Izvor: KMnovine.com, 02.Dec.2016, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savršeni kandidat pomahnitalih „elita“
Saša Janković se nikada ne smeje. Valjda misli da namrgođen izgleda ozbiljnije, ili je pak prirodno namćor. Svejedno, on zaista deluje biološki nesposoban da ikoga razveseli.
Saša Janković
Ali su zato njegovi ljubitelji urnebesni:
„Srbija se već godinama suočava sa dubokom i teškom krizom koja prati nedovršenu tranziciju države i društva. Institucije su razorene ili pod >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << pritiskom, nepoverenje građana u državu je ogromno, nepravda je svuda prisutna, a siromaštvo realnost za većinu ljudi. Građani imaju priliku da počnu da menjaju stvari na predsedničkim izborima sledeće godine. Uloga predsednika države, u duboko podeljenom društvu koje nikada nije uspelo da otvori ozbiljan i konstruktivan dijalog o teškim temama, dodatno dobija na značaju“, stoji na samom početku apela kojim je stotinak javnih ličnosti pozvalo Sašu Jankovića, već devet i po godina zaštitnika građana, da se uključi u trku za zdanje na Andrićevom vencu.
VAŠAR IZVIKANIH TAŠTINA
Objavljen u petak, apel je, nasuprot samom Jankoviću, razgalio Srbiju. Najpre, spisak potpisnika je prosto smehotresan. Tu je „Politikin“ erotoman Boško Jakšić, ali i bivša „lokica“ Jelena Tinska, tako da, uz svo uvažavanje njihove političke pronicljivosti, niko ne može da isključi mogućnost da se u apelu krije i kakva seksualna poruka zavodnika Boška zanosnoj Jeleni. Onda je tu glumac Nikola Đuričko, čini se najzad oporavljen od razvoda Breda Pita i Anđeline Džoli, čiji mu je bračni brodolom, kako je priznao u nedavnom gostovanju na N1 televiziji, pao neobično teško. Zatim vajni reditelj Janko Baljak, koji se još nije oporavio ni od Brozove smrti, sudeći po njegovom „Plavom vozu“, verovatno najbezvrednijoj tvorevini u istoriji Radio-televizije Srbije. Pa još jedan zaludni „filmski stvaralac“, Stevan Filipović, reditelj nedotupavnog „Šišanja“ koje je režim Borisa Tadića onomad bio promovisao i u srpskoj skupštini i u britanskom parlamentu, ali i filmski kritičar Milan Vlajčić, koji je to i takvo „Šišanje“ svojevremeno pohvalio kao „srpsku Paklenu pomorandžu“ – i ostao živ.
I tako dalje. Sve sami biseri kao stvoreni da ih Tatjana Vojtehovski (takođe potpisnik!) ispita u onim svojim zloglasnim rijaliti čeprkanjima po potresnim ljudskim sudbinama. Kad skupina takvih nedostojnika reši da se udruži u političkom delovanju, to njihove lične tragedije neminovno prevodi na polje društvene parodije.
Ništa manje detinjasta nije ni sadržina samog apela, počev od već citiranog uvoda. Mudraci ukazuju građanima na „priliku da počnu da menjaju stvari“ tako što će da glasaju za Sašu Jankovića. A šta bi to Janković menjao u odnosu na odista štetočinski režim Aleksandra Vučića? Da li bi najzad zaustavio pogubne evrointegracije? Ili puzeće ulaženje u NATO? Ili gaženje Ustava Srbije i odricanje od zločinom otetog Kosova i Metohije? Da ne bi možda, za rzaliku od Vučića, odbacio „ed memoar“ i stao da razvija privrednu saradnju sa Rusijom?
Lična netrpeljivost između Jankovića i Vučića je nesporna, ali u čemu se to njihova politička stanovišta razlikuju?!
Čak su i po prevrtljivosti slični. Jankoviću, naime, niko nikada neće prebaciti da je gadljiv u izboru radnog okruženja. Devedesetih je najpre bio novinar prozapadne agencije „Beta“, ali je onda 1997. mrtav-hladan prešao u savezno Ministarstvo omladine i sporta koje je bilo u rukama Socijalističke partije Srbije do Petog oktobra. Tamo je preživeo i prevrat, ostao u ministarstvu i pod DOS-ovskom diktaturom, sve do 2003. kada je počeo da radi za OEBS. Njih je napustio 2007, kada ga je Narodna skupština postavila za zaštitnika građana. Na to mesto predložila ga je Demokratska stranka Srbije, ali ga silazak DSS-a sa vlasti nimalo nije zatekao nespremnog, nego je i u Tadićevoj hijerarhiji zauzimao posebno mesto, čim je decembra 2010. baš on odleteo u Oslo (vladinim avionom) da prisustvuje dodeljivanju Nobelove nagrade kineskom disidentu. I pored ovakvih prestrojavanja, leta 2012. tada novi saziv Skupštine jednoglasno mu je odobrio novi mandat na mesto zaštitnika građana, a sa novouspostavljenom Vučićevom vlašću sarađivao je bez ikakvih nesuglasica u naredne dve godine, odobravajući im teška kršenja ljudskih prava na Kosmetu u sprovođenju Briselskog sporazuma, kao i gušenje Ustavom zajemčene slobode kretanja nezakonitom „gej paradom“.
Tek posle čuvene tuče Andreja Vučića i obezbeđenja mu sa Žandarmerijom, Janković dolazi u sukob sa režimom. Sve do tada, dva rođena prevrtljivca, Janković i Vučić, nisu jedan drugom pravili ma kakve teškoće.
Kako onda Srbija da se ne kikoće dok čita o „prilici da počne da menja stvari“ koju joj nude prijatelj Bernara Anri Levija (Goran Marković), ili pisac koji se hvalio kako je nogama gazio pozive da se zaštiti ćirilica (Vladimir Arsenijević)?!
ELITE BEZ KOMPASA
Kada se, međutim, uzme u ozbiljno razmatranje, apel Saši Jankoviću je nedvosmislen dokaz bezumlja samoproglašenih društvenih „elita“.
„Odmerenost, hrabrost koju je pokazao u teškim trenucima, posvećenost odbrani vladavine prava i zaštiti ljudskih prava, profesionalni rezultati u izgradnji važne institucije – garancija su da bi Srbija u njemu dobila predsednika kakvog zaslužuje“, veličaju Jankovića potpisnici, po svoj prilici ne do kraja svesni da je svaka i jedna od nabrojanih pohvala čista laž. Koliko je bio posvećen vladavini prava i ljudskim pravima, najbolje znaju, kao što je već rečeno, oni najugroženiji, a to je Srbiji odan svet sa Kosova i Metohije. Ali Janković se ni inače ne može pohvaliti „profesionalnim rezultatima“. Štaviše, za jednog pravnika odlikuje se vanrednom spremnošću da krši zakone čak i na manje-više bezazlenim primerima, kao što je ovaj u koji je i moja malenkost bila upletena.
S jeseni 2009. godine, Inicijativa mladih za ljudska prava tužila je bila Novu srpsku političku misao zbog navodnog govora mržnje, a onda, pre nego što je sudski postupak uopšte i započeo, ista ta Inicijativa je upriličila okrugli sto upravo povodom te njihove tužbe. To je bilo ozbiljno kršenje zakona koji zabranjuje javno komentarisanje sudskih postupaka pre nego što su okončani, kako se na sud ne bi vršio uticaj pre prvostepene presude.
Pisao sam u to vreme za NSPM, pa sam, zajedno sa Marinkom Vučinićem, bio određen da u ime NSPM odem na okrugli sto i opomenem učesnike da je to što rade kršenje zakona, ali i da skrenem pažnju na istinski govor mržnje koji se, uperen protiv Srba, mogao pročitati na „E novinama“ ili pak Peščaniku. Među učesnicima je bio i zaštitnik građana. I nimalo nije bio potrešen zbog toga što krši zakon. Na Marinkovićevo i moje upozorenje da je sama tema skupa protivzakonita, bukvalno se, kao i ostali učesnici, nije ni osvrnuo. Gospodin pravnik.
U jednom trenutku uleteo sam u oštru raspravu sa Biljanom Kovačević Vučo, kada je pokušala da me ubedi da Srbi ne mogu biti predmet govora mržnje jer nisu „ranjiva grupa“. Ovu nepojamnost Saša Janković ne samo da nije opovrgao, nego je zajapurenoj Biljani Kovačević Vučo dao za pravo, doduše posredno (ućutkujući mene pozivom da raspravu ostavim za neku drugu, tobože prikladniju priliku). Gospodin zaštitnik.
VUČIĆU NA SREĆU
Saša Janković nije ni odmeren ni hrabar, što se nepobitno može zaključiti na osnovu toga kako se lane držao kada su mu režimu naklonjeni tabloidi iskopali iz prošlosti slučaj samoubistva najboljeg prijatelja u njegovoj, Jankovićevoj, kući.
Ne ulazeći u to šta se zaista dogodilo i da li je Janković odgovoran za smrt svog druga, ostaje činjenica da porodica stradalog mladića i dalje krivi upravo Sašu Jankovića, kome je, kada je cela afera izbila na videlo, postavila nekoliko nimalo ugodnih pitanja koja, kako kažu, do dana današnjeg nisu dobila uverljive odgovore. Sve i da ni na koji način nije doprineo smrti najboljeg prijatelja, kako je moguće da Janković za sve ove godine nije našao za shodno da unesrećenoj porodici otkloni nedoumice?
Ko bi još porodicu najboljeg prijatelja posle takve tragedije ostavio u takvom nespokoju?! Svakako ne neko ko je „odmeren“ i „hrabar“, kakvim Jankovića opisuju potpisnici apela.
Toliko o Jankoviću. Da se vratimo sada na 104 javne ličnosti koje, nažalost, uživaju nekakav, mahom nezasluženi društveni ugled, a daju sebi za pravo da se izjašnjavaju o osetljivim pitanjima o kojima očigledno ne znaju pod milim bogom ništa.
Osim što su ovim apelom pokazale koliko su nedorasle ma kom odgovornom zadatku, dotične ličnosti iscrtale su i jednu istinu koja mnogima promiče: Srbija nije pod „okupacijom“ i Srbijom ne upravljaju Zapadne sile, koje, nesumnjivo krvoločne i neprijateljski nastrojene prema srpstvu uopšte, zapravo samo koriste ovdašnje nedostojnike i njihov zlokobni politički i društveni uticaj.
Dok ceo svet napeto iščekuje na šta će da izađe vladavina Donalda Trampa, izvesno je da niko iz američke diplomatije, pa ni Kajl Skot, uopšte i ne razmišlja o Saši Jankoviću i njegovoj mogućoj kandidaturi za predsednika Srbije. Isto se može reći i za Zapadnu Evropu, koja se još nije oporavila ni od Bregzita, a sada mora da se nosi i sa novim, prekookeanskim šamarom, pa još i turskim pretnjama da će poslati nove talase migranata. Da li je verovatno da, u takvim okolnostima, iz Vašingtona, Londona, Brisela ili Berlina stigne naređenje da se sastavi apel Jankoviću?
Naravno da nije.
Pogotovo ne bi Zapadnjaci to radili u ovom trenutku, kada se i kod njih sasvim urušava sam koncept slavnih ličnosti – glumaca, pevača, muzičara, pisaca, novinara, TV zvezda… Trampova pobeda razotkrila je duboko gađenje koje su najširi narodni slojevi gajili prema „istaknutim pojedincima“ odanim jedino sopstvenim povlasticama. A na Balkanu, pogotovo u Srbiji, ta klika je još i omraženija nego što je u Americi.
Iza apela, prema tome, ne stoji nikakva „zapadna agentura“. Isto tako ni iza Jankovićeve kandidature, o kojoj se naglas razmišlja već više od godinu dana.
I apel, i Janković, i njegova kandidatura, ali i ono protiv čega se on kao bajagi bori, sve je to zakuvano u ovdašnjim kuhinjama, iz Srbije i neposrednog okruženja (prvenstveno Zagreba i Podgorice). Srbija se suvereniteta odrekla sama. Nije nas u ovaj državni sunovrat koji traje punih 16 godina naterao niti jedan strani ambasador. Oni su ga svakako potpomagali, od Vilijema Montgomerija pa nadalje, ali je sunovrat izvorno posledica nemoći i slabosti srpskih državnih ustanova, unutrašnjeg sloma bezbednosnih i odbrambenih službi, te na kraju niskosti političkih i društvenih elita.
Uostalom, najviše koristi iz Jankovićeve kandidature izvući će upravo onaj protiv koga je sve to navodno i upereno: Aleksandar Vučić. Istinski populistički kandidat bi Vučiću uterao strah u kosti. Janković će, onako namrgođen, samo da ga razgali.
Piše: Miodrag Zarković
Izvor: FSKSRB :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
