Izvor: KMnovine.com, 20.Jul.2016, 21:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rade Dacić: Zašto izdajnik izdaje ( l deo)
Rade Dacić: Zašto izdajnik izdaje ( l deo)Svakom čoveku je stalo do toga da zna može li se pouzdati u drugoga čoveka, ili ima osnova za sumnju da će ga čovek, s kojim u zajednici nešto preduzima, izneveriti.
"Izdajnik" - ilustracija: KM novine / 2016.
Do toga saznanja treba da je stalo i nacionalnoj zajednici, pogotovu onoj čijem razaranju teži neka druga nacionalna zajednica, >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << ili više drugih. I pojedincu i zajednici mora biti stalo do saznanja sa koliko pouzdanja može računati da određena osoba bude verna, da ne postane izdajnik.
Priroda izdajnika
Ima paradoksalnog u prirodi izdajnika. Izdaja nekome treba ili ne treba nikome. Uzmimo da nije čudno što izdajnik izda kad njegova izdaja nekome treba. Čudi što on izdaje i kad njegova izdaja nikome ne treba. A kad dublje promislimo, ni ovo nije za čuđenje: razoriteljska priroda izdajnika traži od njega činjenje zla.
Upotrebimo sada jednu novu reč, s nadom da će ona ući u srpski jezik. Onaj ko nije ličnost pripravan je da postane izdajnik, on je, dakle, priprav, tj kandidat za izdajnika.
Šta jednog takvog odlikuje? Najpre kukavičluk, to znači: sitna posebnost, beznačajnost bića, ono o čemu osećaj izranja iz mračnih dubina u koje ga je vladajuća svest potisnula da bi ga potopila.
Ljudi, kao društvena bića, ostvaruju udruženim naporom mnoge zajedničke ciljeve, a nečije odustajanje od toga napora, ili njegovo ometanje, često dovodi do neostvarenja cilja. Iz tog razloga reči „izdaja” i „izdajnik” označuju velike ogrešitelje. Kakvi ljudi lako prihvataju tu vrstu ogrešenja?
Ova vrsta ogrešenja nije jedino pretpostavna, jer nas život uverava da postoji izdaja i postoje izdajnici. Izdajnik je onaj ko je izvršio izdaju. To znači izneverio je ljude i ljudske vrline. On izneveri obećanje, a nije bilo iznuđeno, bez prinude je nešto obećao; time izda one kojima je obećanje dao: oni su ostali bez nečega na šta su računali pošto on obećano ispuni; svoje delovanje nisu zbog toga obavili, oduzeto im je vreme, ukraden deo njihovog života. Izdajnik izda svoj narod, služeći za ništavnu nagradu, ili bez nagrade, njegovim neprijateljima, izda svoje drugove u sukobu: pobegne ili se stavi u službu protivnika. Izdajnik izdaje ljudske vrline delujući suprotno od njihovog smisla, čoveka izdaje varajući ga svojom čovekolikošću.
Potrebno je znati kakav čovek ne može postati izdajnik, da bi tek onda bilo jasno iz kakvih ljudi se pojavljuje izdajnik. Progovorimo najpre o onima iz kojih se izdajnik ne pojavljuje.
Ličnost
Postoji u srpskom jeziku reč potrebna ovom kazivanju, reč sa više značenja, od kojih je jedno toliko izuzetno i dragoceno da čovek zažali što ima još nekih, jer ona okrnjuju vrednost ovoga. (Zaista je šteta što neke reči imaju još značenja, pored onoga sjajnoga koje im daje mesto među velikim rečima. Mora biti da dodatna značenja izmišlja neko sitan i zavidljiv, da bi ono blistavo uprljao.) Odnosi se na čoveka bez sklonosti prema smrtnim gresima iz tradicionalnog pravoslavlja – zavidljivosti, zlobi, taštini, pohlepi... Ta reč je ličnost. Srodna je donekle reči „gospodin” (kad se njome izražava čije nenarušivo dostojanstvo), ali je još dragocenija. Ljudski ideal svih naroda gotovo je isti: to je skup vrlina ugrađenih u jednom ljudskom biću. Taj se ideal retko ostvaruje: kod čoveka se nađe pokoja mana. Ljudsko biće u kojem se taj ideal u najvećoj meri ostvari, a u nepotpuno ostvarenim sastojnicama mu se primakne – nosi upravo blistavu reč ličnost. Ličnost je vrh ljudskosti. Dva primerka ovoga vrha, dve ličnosti srodnici su posebne vrste, imaju mnogo zajedničkog a malo onoga što bi jedna od njih želela da ukloni kod druge. Ta srodnost nije ishod određenoga uticaja, već što moćnija sila određuje svojstva ličnosti.
Pogledaj, uvaženi čitaoče, šta posebno pod tom rečju podrazumeva srpski kompozitor (i ličnost) Miloje Milojević kad govori o jednom velikom stranom kompozitoru: „Leoš Janaček je ne samo veliki muzičar, nego i nacionalni umetnik... Da bi jedan umetnik bio i ličnost nije dovoljna samo originalnost, nego i duhovna prefinjenost i duhovna kultura.” Ličnost uključuje nacionalno, duhovnu kulturu, duhovnu prefinjenost! Kao kompozitor, ličnost uvećava opšteljudsko skladište vrednosti u muzici, onim što ima čvrst nacionalni temelj, po tome se poznaje i zbog toga priznaje; ne oponašanjem nečega što je „uspelo”. Tek tada strani svet uviđa da bez takvoga kompozitora ne može, kao što je austrijski kompozitor List rekao ruskom kompozitoru Borodinu: „Mi bez vas ne možemo!”
Izdajnik nije ličnost. Izdajnik nastaje iz ljudskog zametka, kad se desi da se ovaj ne razvije u ličnost. Šta čini da se neko razvije u ličnost a neko drugi se ne nađe ni za trenutak na putu ličnosti – mi ne možemo znati. Ko je ličnost ne može postati izdajnik. Pri ispitivanju karaktera osoba bez mnogo truda se otkriva osoba, pogodna za izdajnika; to je ona koja se pokaže da nije ličnost. Istina, takve osobe uspešno obmanjuju ljude bez stvarne moći prosuđivanja, prikazujući se kakve nisu i ne mogu biti. (A zna se: ličnost se ne služi obmanjivanjem.) Predodređeni za izdaju – oni koji nisu izrasli do visine kojoj se divimo – obmanu okolinu jednom svojom osobinom: neverovatno su delatni. U neprestanom su pokretu da nadomeste nedostajuće im ljudske vrednosti. Odlaze na sve strane, opsedaju ljude od uticaja, bez uzdržavanja prikazuju sebe kao važne i pune vrlina. Zaći će oni u svaki buxak, da nađu rupu kroz koju će se provući, da bi ušli u svet valjanih. Naprave često privid da su pripadnici stvarno izabranih ljudi. U stvari, gde god da uđu, kakav god glas o sebi da nametnu, nisu se uključili među smirene duhove koji su našli smisao, nisu među onima što su nad sobom podigli nebo. Zato ih nemir tera da stalno traže svoje uvećanje u svetu ljudskosti, a sposobni su naći jedino izdaju; mogu se skrasiti jedino u izdaji i među razoriteljima po nagonu. Tamo ostaju sve dok je ova njihova delatnost nekome potrebna. Ako (i kad) ta potreba prestane, razarajuća htenja ih vode dalje: traže naručioca nove izdaje. Nema li neposrednog naručioca, nagon za razaranjem ih navodi da gledaju šta je najvrednije što njihova zajednica ima, što je na ceni, šta je najdraže pravim ljudima, da bi to razorili i time zadovoljili prokletu dušu. Sa posebnim poletom razaraju svoje nacionalno, čim neprijatelj njihove nacije to zatraži i za učinjeno ponudi nagradu. Sebe tada uveravaju kako rade „nešto veliko”. Računaju „logično”: mora ih to „delo” nužno proslaviti, steći će i oni ime na glasu.
U osećaj osobe izbija nešto nalik na saznanje da je njeno biće nepotpuno, daleko od celovitosti. Prema biološkom razvrstavanju, to biće pripada ljudima, ali ta pripadnost nije dovoljno ubedljiva. Ta osoba to uočava upoređivanjem sa celovitim ljudima, sa ličnostima. Osećaj beznačajnosti i necelovitosti pritiska, traži da se biću nešto doda, kako bi ljudska celina, koja se među ljudima ceni, bila dostignuta.
Osoba traži razne načine da to postigne, da svoje biće upotpuni; kako ne nalazi ni jedan pouzdano ljudski, odlučuje se za izdaju, u nadi da je to ono što će ga osloboditi osećaja ništavnosti. Takva osoba se druži sa nekim koga mrzi i prezire – ne može da podnese usamljenost. Suprotno od ličnosti. Punoća ličnosti njoj omogućuje da podnese usamljenost, jer i nije usamljena: sve istinski ljudsko, što nosi zajedničko ime vrlina, sa njom je. Ličnost ne pravi privide, slobodno pokazuje svoju prirodu, zna da ona nije za stid.
Ništavno biće kukavice u stalnom je strahu da ko od njega šta ne oduzme. Jer tada mu ne bi ostalo ništa, i posle maloga oduzimanja od beznačajno maloga, ne ostaje ništa, malo krunjenje a preostalo je jedino za bacanje.
O ličnosti previše raspravljaju neke „nauke” o duši. Pričuvaj ih se, čitaoče, i osetljivim terazijama meri sve što ti se učini da je u njima dobro.
Budući izdajnik je možda pokušao da postane ličnost. Nije uspeo zato što njegova priroda njemu nije to dozvolila, kao što priroda nekog zemljišta ne može poneti tešku građevinu, ili može tek pošto se fundira, (No kako fundirati sklonog izdaji da ne izda?). Ne dozvoljava mu najpre time što mu onemogućava da shvati šta je ličnost, a tek kasnije ono teže: da izdrži pakao kroz koji prava ličnost (veoma često) prolazi, a to u njoj ne poremećuje odlučnost da ostane sebi verna, da smireno ostane u svome biću, ne tražeći da se ono preobrati u nekakvo drugo; ne dozvoljava i time što postojanost u vrlini – i inače retka – nije imala iz čega izrasti. On je (dodajemo: možda) nešto pokušao, taj pokušaj je propao. Sve ono rđavo što je tada učinio već je bila izdaja, izdaja savesnog obavljača primljene obaveze. „Radikalnim zaokretom” (kako govore svi njemu bliski dok padaju u grehe) on je pokušao da učini nešto čime će poništiti počinjene grehove; ono što je učinio bila je izdaja.
Izvori izdaje
Evo još jednog velikog izvora izdajnikove izdaje. Izdajnik se vodi mržnjom. On nekoga mrzi. Ne mrzi ga zato što mu je taj učinio zlo, ne mrzi ga ni što je taj rđav čovek te ne zavređuje uvaženje i naklonost – mrzi ga što je izdajnička duša ustrojena za mržnju, i kad nema razloga za nju.
On onda izdaje toga koga mrzi, izdaje ga uz uslove: a) da sam nešto dobije, b) da izdani pouzdano izgubi. Moglo bi se pretpostaviti da je predmetu ovoga rasuđivanja pretežniji lični dobitak, da je to isključivi motiv izdaje, koji mržnjom jedino može biti malo dopunjen. Neosporno, dopunjavanje mržnjom je potrebno, da bi se izdaja pravdala pred nečim što se naziva savest. Ali je stvar složenija: katkad je lični dobitak presudniji od mržnje, katkad veoma nadmoćno preovlađuje snaga mržnje. Ali je pravi sklad, savršena mirnoća u duši izdajnika onda kad je izdani uništen, da se ne može njemu svetiti zbog izdaje, a dobitak zadovoljava njegove prohteve. Činjenica je da je velika snaga lične dobiti, a kad ga ima, uvek se nađu razlozi za mržnju. Važi li obrnut stav koji se ovako može iskazati: velika mržnja nužno nalazi i povode borbe za lične koristi?
Nađu se pobude borbe, vodi se borba, ali lične koristi često ne bude. Bitniji je, dakle, filosofski materijalizam (čiji ono beše?).
Nasuprot izdajniku, koga podstrekava mržnja, heroj je vođen ljubavlju: za ljudsko dobro on izvodi herojske podvige. Ako oslabi njegova ljubav, herojstvo se gasi: nekad neustrašiv, postaje običan, plašljiv čovek.
Izdajnik, po pravilu, ne priznaje da je izdajnik. Kad se (izuzetno) dogodi da prizna, kad se javi znak kajanja, znak da je u izdajniku nastupila griža savesti, ljudi se ohrabre u nadi da on neće nastaviti pređašnje delo, da će pokušati iskupiti počinjene grehove čineći kakvo dobro. Pojava da se izdajnik pokaje veoma je retka, zato i pomenuta nada najčešće izneverava.
Izdajnik ismeva reč „izdaja”; niko mu u tome nije ravan. Čime se služi da ismeje reč? Duhovitošću drugih, „naučenom” duhovitošću, duhovitošću duhovitog, koju je duhoviti skladno primenio na nešto što je trebalo ismejati; izdajnikova primena tog bleska tuđega duha u estetskom je nesaglasju sa ismevanim predmetom. On, dakle, krade; ne može se dogoditi da izdajnik ne krade, kad god mu od toga ne preti velika opasnost. U ismevanju reči „izdajnik” izdajniku pomažu mnogi drugi – svaki od njih, ako već nije izdajnik, hrli da postane.
Prema izdajnicima, izdaja ne postoji, iz čega drugi treba da zaključe da su oni bez ogrešenja. Svi se izdajnici ujedine da bi ismevali reč „izdaja”; računaju: kad ismeju reč koja iskazuje suštinu njihova sramnog dela, ona će iščeznuti iz jezika, a to će učiniti da se izbrišu tragovi ove njihove krivice. Kad nema reči za ono nečasno što su učinili, onda oni ništa sramotno nisu ni činili – to računaju.
(kraj prvog dela)
Rade Dacić je završio studije matematike u Beogradu, gde je i doktorirao, potom predavao na univerzitetima u Beogradu i Kragujevcu. Kasnije je prešao na rad u Matematički institut Srpske akademije nauka i umetnosti, gde se bavio naučnim radom i vođenjem naučnih seminara, držeći povremeno i dalje nastavu na univerzitetu. On se, kad manje kad više, uporedo bavio i književnošću, pišući uvek po zovu nagona, nikad s namerom da postane i književnik. Pisao je u svim književnim žanrovima, s izuzetkom putopisa i dnevnika.
Sutra, u Drugom delu: Šta raditi kad se sve izda?, beskonačnost herojskog bića...
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
