Izvor: KMnovine.com, 21.Jul.2016, 22:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rade Dacić: Zašto izdajnik izdaje ( ll deo)
Rade Dacić: Zašto izdajnik izdaje ( ll deo)"Kad narod svoj izdajete, „dame i gospodo”, srpski izdajnici – vi, koji nemate takmaca u drugim narodima – lakomisleno ga prethodno potcenite. Tako radite na svoju štetu, jer malo za izdaju tražite, još manje dobijate".
Izdaja - najteži greh i najdublji krug pakla i u Danteovoj poemi.
Drugi deo bisera srpske književnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << o izdajnicima, izdaji i poreklu istih. Prvi deo možete pogledati klikom na OVU VEZU
Nagrade za izdaju
Obratiću se sad izdajnicima, da im uputim jedan prekor. Ne zameram im zbog njihove delatnosti – u tome pogledu reči ne mogu pomoći! – Izdajniku se obraćam s prekorom zbog štete koju čini sebi, a uzrok štete je: nepoznavanje vrednosti stvari koju izdaje. Prekor se (dakle) ne dotiče moralnog stava izdajnika – govorim kao da je sam čin izdaje besprekoran s moralne tačke gledišta, kao da je izvršiti izdaju nešto što se ne može osuđivati (već mu se možda diviti) – govorim zbog njegovog nedovoljno valjanog rasuđivanja. Ako izdaješ, a činiš to posle zaključka da ti izdaja donosi korist, zašto ne razmisliš sređenije i dublje, pa da ti korist bude mnogostruko veća?
Razni su vidovi nagrade za izdaju! Uzmimo najpre ono što danas najviše muti mozgove: novac.
Kad ti za jednu veliku izdaju ponude nagradu od 390 miliona, a izdana stvar je neprocenjive vrednosti, zašto ne tražiš 390 milijardi? Ne bi ti toliko dali, jer oni koji tvoju izdaju plaćaju veoma su štedljivi (a znaju koliko tebi znači i jedan jedini milion), čine sve da plate što manje (i, po pravilu, uspevaju: džimrijanje im se dobro isplati). Ne bi ti (možda) dali koliko tražiš, ali i deset puta manje da ti dadnu, bio bi za tebe veliki dobitak. Znaš li koliko je puta 39 milijardi veće od trista devedeset miliona? Nauči taj račun, trebaće ti kasnije, ili će njegovo poznavanje dobro poslužiti nekome tebi dragom, nasledniku i potomku tvome, na primer!
Potcenjuješ li vrednost onoga što izdaješ, činiš to na svoju štetu. Evo gde će ti se to osvetiti. Kako je očekivano da će izdani kazniti izdajnika (ako ga uhvate), kao nagrada za izdaju svoga naroda predviđa se useljenje izdajnika u drugu državu, uz priznanje državljanstva te države, pod imenom kakvo on bude izabrao (iz obilate ponude imena), obezbeđivanje pogodnih uslova za život, njegov i njegove porodice, i još ponešto što zavisi od darodavaca. E, i pri nagodbi te vrste možeš teško pogrešiti ako si pripisao malu vrednost onome što izdaješ. Misliš li da malo vredi to što izdaješ, zadovoljićeš se ponuđenom novčanom masom (jer je za tvoje shvatanje veoma dobra), a naručilac je bio spreman platiti sto puta više! Da si valjano promislio, zaključio bi da možeš imati tog konvertibilnog novca (te svetske valute) stotinu puta više nego što si dobio. Ti nisi shvatio koliko je tvoja izdaja dragocena za protivnike onih koje izdade. Da si to shvatio, bio bi ne samo građanin (nove ti „otadžbine”) pristojnog imetka, nego bogati njen građanin. Tada bi imao dovoljno para da platiš rodoslov svoje porodice – trideset predaka da ti nabroje – te da se tvoji potomci mogu ponositi tobom i tvojim novostvorenim precima. Da si pametno postupio, mogao si za svakog od predaka imati sliku nekog čuvenog umetnika iz onog vremena. Mogao si za izdaju kakvu si učinio dobiti toliko novca da, uz sve drugo, sagradiš dvorac iz trinaestog veka. (Ili se opredeli da budeš skroman, da ne tražiš plemićku titulu – može ona uskoro ispasti iz mode.) Imao bi, gospodine, novca za pokretanje moćne industrije, sagrađene dovoljno daleko od tvojih dvorova, da se zagađen vazduh u njima ne oseti – da si se samo umeo pogađati kako je trebalo!
Šta sam još hteo da te pitam, „istinski rodoljube”? A da! Jesi li ti sasvim siguran da će ugovorna strana kojoj služiš izvršiti svoje obaveze? Ti nju ne možeš tužiti sudu, razglasilo bi se tvoje „delo”, a ti nisi siguran da je ono za slavljenje. Osim toga, možda bi bio kažnjen zbog odavanja poslovne tajne. Uostalom, sklapaju li se ikakvi pisani ugovori pri pogodbi za izdaju? A kako ćeš, sine nesrećne majke, bez pisanog ugovora? Zamisli: ti svoje lepo obavio, izvršio obavezu, a onaj tamo se pravi Amerikanac! Kao da ništa nisi uradio. Onda se kaješ, mada te niko ne progoni, tvoja izdaja nije otkrivena, kaješ se što si mogao drugo raditi i bar nešto zaraditi, ovako: šipak!
Nek ove opomene budu dragocene srpskim izdajnicima! Oni su dužni prodavati mnogo skuplje svoj prirodni dar i iz njega proizašlo delo izdaje.
Kad narod svoj izdajete, „dame i gospodo”, srpski izdajnici – vi, koji nemate takmaca u drugim narodima – lakomisleno ga prethodno potcenite. Tako radite na svoju štetu, pored rada na štetu naroda, jer malo za izdaju tražite, još manje dobijate. Učinite sebi dobro: upoznajte prave vrednosti svoga naroda, tek onda pregovarajte o „poslu”! Zašto da i neko od vas ne postane veliki bogataš, od izdaje? Zar i bogatstvo stečeno izdajom nije bogatstvo stečeno „poštenim radom” – ta niste ga stekli lenjstvujući?
Ne tumači, čitaoče, ovo pogrešno – da su zarade tih ovde, danas, toliko uvažavanih ljudi – niske. Ne, to nipošto! U odnosu na zarade ličnosti, zarade izdajnika su zaista sjajne. Ličnosti bi izdajnicima imale razloga zavideti na zaradama, ali osobina ličnosti je da nikome ne zavidi. U ovome je razlog što se ovde prekorevaju srpski delatnici u privrednoj grani izdaje otadžbine: kad je neko opredeljen za racionalno poslovanje, neka posluje što racionalnije, potpuno racionalno ako je moguće! Ne tvrdimo da baš niko od uvažavanih srpskih izdajnika ne posluje racionalno. Ali broj onih koji su tom delatnošću mogli steći mnogo veći imetak zapanjujuće je veliki.
Za čuđenje je što ima dosta srpskih izdajnika koji nisu ništa zaradili. A jesu radili, dugo, uporno i strastveno su vršili izdaju, a nikakve zarade! Nenagrađena mržnja, izneverena očekivanja!
"Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati" pitao je Juda a da niko to od njega nije tražio.
Šta raditi kad se sve izda?
Ali ti, kojem se sad obraćam, ne spadaš u tu kategoriju. Kad te vidim i čujem na televiziji, ili ti samo slušam glas, ili pak čitam tvoj napis u „cenjenim” novinama, pitam se kako tako naglo toliko visoko izraste! Sećam te se iz vremena pre ovoga koje te usreći. Bejaše ništavan i bedan i napinjaše sve mehure da postigneš nešto što bi dovelo do ocene: nije potpuno bezvredan. Bejaše se ti jednom prilikom našao u skromnom zanimanju, primereno tvojim sposobnostima, koje mogaše pošteno obavljati, ali ga ti napusti. Pojavi se prilika da izdaš, a ti ni minut ne okleva. Dočeka – ali ne svojih pet minuta, već svoju večnost. I sad te gledam, slušam i očima te iz štampanih reči izvlačim: ti si samouvereni, izvrsno situirani građanin koji je postao učitelj, učiš mladi svet da se na tebe ugleda. Voditeljka ti se obraća kao nacionalnoj veličini. Ti sad jesi „nacionalna veličina”, jedina, jer nikoga iz onoga suprotnog tabora više nema. Iščezli su i tvojom zaslugom, koliko god si mogao pomoći da nestanu, pomogao si.
Ne treba smetnuti s uma: i taj „rudnik” će se jednom iscrpsti (i sad je u njemu mnogo jalovine), neće više biti ničega što se ima izdati. Šta će onda raditi nesrećni srpski svet koji je od izdaje živeo? Zamislite očajno stanje tih ljudi kad počnu zavideti neizdajnicima! Neće im zavideti što su ovi bogatiji, već što su zadovoljni onim što imaju, što su smireni i ne kukaju na nemaštinu; i još zbog jednoga: ne krive za svoje stanje nekoga ko nije kriv.
Koliki je udeo nedovoljno razvijene moći prosuđivanja u činu izdajstva? (Postoji li zavisnost između moći rasuđivanja i izdaje? Povećava li se školovanjem naklonost ka izdaji?)
Moć rasuđivanja se nasleđuje. Ali se u ljudskom društvu i stiče. Za rasuđivanje o određenom predmetu potrebno je i znanje o tome predmetu. Do znanja o nekom predmetu dolazi se obrazovanjem, školskim na prvom mestu, ali i drugim putevima. Obrazovanjem se, međutim, mogu zasađivati otrovi. I u široko zasnovanom obrazovanju mogu se zasejati otrovi: um nije bio dovoljno pribran da ih na vreme odstrani. Uostalom, zar i gospodin Imanuel ne pokaza u prvoj od tri kritike koliko je um ponekad nemoćan? U mukama obrazovanja ključna je reč „vrlina”. Kako unapređivati svest, uvećavati znanje, izoštravati rasuđivanje a ne povređivati vrline – one, davno priznate a nikad uspešno poreknute, zajedničke ličnostima na bilo kojoj stopi zemljinog šara, kao i drevnom Indusu ili Kinezu, i pripadniku nekog od uništenih naroda Severne Amerike.
Odakle sve danas ne stiže obrazovanje, „unapređivanje uma”, „osposobljavanje za život”! I kakve sve otrove ne donose mnogobrojni saznajni dodaci! „Školovanje” danas dolazi sa raznih strana, i sa mnogo najgorih – zato je brižno lice svakoga ko razmišlja o ovde razmatranom predmetu. Mnogi od prispelih otrova unose u umove i shvatanje o izuzetnoj vrednosti izdaje. Prema tom otrovu, izdaja je najveće dostignuće napretka u modernom vremenu! (U velikom Danteovom spevu izdaja bejaše najveći od grehova.)
Da li povećanjem obrazovanja raste naklonost prema izdaji? Raste ili ne raste, shodno tome koliko je pri obrazovanju uneto ili nije uneto otrova i od prirode osobe koja se obrazuje. Nalazimo ove primere: sasvim skromno obrazovan a ne izda ni pod teškim mukama; vrhunski obrazovan a postupi na istovetan način. Ili: izda vas i jedan i drugi iz ovog izbora.
Ne nalazimo odgovor o vezi moći rasuđivanja i čina izdaje. U ovom neodgovoru je seta svakoga ko teži povećanju moći rasuđivanja bez povređivanja ljudskosti. Ostajemo bez potpunog odgovora na postavljeno pitanje, verujući da smanjena inteligencija nije izvor izdajstva, a povećana količina otrova duše pri obrazovanju – jeste. Najbitnije je ono što već znamo – posedovanje ili neposedovanje ličnosti.
Beskonačnost herojskog bića
Krajnja suprotnost ovome jeste heroj, junak kojega toliko slavi celokupno srpsko jezičko nasleđe i sve velike civilizacije koje smo do danas upoznali. Nasuprot skučenom biću kukavice, heroj ima beskonačno biće: ma koliko da izgubi u svojim podvizima, uvek ima osećaj da mu ostaje beskonačnost ne izgubljenog, i večnost je pred njim.
k r a j
Rade Dacić je završio studije matematike u Beogradu, gde je i doktorirao, potom predavao na univerzitetima u Beogradu i Kragujevcu. Kasnije je prešao na rad u Matematički institut Srpske akademije nauka i umetnosti, gde se bavio naučnim radom i vođenjem naučnih seminara, držeći povremeno i dalje nastavu na univerzitetu. On se, kad manje kad više, uporedo bavio i književnošću, pišući uvek po zovu nagona, nikad s namerom da postane i književnik. Pisao je u svim književnim žanrovima, s izuzetkom putopisa i dnevnika.
Prvobitno objavljeno u "Srpska politika.kom", 2005.
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
