Izvor: juGmedia, 29.Jul.2015, 21:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Somewhere Over The Rainbow
Pođem ulicom, idem polako i gledam. Dvorišta, parkići, deca se igraju. I dalje ima talenta u njima. I pored svega šta im je ova zemlja priredila, još uvek ima iskre u njihovim očima.
Možda nisu kao pre pedeset godina, možda su sada motorički slabija, gojaznija, ali ne svojom krivicom.
Jer, bitniji nam je trosed, nego da dete skače po njemu, nemoj slučajno da nam slome nešto u kući.
Smeta nam i kad šaraju po dvoristu, ruže nam izgled, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << nam smeta i da im pomognemo, da ih organizujemo.
Sama neka se snalaze, a opet da budu kriva. Da ih uči ulica, mi da im budemo sudije.
Na to smo spali. Znamo šta ne valja, ali ih opet guramo ka tome.
Za šta god da nam zatreba vreme, energija, ćušnemo ih po stranu, kao da su zadnja rupa na svirali. Deca, ono najvrednije, ono zbog čega i živimo, dobiju tek ono što ostane od nas.
Najčešće, ne damo im ništa, samo se stropoštamo na krevet, i ako imamo bar malo snage, viknemo im da se sklone. Na kraju, šta će, tu je kompjuter, tu je TV. Vežu se za te stvari. Otvore čips, čokoladu, smoki, zatvore se i utupe.
Prepustili smo ih onima koji od njih žele da stvore potrošace. I još im pomažemo u tome.
A, opet, očekujemo, nadamo se da će uspeti. Nadamo se da će sa tom iskrom u očima, pobediti sve prepreke, pa i nas same, i na kraju moći da budu svoji ljudi. Da ne zavise od drugih.
Hoćemo stvaraoce.
Ubedite me, da bar malo ne možemo da im pomognemo, da bar malo ne možemo bolje. Šta god da radimo. Da im popravimo šanse za uspeh.
Moramo postaviti granicu.
Moramo reći, ovo je za njih. Ispod ovoga ne idemo. Nikada. To je za budućnost.
Moramo se odreći nečega i početi da radimo sa decom. Koliko god da košta.
To ne smete da gledate kroz gubitak, jer to je ulaganje. Najbitnije u našim životima. Ono što sada ne uspemo da im damo, sputavaće ih čitav zivot, i ne samo njih, preneli smo seme zla i na buduće generacije. Od nas kreće, osvestimo se.
Decu u ruke. Zatrćite se po kući, pa zajedno skočite po krevetu, neka pukne feder. Pa ih pojurite, ti mali vragolani, tu oko stola, neka padne i vaza. Zajedno, metlu u ruke, očistite. Uz neku muziku, laganu, uz neku što opušta. Vodite ih napolje kada god je lepo vreme, da se razviju pravilno. Dajte im loptu, neka jure. Devojčicama razvučite lastiš. Pokažite im kako, koliko god da ste smotani, njima čete izgledati savršeno.
Uzmite kredu, pa vi krenite, neka vas oni prate, a ne da im branite. Odvedite ih u prirodu, na neku reku, jezero, pa onda u neki voćnjak.
Neka ožive.
Pred spavanje, knjigu u ruke, nešto im procitajte. Probudite im maštu, da lepo sanjaju, da imaju širinu. I, kada sutra povećaju prohteve, ne brinite. Kada traže vise vas, a manje televiziju i grickalica, na pravom ste putu.
Ne dajte ih, našu decu, našu jedinu nadu.
(Kraj)
