one koji mene veruju – mene pljuješ; mučeći one koji mene veruju – mene mučiš. „Znajte, uči Apostol Pavle, kad se grešiše o braću i bijete njihovu slabu savest – o Hrista se grešite“.
Ne samo za Gospoda Hrista, braćo, već i za sve Hristonosce – život na zemlji je nezalazni Veliki Petak. Što više Hrista u sebi imaš, sve te više gone. Jesi li Hristov, smatraj sebe za smetlište sveta, po kome svi gaze, kao što su po Hristu gazili. Kad te kunu – blagosiljaj; kad te biju – praštaj; kad te mrze – ljubi. Trpljenjem pobeđuj mučitelje kao i Gospod. Vraćaj zlo – dobrom; bori se kao što se Gospod Hristos borio; sa gordošću bori se – smernošću; sa grubošću bori se – krotošću; sa mržnjom bori se – ljubavlju; sa uvredom bori se – praštanjem; sa klevetom bori se – molitvom. To je put pobede; put koji je jednom za svagda proputio Gospod Isus; on kroz stradanje vodi u – vaskrsenje. Mi smo na tom putu, na jedinom putu koji završava vaskrsenjem, ako blagosiljamo one koji nas kunu, ako dobro činimo onima koji nas mrze, ako ljubimo neprijatelje svoje, ako se ne gnevimo kad nas vređaju, ako molimo kad hule na nas, ako s molitvom podnosimo kad pljuju na nas.
Mi smo sigurno na putu koji se završava trijumfalnom pobedom nad smrću, ako se i onda, kada nas raspinju, poput Hrista molimo za svoje mučitelje:„Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!“ – Amin.
Sveti Justin Ćelijski
Pripremila ekipa stranice „Pravoslavlje život večni“
.jpg)
