Izvor: KMnovine.com, 08.Nov.2014, 07:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi u Albaniji - nestajanje pod bezobzirnim terorom!
Ovaj prilog deo je specijala "Rama u Beogradu, tama u Albaniji" koga su KM Novine pokrenule povodom dolaska albanskog premijera Edi Rame u Beograd jer, kako srpske vlasti tvrde - "naši odnosi su najbolji u poslednjih 70 godina".
...
Ovaj tekst posvećujem svim Srbima-mučenicima kojima nije bilo nimalo lako kroz istoriju da žive na prostoru današnje Albanije. Ukratko želim da vam pokažem koliko su Srbi iz Albanije pretrpeli muke kroz >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << istoriju, teror im je postao svakodnevnica na koju su se ili navikavali ili od koje su bežali...
Prostor današnje Albanije u srednjem veku je bio pod Srpskom upravom, a Albanci kao narod uglavnom su se bavili staočarstvom, ali imali su i oni svoju elitu, vitezove... koji se nisu razlikovali od Srba. Padom Srpskog carstva i okupacijom Srbije Albanci su ubrzo prešli u islamsku veru radi povlastica i privilegovanog statusa koji su davali Turci.
Do XV veka cela srednja Albanija je bila islamizovana, dok je severna, na koju je rimokatolička crkva imala veliki uticaj - ostala katolička. Srbi su u srednjem veku naseljavali Albaniju, ali najviše ih je bilo u Skadru i njegovoj okolini (zato što je Skadar nekadašnja Srpska prestonica - iz perioda pre Nemanjića). Takvi islamizovani Albanci nastojali su da islamizuju i proteraju sve Srbe iz Albanije, a potom i Srbe sa KiM.
Jak talas islamizacije počeo je u 17 veku, tačnije posle seobe Srba 1690. i trajao je sve do Blakanskih ratova i oslobođenja Kosova i Metohije. Srbi su se prvi našli na udaru islamizovanih albanaca zbog čega je veliki broj njih napustio svoje ognjište i otišao u okupiranu ''užu Srbiju'' i na KiM tražeći tamo spasa.
Islamizovani Albanci su pod Turskom okupacijom bukvalno mogli da rade šta hoće, a da zato nisu nikome odgovarali! Čak je i patrijarh Pećki Vasilije Brkić u memoaru za grofa Orlova od 29. marta 1771. napisao ''Od muslimanskih Albanaca se pribojavaju čak i Turci, jer je albanska poroda: žestoka, dosaditelna, grabitelna, nespokojna krvoprolivatelna i visokoumna''.
Nimalo lak život 1921. godine okrenuo se u Srpsku korist na teritoriji Albanije. U Albaniji je u tom periodu postojala smena vlasti, za vrlo kratko vreme promenilo se nekoliko vladara dok se Ahmet Zogu najviše zadržao na vlasti (koji je uz pomoć kralje vine SHS došao na vlast 1924.), on je Srbima dao sva prava jer su im ta prava bila garantovana kao nacionalnoj manjini posebnom deklaracijom, pošto je Albanija 1921. postala članica društva naroda. Srbi su obnovili svoje privatne škole 1923/1924. Tada je u Vraki u osnovnoj školi bilo 50 đaka, a 1930. - 172. Skadar je imao tri osnovne škole i i zabavište sa 37 dece. Tu školu završio je i najpozatiji Srpski pesnik u Albaniji Miloš Đorđ Nikolić. U periodu od 1921. do 1928. Albanija nije negirala postojanje manjina na svojoj teritoriji, ali su njihova prava postojala samo u sredinama gde su Srbi i Crnogorci bili kompaktno naseljeni.
Naime po uspostavljanju monarhije u Albaniji počinje nasilna asimilacija manjina, pa i Srba i Crnogoraca. Kralj Ahmet Zogu koji je došao na vlast uz pomoć kraljevine SHS njoj je 1926. zvanično okrenuo leđa potpisavši pakt o saradnji sa Italijom. Zogu je izazvao raskol u SPC, a Srpske škole je zatvorio.
Zogu je 1939. morao da pobegne iz Albanije pošto je Italija okupirala Albaniju, a njegovi odnosi sa Jugoslavijom koja nije htela ništa da preduzima - bili su loši. Treba se napomenuti da je postojao plan srpske vrhovne komande i kralja Aleksandra da Jugoslovenska vojska okupira severnu i centralnu Albaniju u slučaju da Italija krene prema Albaniji (pošto je Italiji trebalo nekoliko nedelja Srpska vojska je želela da to iskoristi i prva okupira Albaniju).
Ubistvom kralja Aleksandra ubijeni su i ti planovi zbog čega naša vlada nije reagovala. Položaj Srba u Albaniji za vreme drugog svetskog rata bio je jako loš. Albanci su, kao i na KiM, pravili etničko čišćenje, a Srbi i Crnogorci su bili prvi na meti.
Završetkom drugog svetskog rata i dolaskom na vlast KP (uz pomoć KP Jugoslavije) u Albaniji pogoršan je status nacionalnih manjina između kojih i Srba i Crnogoraca. Članom 55 ustava iz 1968. Albanija je postala jedina ateistička zemlja na svetu, taj član izričito zabranjuje svaku religijsku aktivnost kao i postojanje organizacija verskog karaktera. U slučaju kršenja ustava predviđena je kazna zatvora od 3 do 10 godina, a u ''težim'' slučajevima i kazna streljanjem.Srpske pravoslavne crkve i manastiri su pretvoreni u skladišta i magacine, a oronuli hramovi su porušeni do temelja.
Da bi još više uništila nacionalne manjine KP Albanije je 1975 donela poseban dekret o promeni ''nepodobnih'' imena i prezimena.. Te godine je i formalno počeo postupak brisanja Slovenskih imena, pa i Srpskih i Crnogorskih.
U tom dekretu je napisano ''građani koji imaju neodgovarajuća imena sa: političkog, ideološkog i nacionalnog stanovišta su obavezni da ga zamene''.
Na osnovu ove odluke br. 5354 sačinjen je i rečnik narodnih(Albanskih) imena od 3000 reči poželjnih sa Albanskog nacionalnog aspekta. U septembru 1975. Albanska vlada je donela i dekret 225 kojim je naložena i promena geografskih naziva sa religijskim i ideološkim, odnosno nacionalnim sadržajem. Tako je mesto ''sveti Nikola'' postalo ''Crvena Zvezda''.
Pored takve diktatorske vlade veliki bol Srpskom i Albanskom narodu nanela je Albanska tajna služba Segurimi. Ovom prilikom objavljujem i svedočenje jednog boksera Camil Ajdina kojem je bio jedini greh što je napisao knjigu protiv vladara Envera Hodže, a o proganjanju manjina, raseljavanju, i pokrštavanju nacionalnih manjina, tu knjigu je vlast okarakterisala kao ''lošu''.
''Kada sam 1961. bio uhvaćen na granici imao sam 120 kg, a kada sam 1982. pobegao 54 kg i dijagnozu da bolujem od 9 bolesti. Godinama sam jeo samo hleb, parče od 20 grama sa 4 grama ulja''. Da bi preživeo on je morao da boksuje u logorima kao gladijator i tako da zabavlja agente Segurimija i čuvare zatvora. On dalje kaže ''u Albaniji je za vreme diktatorskog režima Envera Hodže nestalo 300.000 Grka i 200.000 Srba i Crnogoraca, muslimana i Makedonaca. Svaki žitelj ove zemlje na sebi je osetio ruku Segurimija''!
Danas se ne zna tačno koliko živi Srba u Albaniji, jer ako bi se uzeli u obzir i islamizovani Srbi, njih bi sigurno bilo nekoliko stotina hiljada... Prema nezvaničnim podatcima u Albaniji danas ima između 10.000 i 40.000 Srba, dok popis (ako je tačan) iz 1989. kaže samo 100 Srba i Crnogoraca.
Autor: Dejan Š.
Pripremile: KM Novine
.jpg)
