Izvor: KMnovine.com, 08.Okt.2019, 20:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stevo Mrđen: Subota u okupiranoj Srbiji, 5. oktobar 2019.
Kad izdaja jednom prođe više je niko ne može da spreči dok se ne kazni prvi koji je to uradio.
Ilustracija: KM Novine
Piše: Stevo Mrđen
Dan ranije mi je pristigla pošiljka, ali me poštar nije zatekao kući i odoh u malu Poštu u komšiluku da je preuzmem. >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<
Hladnjikavo jutro me požurivalo da što pre uđem unutra, ali sam zbog svoje brzine blokirao električnu bravu koju mi je tasterom sa unutrašnje strane radnik obezbeđenja oslobodio, maše on meni da odstupim, gde sam navalio...
Obradovah se još napolju kad sam vidio da u 10.55 časova nema mnogo ljudi unutra, to me je i okupiralo da nagazim vrata žustro i uskočkim unutra.
Red se zna, sa jedne strane ide za šalterske poslove, uplate- isplate, a sa druge je za pošiljke. Raspoloženje je brzo splaslo kad je baš na ovom drugom mjestu nedostajao operater.
Pre mene gospođa majka - drži koverat, čeka da ga preda mislim, oko nje se motaju ćerkica i sinčić, ne više od 3 i 4 godine. Po govoru tijela žene i nemirom djece pretpostavljam da su oni već duže ispred šaltera. Okrećem se prema radniku obezbeđenja i tek tada spazim da je ispred mene dekica, vitalan i vremešan. Upitah da čuju i ostale žene operateri za šalterima, ukupno dve, da li subotom radi taj šalter sa pošiljkama, lakše mi da budem neupućen nego da navlačim gnjev "Mice šalteruše".
Deka obezbeđenje samo klima potvrdno,ne bi da ulazi u diskusiju vidim, žena sa dvoje djece duboko uzdahnu, a bliža operatorka na šalteru me pogleda i umirljivo reče da je tu koleginica i da će sad ona, ili će pak ona da dođe kad završi svoje klijente...
I tako prođe par minuta, taman da razgledam oko sebe... Dekica mi nekako najbliži i da ga pohvalim kako se dobro drži, upitah ga za godište.
47- mo. - odgovara mi - Ali se dobro držim! Jeste, da - potvrđujem mu i računam koliko je to godina, hmmm!
Prvo što mi pade na pamet i preko usana prevalih kako se i naši mladi drže dobro po Zapadnoj Evropi i Americi. Izgleda da me niko nije čuo, glupo mi da ponavljam, bolje sam sa sobom da mozgam. Nemam ja ništa protivu nikoga, naročito protiv nečijih godina, ne daj Bože, ali protivu nereda bilo koje vrste imam- šta radnik obezbeđenja od 72 godine radi i to u državnom preduzeću?! Konstrukcija je bezbroj, lete mi slike pred očima propagandnih pultova, stranačkih naravno po svakom ćošku gde se ljudi kreću, upadanja u stanove sa litrom ulja i šećeraa, obećanjima za asfalt i trotoar i taman da razvijem misao otvaraju se vrata i proviruje drugi dekica- stariji čovjek i stidljivo, skoro šapatom:
Ima li šta od penzija?!
Dekica obezbeđenje ga prepoznaje i pita:
Jel' ono vojna?!
Klima glavom dekica potvrdno, a volio bi da ga neko ne vidi ili čuje, toliko tiho i obazrivo da mi bi neprijatno što se dešava neposredno ispred mene.
Vojna! Ima vojna, to ima, ajde! - onako prijateljski i diskretno mu tijelom pokazuje da uđe!
Ulazi stariji gospodin, vojni i staje u red i baš tada pažnju mi privlači žena koja se sa punim ustima pojavljuje sa unutrašnje strane pulta i žvačući prilazi šalteru sa pošiljkama.
Konačno - poislih!
Kreće ona redovna procedura za otpremu, za gospođu sa dvoje mališana pre mene:
- Ko šalje, adresa, broj telefona...
- Kome?!
- Društvo za pomoć deci oboleloj od raka - odgovara gospođa
- Šta je unutra?!
- Pramen kose! Znate, oni će od toga da prave perike za decu - odgovara majka mališana, kao da se pravda.
- Dobro, 180 dinara - kaže operaterka sa šaltera.
Žena vadi gotovinu, plaća račun, preteklo joj je 20 ili 30 dinara, pažljivo ih vraća u novčanik. Olakšanje na njenom licu biva vidljivo, srećna je i spusta ruke na svoje mališane koji su je obuhvatili, svako za svoju nogu. Ne spusta pogled na njih, samo da ih osjeti ispod dlana, da su tu i da isprati do kraja da je njena pošiljka otpremljena na pravi način, ne daj Bože da se potkrade neka greška, da se ne isporuči.
Dovoljno su mi čula bila izoštrena ovim što sam vam svjedočio sada da mi hladnoća izgovorenih 180 dinara šalteruše napraviše eho koji kreće da tutnji:
Zvezda, Partizan, Terzić, Zvezda, Partizan, Vučela, baklje, koreografija, Zvezda, Partizan, Čović... Ponosni sponzor mafije.
Dobro bi bilo da se zaustavim i tražim način, hvatam očima bilo šta oko sebe, samo da zaustavim trenutni metež koji mi ne da mira i fokusiram dekicu, vojnog penzionera kako je došao na red, pruža svoju platnu karticu operateru:
- Koliko je uplaćeno?!
- 77.598 dinara – odgovara operaterka sa šaltera
- 77.000 podižem - odgovara joj oficir
- Ostaće vam 598 dinara, gospodine.
- Neka ostane.
Odustao sam od Zvezde i Partizana, mafije!
77.598 din jeste 663€
Uhhhh, sve bi dao da znam gdje je bio u avgustu 1995, na koji način je učestvovao u izdaji zapadnih Srbskih zemalja, ostavio me bez ognjišta i grobova predaka. I umjesto da smo ih ražalovali i ukinuli sve društvene privilegije za izdaju koju su počinili, uključujući od oficirskog čina majora i naviše, mi ih i dalje nagrađujemo! Od vojnog čina majora pod neposrednom komandom je bilo minimum 100 ljudi sa ličnim naoružanjem dovoljnih da se učini prevrat i spreči izdaja koja evo traje do dana danas. Kad jednom prođe više je niko ne može da spreči dok se ne kazni prvi koji je to uradio. Svjedoci smo na šta liči današnja vojska, ko joj komanduje, vrši superviziju i reorganizuje.... do uništenja. Naravno, okupacione sluge bogato nagrađuju izdajnike naroda, čitav život od školovanja do stambenog zbrinjavanja, a bez da odgovaraju za sve izdaje koje su učinili i koje čine i danas. Jednom izdaja nekažnjena postaje aksiom i zato danas strepimo ovoliko za Kosovom i Metohijom!
Ne sjećam se kako sam došao na red i šta sam pitao ili odgovarao, uzeo pošiljku i izašao napolje, samo da sam tada čuo poruku koja mi je upravo stigla na telefon, zastadoh da pročitam:
„Ratni veterani su u Pionirskom parku, kampuju dok ih ne primi nepomenik“
Lično poznajem neke od tih ratnika, veliki ljudi, mnogo bolji od mene, hrabriji. Neki su ostavili dijelove tijela po Kosovu i Metohiji i kojekude je Srbstvu trebalo, neki su čitavi došli, ali se nikad nisu vratili sa Kosova i Metohije, oni su sebe davno otpisali.
Ostavljeni, prepušteni tržišnim uslovima, bez trunke poštovanja, kao da su kažnjavani što su branili i odbranili Kosovo i Metohiju. Odavno je njima čaša prepuna i odavno je samo žuč u toj čaši, pijani su od te žuči u koju im izdajnici Srbiju iscediše. Ovo je sada njihova bitka u kojoj više nema povlačenja, nadam se da će je dobiti.
Ali braćo,
Šta će vam nepomenik, šta sa njim da pričate, šta on da vam da ili odobri, kad vam džaba sva blaga ovog svijeta kad preda svetu zemlju Srbinovu na kojoj ste ruke, noge, oči i braću posijali.
Rat koji ste vodili traje i dalje, samo su vas lukavo poslali kući jer ste nepobijedivi, izdvajau vas na čistac, jednog po jednog, kao vuk ovcu iz stada.
Ubijedili su vas da nije vaše da se bavite politikom!
A za njih jeste, oni su se školovali za to, imaju licencu...
Nije nego, milije su im pare okupatora nego narod i država.
Jeste da vas je malo i da vam fali pola udova koje ste dali za našu slobodu, ali ste zadnja nada ove obamrle Srbije da mobilišete sve kojima Srbija nešto znači i stanete za vrat izdaji i izdajnicima!
Autor: Stevo Mrđen l Kontakt
Prvih 20 godina života živeo u Drnišu, Dalmacija. Izdaja srpskog naroda, i Zapadnih srpskih zemalja, seli ga u Beograd.
Prepoznajući novinarske podvale i manipulacije, u želji da prkosi izdajničkim postupcima svih struktura društva, uključuje se u rad portala "KM Novine" kao foto i video saradnik - dopisnik iz Beograda.
Živi u Beogradu.
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
