Izvor: KMnovine.com, 16.Apr.2018, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starosrbinova molitva
Pobožna, prekrasna i divna svetina srpska, skupljena iz podalekih krajeva, neprestano se izuvaše, bacaše od sebe sve što je od metala, pa se krsteći se, moljaše, podvlačaše, pod ćivot svoga svetog kralja, stajaše tu neko vreme, nalazaše, celivaše i darivaše, svete ostatke, obuvaše i odlazaše od kuda je.
Provlačenje ispod kivota Svetog kralja Stefana Dečanksog
Ovako činjahu oba pola i tako reći sva tri >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << roda.
Da li ima ikoga na svetu, da li ima žive, pa ma tako reći i čelične duše; koja se ne bi ovim tronula i razplakala, koja ne bi suzu svoju pustila, ako ne za čim drugim a ono bar za ovim oduševljenjem , za ovim poštovanjem i uvaženjem naroda, svoga prvog i velikog sveca i vladaoca u pravoslavlju?
No ima, ima zaista i to onih, koih je poziv da podržavaju sve dobre i čestite, spasonosne za državu i narod strane, narodnje, a da iskorenjuju zle i opake, ubitačne i utamanjujuće jedno i drugo, i upropašćujuće narodnost i obstanak naroda našeg na ovoj zemlji; ima ih, na veliku tugu i žalost, koi te dobre strane našeg naroda ruše i utamanjuje, a grabeći se neprestano i sakrivajuć i jedan od drugoga, sgrtane priloge, sa svetih mošti ju: sami se kažu i odkrivaju.
Osim ovog i našu pobožnost i naše osećaje, kao i ostalih, nepriličan mestu i svetinji, odnošaj jednoga od ovih, spram jedne, biće nevaljale, ženske, prekide, i uskipe krv, kad i to još videsmo, i to na ovom i ovakvom mestu! Čovek sav izgledaše preneražen i kao studenom vodom preliven. Uzalud divna molitva jednog iz takozvane stare, a bolje prave, kraljice i carice Srbije, - koju blgarski i blgaro-turski organi zovu ,,mnimžta Sržbia“ (vi di str. 97) – kojom prizivaše i priklanja še svetoga kralja:
Kivot sv. Stefana Dečanskog
,,Sveti i veliki kralju moj, bogougodniče, Hristov pobočniče, spasov saputniče, Božji pomoćniče! Molim ti se, preklinjem te i zaklinjem, nebeska silo, zemski spasitelju: pomozi mi, s braćom i drugovima, daj mi sreću i zdravlje; oprosti nas teških i velikih psećih i poganih muka i beda! Pomiluj me, spasi me, izbavinas, sačuvaj nas , kreni svoje nebeske svetinje i zemaljske sile, pobi i satri ale i pogane nevernike, koi ti se rugaju, tvoje crkve obaraju, tvoju veru grde i psuju, tvoj lik muče i pljuju, tvoje sinove gaze i gnječe! Čuj me, i učini po tvojoj sili, po tvojoj svetinj i, po tvoj oj moći, moćno si moćan, razprosti srbsku krštenu vlast, i ruku knjaza – dugo je se mislio kako mu je ime pa– Mih -mi -Mihaila, Milološa; prekrsti i osveti zemlju tvoju, očisti je od paganštine i peksimisti, sačuvaj nas i ukrepi u vlasti veri, u volji tvojoj! I opet ti se molim, naše jarko sunašce, naše carsko čedašce, naš ognjeni, svetli i beli kralju, naša nadeždo i ponose, naša moći i uzdanice, naše dobro i srećo, naš živote i dobroto, naše milje i kovilje. A ja ti evo, sve što imam dajem i daću ti, sa braćom, rodom i svim Srbima, braćom rišćanima; pomozi nam, spasi nas, izbavi nas, ja vi se među nama, podigni tvoje zemlje i gradove, tvoje crkve i čkole, tvoje monastire i svetinje! Sve ti je utrveno, sve utamanjeno, sve upropašćeno! Iz čisti između nas i poslednjeg poganika, i odpadnika tvoga, sveti kralju, i zlog arnautina, kruno naša, i besno gspahiju, svete naš, i poganu vojsku, sunce naše, i najveću pogan na sve tu odže i derviše, moćna silo, i care im pogane sa dve oštre zmije, dragi spasu, i sve što je njihovo pogano pseće i neverničko“.
Nas je istina neko vreme zadržala ova nikad nečuvena i ovakva divna i sladka molitva, pri kojoj je naš rođeni brat, iz ,,mnime stare“ Srbije po bratsko blgarskim i blgarsko-turskim novinama, izvadio svoju ubogu i ojađenu kesicu; pa svesrdo svu izručio na ćivot svetoga svog kralja. Koliko je u njoj bilo ne znamo, no znamo to: da je iskao malo hleb a od bratstva, ne dadoše mu, pa i onako gladan i umoran ode veseo: da opet metne vrat u težak i čemeran jaram poganički. Eh, naši monastiri i naše zadužbine! kad nikom ni tvrda i okorela hleba ne date!? Ovo nas još više rasrdi, obodosmo našeg malog umorenog i sustalog konja; te, po najvećoj kiši i lapavici , odosmo dalje, preko Đakova ,,visoke planine“ na koj se beljaše sneg u početku septembra.
Prokletije
PUTOPIS DELA PRAVE - STARE - SRBIJE
Od Miloša S. Milojevića
Beograd 1871. str 97 - 98
Izvor: Lestve srpske :: © 2014 - 2018 :: Hvala na interesovanju
